Vladine stranke, ali ni opozicione, u srpskoj predizbornoj kampanji koja je i pre zvaničnog početka, uveliko u jeku, ne nude nikakve mere za izlazak Srbije iz političkog i ekonomskog sunovrata. Sve što političare i sa ove i sa one strane vlasti zanima, ocenjuju analitičari, jeste – s kim ući u savezništva i osvojiti najviše glasova u predstojećem izbornom krstaškom ratu.
Ono što se iz dosadašnjeg udara na mozak i čula srpskih birača sasvim sigurno može predvideti jeste da će vlast još u ovih par meseci do izbora, a to je, uostalom, već počela da radi, biračima nuditi Potemkinova sela novih stranih investicija i ekonomskog oporavka.
Za Fiatom će, a Boris Tadić je već neke poslovne razgovore u tom smeru obavio, doći jos italijanskih investitora, Amerikanci su baš nekako sada prepoznali Srbiju kao investicionu meku, poljoprivredu će advokat Dušan Petrović, koji je toj grani po Šefovom nalogu, trenutno na čelu, baš, baš podići na noge, što bi rekli klinci, a i tekstilnoj industriji, javnim preduzećima, maloj privredi, armiji nezaposlenih i regionima, verujte Mlađanu Dinkiću, taj ispunjava obećanja, smeši se svetla budućnost.
Primetni deficit, međutim, vlada u predizbornim obećanjima borbe protiv visoke korupcije, iako bi birači, ako bi u nju mogli poverovati, takvu borbu nesumnjivo pozdravili. Za srpskim sanaderima, dakle, vladajuća elita neće tragati - ni u svojim ni u tuđim redovima. Što i nije neka vest s obzirom da je, kad je reč o korupciji, retkoj uspešnoj srpskoj „privrednoj grani“, već odavno na snazi zakon koji nad drugima ima tu prednost što ga političari ne krše – zakon omerte, naime.
Umesto realnih, i to oročenih, ciljeva, na srpskoj predizbornoj sceni vladalo je grčevito koaliciono udvaranje i udavanje, taktiziranje i svrstavanje, pregrupisavanje i prepakivanje. Zemlju, u to nema nikakve sumnje, u narednim mesecima tek očekuje nepodnošljivi teror totalnog i totalitarnog marketinga, ne bi li se od birača iskamčio glas, a oni, razume se, bili preveli žedni preko vode.
Ivica Dačić
Tadić je tako saopštio da njegova Demokratska stranka neće sa Naprednjacima, Radikalima i Koštuničinom Demokratskom strankom Srbije. A da hoće sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine, manjinskim strankama, Ljajićevim Socijaldemokratima, Jovanovićevim „Preokretom“ u koji su se naknadno uselili i Draškovićev Srpski pokret obnove i Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata.
SPS-PUPS-JS koalicija, objavili su, ostaje ista i predvodiće je Ivica Dačić, koji će biti i predsednički kandidat.
Naprednjaci su dobili su poruku od Amerikanaca da neće biti prihvatljiva njihova eventualna koalicija sa Koštunicom, jer ne tolerišu stranku koja je palila američku ambasadu, pa bi Nikolićev takozvani koalicioni potencijal mogao prilično oslabiti.
Jasno je već sada da će se nakon marketinško-političkih pakovanja i prepakivanja, u kojima se pokazalo da svi sa svima mogu bez obzira na ideološki bedž – levičari sa centrumašima, nacionalisti sa liberalima, monarhisti sa republikancima - nesmiljeno kidisati na biračke duše, ali da ozbiljne političke ponude – biti neće.
Dogovori bez programa
Da se partije na srpskoj političkoj pijaci ponašaju kao marketinške firme koje žele dobar rezultat, ali ništa rade da ga i ostvare, ocenjuje za Radio slobodna Evropa i sociološkinja Zagorka Golubović.
