Za birače svi su isti

Dominantno osećanje građana pred izbore je da u Srbiji nema političke alternative, da su sve partije i lideri duboko kompromitovani, da nema novih ličnih niti energija novih političkih poketa i opcija koji bi predstavljali izlaz iz savršeno zatvorenog kruga fasadne demokratije, iza čije tanke površine se krije diktat političkih kartela, odnosno, oligarhije.

Srbijom upravlja nekoliko ljudi, čuli smo pre nekoliko dana iz usta bivšeg ministra ekonomije. Mlađan Dinkić je, doduše, zaboravio da je i sam do pre nekoliko meseci pripadao toj nekolicini.

Da je najbolja dobitna kombinacija u ovoj zemlji, namerno zaglavljenoj u lošu beskonačnost takozvane tranzicije, biti političar i njemu blizak tajkun već je opšte mesto svakom građaninu Srbije. Kako su se sve stranke u poslednjih jedanaest godina izmenjale na vlasti, nema mesta čuđenju što partije i političare koji su i zemlju i narod odrali do gole kože – građani doživljavaju kao jednako pogubne štetočine koji su ukinuli svaku alternativu.

Gotovo tri četvrtine građana Srbije, njih 73 odsto, smatra, naime, da Srbija ide u pogrešnom pokazao je rezultat je i nedavnog istraživanja sprovedenog u okviru projekta Programa Ujedinjenih nacija za razvoj "Podsticaj antikorupcijskim merama u Srbiji".

Srđan Milivojević, poslanik vladajuće Demokratske stranke, to, međutim, doživljava kao frapantnu svest građana, pa u skladu s tim smatra da tu svest treba menjati jer nije sagledala koliko je toga vlada postigla.

“To mi je kao kad kažete da je svejedno da li ćete ići na operaciju srca kod kardio-hirurga ili belog maga, crnog maga i gatare, da vam je apsolutno svejedno kome ćete poveriti svoj život. Zaista mi je neshvatljivo da neko ne uočava jasnu razliku, ne diferencira odnos političkih snaga. Ja bih najpre kazao da mi imamo izgrađenu političku scenu sa jasno definisanim političkim strankama i tu zaista nema mesta za neku alternativu jer nema nekoga ko može nešto novo da ponudi. Dakle, to što se nudi na političkoj sceni Srbije je to što je ovoga trenutka ostvarivo i realno. Mi možemo građanima Srbije da nudimo otvaranje kosmodroma u Kruševcu, da ćemo skovati astronaute i kosmonaute koji će imati po 100 000 evra platu mesečno, ali mislim da bi to bilo nerealno. Dok cirkulišu političke priče u ovoj zemlji u kojoj neki kažu da će Joca Amsterdam da pravi mostove, a drugi da će da preispitaju presudu Legiji, treći se trude da koliko-toliko izgrade institucije ovoga sistema. I ako
zaista neko posle 11 godina ne primećuje da ovde neke institucije koje godinama nisu postojale, a kamoli funkcionisale sada polako počinju da funkcionišu – onda znači da mi nikakav posao u ovoj zemlji nismo uradili i da, pre svega, nismo promenili svest ljudi, a ne politički sistem”, komentariše Milivojević.

Ipak, uprkos godinama deljenim obećanjima, srpske vlade čitavih 11 godina nisu izvršile reformu javnih preduzeća, legalizovanih partijskih feuda, glavnih izvora korupcije i novca koji obavijen potpunim mrakom curi u stranačke kase. Zemlja se ove godine dodatno srozala na svetskoj listi percepcije korupcije, pa se smestila u društvo najkorumpiranijih u Evropi.

Transparency international objavio je da je među 182 zemlje Srbija na 86. mestu, što je nazadovanje za osam pozicija, u odnosu na prošlu godinu. Nedovoljna reforma pravosudnog sistema, kršenje antikorupcijskih zakona i uticanje političkih stranaka na rad javnog sektora izdvojeni su u studiji ove organizacije kao glavne prepreke u borbi Srbije protiv korupcije.

U divlje nekontrolisanim javnim nabavkama, čiju ni opravdanost ni sprovođenje niko ne kotroliše, u poslednje tri i po godine aktuelna vlast ukrala je dve milijarde evra.

Naime, godišnja vrednost javnih nabavki u Srbiji iznosi oko 4 milijarde evra, a prema procenama Svetske banke, 10 do 15 odsto završi u privatnim džepovima. Najkorumpiranija ministarstva su Ministarstvo infrastrukture i Ministarstvo za životnu sredinu, saznajemo ovih dana iz istraživanja Instituta za bezbednost, a predvode ih čelnici vladajuće koalicije – Socijalista Milutin Mrkonjić i Demokrata Oliver Dulić.

Iako ocenjuje da još mnogo ostaje da se završi, Srđan Milivojević, međutim, uverava da je ogroman reformski posao već odrađen.

