Na kraju svake godine obično se „podvlači crta“ da se vidi šta se uradilo, a šta nije, a moglo je, trebalo je i moralo je. Po naravi svog zanata, političari – naročito oni na vlasti - nekako najviše vole da sami procene sopstveni rad i učinke; zanimljivo, u tim visprenim samoanalizama nekako uvek ispadne da je zemlja kojom rukovode ostvarila zavidne uspehe, a ako građani to baš i ne osećaju, mora da sa njima nešto nije u redu. Sa građanima, naime. Takođe, ako nešto ipak i nije valjalo, za to su krive „objektivne okolnosti“, nepravedni svet, zla opozicija, nedobronamerni mediji i nepoštena inteligencija... Da nije svih tih suvišnih neprijatnosti, zemljom bi tekli med i mleko. Uostalom, biće bolje sledeće godine, to jest u sledećem mandatu. Potreba za kojim se, je li, ne dovodi u pitanje.
Sve je to lepo i bilo bi čak i umereno simpatično da se radi o nekom drugom, ko nas se neposredno ne tiče. Međutim, kada ovu opštu priču o ljudskim, pa tako i o
političarskim naravima konkretizujemo kroz priču o Srbiji u godini koja upravo ističe, i onaj zametak osmeha s lica ubrzo nestaje. Godinu dve hiljade i jedanaestu vladajuća je koalicija u Srbiji potrošila na puko političko preživljavanje, na pomalo agonično provlačenje kroz „kritičnu godinu“ u relativno neokrnjenom sastavu, i tako sve do datuma redovnih izbora. A izbori će biti redovni već samim tim što se održavaju u izbornoj 2012, čak i ako se na koncu održe koji mesec pre krajnjeg zakonskog roka. U tom je smislu vlast vrlo blizu potpunog uspeha, to jest, biće ovo prva tranziciona vlada u Srbiji koja je „izgurala“ ceo mandat. Da li je to uspeh? Sa stanovišta javnog interesa to je irelevantno, vrednosno neutralno pitanje. Svaka vlast se procenjuje po tome koliko je učinila, a ne koliko je potrajala.
Koliko god se upinjala da „spinuje“ kako je sve u najboljem redu uprkos nekim privremenim teškoćama na čijem se otklanjanju radi (kao da je u pitanju kvar na trafo-stanici), vlast je zapravo u drugoj polovini ističuće godine saterana ili sabijena u ćorsokak, i ne samo da to svi vide, nego je nemoguće poverovati da i sama vlast ne vidi kako svi to vide. Pa ipak, nastavlja staru priču: „naša politika je ispravna i jedino moguća i nećemo je menjati“, „naša deviza i dalje je ’i Evropa i Kosovo’“, i tome slično. Predsednik Tadić tercira, nominalni premijer Cvetković sledi, a za njima poju svi mogući ministri, funkcioneri, poslanici, šefčići, šrafčići... Povremeno
Politička geografija nije istovetna onoj običnoj, tako da je u njoj zamislivo i ostvarivo da se sve više udaljavate od Brisela u pravcu „dubokog Balkana“, a da se ipak uopšte ne pomerate ka Prištini. Zvanična politika Srbije u izmičućoj godini najbolji je dokaz da su i takve „paranormalne“ stvari moguće.
ipak dođe do nekog varničenja (kao nedavno na Glavnom odboru Demokratske stranke), ali se to brže-bolje pomete pod tepih. Važno je samo održati se nekako u „formacijskom sastavu“ do izbora, a za posle ćemo da vidimo.
Stvarnost je, ipak, vrlo tvrdoglava, i neće nestati zbog onih koji i sebi i drugima zatvaraju oči pred njom. Najkasnije od one furiozne posete Angele Merkel svakome je moralo postati jasno da za Srbiju nema nikakve suvisle evroperspektive dok suštinski ne izmeni svoj pristup „kosovskom pitanju“; u protivnom, neka lepo kaže da za Evropsku uniju – i sve što članstvo u njoj podrazumeva - nije zainteresovana (kako joj to predlaže radikalno desna, šešeljevska i koštuničinska opozicija), pa da znamo na čemu smo. Naravno, sve i kad bi uradila tako nešto, Srbija ne bi time bila „bliže“ Kosovu (pa ni severu Kosova, na koji se njena od letošnjih barikada naovamo sve bizarnija politika sasvim fokusirala) ni za santimetar. Politička geografija nije istovetna onoj običnoj, tako da je u njoj zamislivo i ostvarivo da se sve više udaljavate od Brisela u pravcu „dubokog Balkana“, a da se ipak uopšte ne pomerate ka Prištini. Zvanična politika Srbije u izmičućoj godini najbolji je dokaz da su i takve „paranormalne“ stvari moguće.
Sve u svemu, podvlačenje crte nad Srbijom u 2011. nije naročito vesela rabota. Ako je bilo bitnijih uspeha, oni su više sadržani u izbegavanju kataklizmičnih scenarija (masovni i nasilni protesti nezadovoljnika pod vodstvom opasnih demagoga, iznuđivanje prevremenih izbora u atmosferi nasilja i haosa i tome slično), nego u konkretnim dostignućima oko solidnog pozicioniranja Srbije u balkanskom i evropskom kontekstu. To se, dakle, još jednom prenosi kao zadatak za sledeću godinu, što i ne bi bilo tako strašno ako bi nova godina značila i novu politiku, usklađenu sa stvarnošću, a ne sa kičastim tlapnjama. Ako ne bude tako, onda istinske nove godine za Srbiju neće ni biti: samo će se stara, izanđala i promašena godina drugačije zvati.