„Dogovaraju se ko će s kim, u koju koaliciju, a niko ne nudi program. Borba partija za vlast – to je osnovno, pa se sad prave koalicije na osnovu toga koliko će ko dobiti glasova na izborima i da li će moći da dođu na vlast. A da li te partije u koalicijama imaju nešto zajedničko – to je najmanje relevantno pitanje. Mi po ovim „prepakivanjima“ ne vidimo nikakvu novu strategiju razvoja, najvažnija je i brutalno ogoljena, kalkulacija koliko će ko dobiti mandata u tim koalicijama“, primećuje Golubovićeva.
Da je političkom spinu samo nebo granica verovatno najupečatljivije svedoči Tadićevo javno izrečeno proročanstvo da će Srbija, zemlja totalno uništene industrije, sa stranim dugom koji putuje u grčkom pravcu, iz krize izaći već početkom iduće godine. Iako je primećeno da odgovorni političari u državama boljih demokratskih običaja, poput, recimo, nemačke kancelarke Angele Merkel, izlazak iz krize vide u horizontu čitave jedne decenije – ovde takvi uvidi ne pomažu.
Umesto političke hrabrosti da iznese na uvid četvorogodišnji fijasko vladavine svoje partije, Tadić je stranci izdao nalog da seje optimizam i zapovest da naciji podari i sledećeg premijera.
Predsednik Srbije Boris Tadić ispred automobila FIAT 500l na sajmu u Ženevi, mart 2012.
Pitanje je, međutim, hoće li zaglušujući marketing, bučno slavlje, testiranje „srpskog“ Fiata, Predsednikovo kolo posle dobijene EU kandidature, što, uzgred, mnogi vide kao politički poklon Brisela Beogradu, ubediti birače da Demokratama produže licencu vlasti nakon duboke bede, rekordne nezaposlenosti, očaja i besperspektivnosti, koje su im priredili u prethodne četiri godine.
Ako Demokratska stranka na izborima ostvari zavidan saldo, biće to samo rezultat onoga što se zove totalni marketing, ocenjuje politički analitičar Dejan Vuk Stanković.
„Bilans aktuelne vladajuće koalicije je izrazito negativan. Svi pokazatelji su zaista opominjući. Ako ćemo iskreno, mi smo se vratili u ono vreme u kome je Zoran Đinđić držao svoj pristupni govor. Ako uporedite cifre tada i cifre sada, videćete da se Srbija 2012. ne razlikuje nešto naročito od Srbije 2001. koja je izašla iz Miloševićevog pakla. Otuda se u Demokratskoj stranci veruje da je tako jak marketing u ovom trenutku slamka spasa. Oni sada ulaze u zonu izborne kampanje u kojoj ćete imati najviši zamisliv nivo spinovanja, te izbaždarene marketinške poruke. To je, dakle, prosto, ulazak u zonu izborne kampanje u jednom društvu u kome mnoge stvari nisu na svom mestu, pa je onda prirodno je da imate veliki broj konflikata sa zdravim razumom i niz moralnih šokova“, ocenjuje naš sagovornik.
Srpske partije, iako su preuzele tržišne taktike klasičnih kompanija, za razliku od ovih nemaju nameru da nešto i proizvedu, da se njihovi proizvodi međusobno razlikuju i da im reklama koliko-toliko bude u skladu sa proizvodima, primetiće u “Peščaniku” Nadežda Milenković, analitičarka koja se bavi marketinškim strategijama. Otuda će o tim srpskim partijskim proizvodima rezignirano reći:
“Ko je sekao ruku koja bi podigla albanski barjak, može i da priznaje Kosovo, ko je Rusima nudio Pasuljarske livade... može i da smerno hodi ka Evropskoj uniji, ko je pretio sobom u opoziciji, može i da glasa za nedemokratski zakon samo da Vlada ne bi pala... ko je centralizovao vlast, sad će da je regionalizuje, ko je sedeo u vlasti, zbori kao opozicija, ko je upropastio državu, lamentira nad njom… I tako dalje, i tako dalje. Do izbora”.