“U ovoj zemlji u kojoj su godinama, ne đubre nego leševi gurani pod tepih, ima toliko toga još da se uradi, ali da kažemo da ništa nije ispunjeno od predizbornih obećanja – meni je to prosto frapantno. Prvo, imate nezavisne institucije koje normalno funkcionišu, imate slobodne demokratske medije. Živi se teško, ekonomska situacija je katastrofalna, ali reći da se ništa nije uradilo od predizbornih obećanja do danas – to je jedna prilično olako izgovorena reč. Znate, ako ste imali zemlju u kojoj je Radovan Karažzić ordinirao kao doktor Dabić, u kojoj se Ratko Mladić nesmetano kretao i krio, i ako više nismo zemlja koja ima nesređene odnose sa svojim susedima – to znači da je urađen ogroman posao. Dakle, zato kažem da je to meni najveći poraz demokratije ako ljudi nakon svega toga misle da smo mi svi isti. E sada, očekivanja ljudi da će demokratija automatski doneti blagostanje – to je jedna vrlo pogrešna i opasna teza”, kaže Milivojević.

Fasadna demokratija

Na površini koju čine ustavno uređenje i zakoni – reč je o demokratskoj državi. Međutim, to je samo fasadna demokratija ili simulirani pluralitet jer zagrebe li se malo ispod površine te fasadne demokratije, teško je oteti se utisku da je uprava države oligarhijska, sastavljena od imućnih tajkuna i ka biznisu usmerenih političara, uglavnom šefova političkih stranaka i njima najbližih, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Vladimir Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, i dodaje:

“Ovaj sistem ima još jednu strašnu zanimljivost, a to je da građane stalno upozorava na to da bolje ne može, da, evo, imamo mi demokratiju, imamo različita viđenja, ali da, eto, jednostavno drugačije i bolje ne može i u jednoj situaciji potpune besperspektivnosti simuliranog pluraliteta, ja mislim da ljudima zaista može to tako i da deluje. Naime, vrlo je teško proniknuti u takav sistem, osim akko se zaista dobro ne udubite i ako i praktično ne iskusite efekte takvog delovanja”.

Postoji još jedna pogodnost za građenje ovakvog sistema, a to je mogućnost poređenja, naglašava Pavićević.

“Dakle, ovaj sistem se uglavnom poredi sa poretkom koji smo imali devedesetih godina. Svakako da je ovaj poredak bitno različit od onoga. Onaj je bio legitimisan kroz matricu rata i nasilja. Danas to nije tako. Dakle, specifičnost aktuelnog poretka, poretka fasadne demokratije, jeste u tome da sebe maltene legitimiše kroz odnos prema onome što je nesporno bilo gore, a to je Miloševićev režim. Time se nama sugeriše da zanemarimo stvari kojima nismo zadovoljni jer je sada mnogo bolje nego što je bilo devedesetih. I tako smo dobili sticaj okolnosti, ali i nameru svih kojih pripadaju ovoj političkoj eliti, da nas drže zacementirane u ovakvom poretku. Mislim da se tim poređenjem sa devedesetima dobrim delom radi o manipulaciji jer takva manipulacija koristi očuvanju sistema fasadne demokratije, odnosno, odbijanju, ili dugogodišnjem odlaganju, napora da se izgradi sistem razvijene i konsolidovane demokratije”, ocenjuje sagovornik Radija Slobodna Evropa.

Upitan zašto novostasale generacije ne dignu glas protiv pljačkanja svoje budućnosti koju vlast bez ikakve moralne zadrške sprovodi enormnim zaduživanjem, nebrigom za stvaranje povoljnog poslovnog ambijenta i popunjavanjem svih poželjnijih radnih mesta sopstvenim kadrovima, Pavićević kaže da uprkos tome što su mladi sada slobodni da putuju i iskuse bolja demokratska okruženja i bolje obrazovne prakse, njihove inicijative za promenu političkog sistema nema.

“To je delom zbog toga što je jedan deo mladih i usmeren ka delovanju raznih političkih stranaka i što smatra da unutar stranke u kojoj deluje može nešto da uradi. Ja mislim da je to iluzija”, zaključuje Pavićević.

Čitav politički sistem postavljen je naglavce već pre 20 godina, čime je zatvorio vrata za alternativu, ali je to sada najtransparentnije jer račun polako stiže na naplatu, ocenjuje sociolog i član Saveta za borbu protiv korupcije Stjepan Gredelj.

“Pitanje je, međutim, šta će biti naplata. Da li će naplata biti da nam se pojave beogradske umesto minhenskih pivnica?! Uostalom, ima ih sve više”, kaže Gredelj.

Na pitanje zašto nema alternative dosadašnjoj politici i novih političkih aktera, naš sagovornik kaže:

“Pa, nekih pokreta ima – pre svih, desničarskih. Oni larmaju, ruše, razaraju, rasturaju. I to je politička akcija; odvratna, grozna, vrlo opasna, ali je to”.

A upitan zašto nema demokratskog, građanskog pokreta, nove opcije koje će reći “dosta”, Gredelj kaže:

“Nije bilo koga da ih tome nauči. Cela priča je upravo bila zasnovana na tome da je demokratija ili šarena laža, što je osnova desničarskih gibanja, ili da demokratija prosto nije za nas, da smo još nedovoljno zreli i da će za jedno 100-200 godina možda nešto biti. To su dva defetistička pristupa toj stvari. Dodatno, imamo jedan jako veliki pokret mladih, talentovanih ljudi koji živi i radi u inostranstvu. Ne treba zaboraviti da je odavno očišcena neka potencijalna intelektualna elita”, podseća Stjepan Gredelj.