Država se kiti sportskim uspesima

Dve medalje i jedan teniski pehar u jednom danu poslednji su uspesi sportista iz Srbije. Ovu činjenicu mnogi vide kao dokaz da je sport najbolji proizvod zemlje u kojoj su privreda i životni standard daleko od svetskog vrha. Na izvestan su način, mada ne u potpunosti, uspeli da ublaže sve one ružne scene nasilja viđene samo par dana pre ovih uspeha.

Još jedan trofej Australian opena u rukama Novaka Đokovića, koji je dobio epitet „čovek od čelika”. Evropsko zlato vaterpolista osvojeno u utakmici sa Crnom Gorom i srebro rukometaša na Evropskom prvenstvu u Beogradu, pokazali su da u zemlji, u kojoj malo šta funkcioniše, sport najbolje uspeva.

Ovim uspesima se, kao po pravilu, najviše diči država, iako su do juče teniseri trenirali u praznim bazenima jer nije bilo adekvatnih terena, dok olimpijski bazeni van Beograda mogu da se nabroje na prste jedne ruke.

Milojko Pantić, legendarni sportski komenatator iz vremena bivše Jugoslavije, nema dilemu.

„Uspesi sportista nemaju apsolutno nikakve veze sa državom Srbijom. To je sve porodična manufaktura, kao u slučaju tenisa ili plivanja, ili je u pitanju dobra organizacija sportskih saveza. A pošto smo daroviti, a radi se po svetskim standardima, onda postižemo sportske uspehe”, ocenjuje on.

Kao i uvek posle uspeha usledilo je i slavlje, koje ni ovog puta nije prošlo bez mrlje:

„Hvala vam puno što ste došli da pozdravite uspeh nas rukometaša. Vi ste ti koji su podržavali sve vreme. Ajmo svi zajedno sada da pevamo jednu pesmu: Ko ne skače Srbin nije, hej, hej!”



Sociolog Ratko Božović kaže da ovakav preterani nacionalni naboj u višenacionalnoj državi svakako nije dobrodošao, između ostalog i zbog toga što se sport, u kom bi trebalo da dominira fer plej, duboko meša sa politikom.

„Gde se god umeša politika, tu sport gubi svoju autentičnu boju i autonomiju. Događaji oko sporta, kao što su slavljenje u kom se dešava instrumentalizacija sa stanovišta politike, su nedopustivi. Na kraju, politika, koja nije učinila ništa da se konačno realizuje neka sportska aktivnost, na nacionalnom i svetskom nivou hoće nezasluženo da pobere aplauze, gurajući u stranu same sportiste koji su došli do vrha”, smatra Božović.

Bitan momenat patriotizma

I ovom prilikom ostaje večito pitanje da li se šampioni rađaju ili stvaraju, pogotovu ako se zna da Srbija, posebno u godinama ekonomske krize i političke nestabilnosti, u sport ulaže mnogo manje od onoga što joj on vraća.

Radmilo Armenulić, dugogodišnji selektor jugoslovenske Dejvis kup reprezentacije, kaže da tajni nema i da su, kao i u drugim segmentima života, ključni talenat i mukotrpan rad.

„Mi smo uvek bili talentovani za sport i to je tradicija koja se nastavlja. Država pomaže onoliko koliko može. Svi ti sportisti napreduju i tako što u određenom trenutku odlaze u strane klubove ili treniraju u inostranstvu. Tako da su sve to činjenice koje su dovele do uspeha našeg sporta. Znači ne radi se ni o kakvom čudu”, ističe Armenulić.

Dragan Koković, sociolog sporta, smatra da će i dalje najvećim delom sve zavisti od samih sportista.

„Sportisti su uspešni jer žive asketskim načinom života u kojem se odriču mnogo čega. Vrlo je bitan i momenat patriotizma, bez obzira što smatram da bi taj pojam kod nas trebalo redefinisati. To nekako još funkcioniše. Još uvek imamo mnogo sportista koji žele da igraju za našu reprezentaciju i da predstavljaju Srbiju, bez obzira na komercijalnu stranu sporta i mogućnosti da nastupaju za neku drugu državu ili reprezentaciju. Oni prosto žele da igraju pod našom zastavom. Na kraju krajeva, videli ste obraćanje Novaka Đokovića posle finala u Melburnu u kom je pozdravio svoju zemlju”, naveo je Koković.

Prva medalja za rukomet u Srbiji posle 11 godina, Đokovićev trofej i „zlato” vaterpolista u medijima su dočekani naslovima kao što su „Bravo”, „Superheroji” i „Epski uspeh srpskog sporta”.

Do pre samo nekoliko godina, kao naučna fantastika je zvučala mogućnost da Srbija ima petostrukog grend slem šampiona i osvojen Dejvis kup.

Radmilo Armenulić kaže da bi država više trebalo da ceni svoje sportiste jer je u pozitivnom svetlu predstavljaju u svetu, kao i zbog toga što je većina njih sve postigla ličnim i porodičnim požrtvovanjem, kao Novak Đoković u antologijskom finalu Australije, u kom je dao poslednje atome snage.

„Poslednji put sam takav gladijatorski okršaj gledao u filmu Ben Hur. Novaka danas svi gledaju, ne samo kao heroja, nego kao nepobedivog tenisera. Pogledajte samo šta piše strana štampa. On je zaista prvi igrač sveta, apsolutno nadmoćan, i ne znam da li će neko u skorije vreme moći da napravi iznenađenje i da ga pobedi”, kaže on.

U euforiji domaće javnosti, zbog uspeha sportista u nekim medijima, otišlo se toliko daleko da su se čuli i predlozi da se 29. januar, dan u kom su osvojene dve medalje i teniski trofej, u Srbiji proglasi danom pobede u sportu.

Nadežda Milenković, kreativna direktorka reklamnih kampanja, zaključuje da sportske medalje ne mogu značajno niti preko noći promeniti negativan imidž koji je o Srbiji proteklih decenija stvoren u svetu, ali da se najpre treba čuvati od zloupotrebe sporta na domaćem terenu.

„Žalosno je što političari svaki put pokušavaju da zloupotrebe to nešto što je najčešće individualni uspeh u nekom sportu. Pokušavaju da nam od toga naprave temu da bi nam skrenuli pažnju sa misli o tome u kakvom razrušenom društvu živimo. I kako u stvari dosta teško i prilično besperspektivno živimo”, zaključuje Milenković.