Patriotsko novinarstvo i danas je svakodnevno prisutno u medijima u Srbiji za šta je kriva činjenica da niko od predvodnika ratnohuškačkog novinarstva devedesetih nije krivično odgovarao za podsticanje na ratne zločin ili za širenje govora mržnje, jedan je od zaključaka učesnika Okruglog stola o odgovornosti medija za ratne zločine na teritoriji Jugoslavije, koji je održan u Beogradu 2. decembra.
Krivična prijava Nezavisnog udruženja novinara Srbije protiv NN lica zbog krivičnog dela podsticanja na izvršenje genocida i ratnih zločina, koja je podneta Tužilaštvu za ratne zločine 2009. godine, dovela je do istrage koja traje već dve godine, a jedini realni rezultat za sada jeste publikacija „Reči i nedela : Pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991. i 1992. godine“, koja je predstavljena na okruglom stolu.
Bio je to povod da se tema odgovornosti medija za ratne zločine ponovo vrati u javni dskurs, ali i da se pošalje poruka da su mediji u Srbiji danas u velikoj meri zakazali po pitanju izveštavanja sa Kosova, te da je duh devedesetih i te kako prisutan u tonu televizijskih i radijskih priloga i tekstova u štampanim i elektronskim medijima.
Zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić rekao je za RSE da nedostaju još neki detalji u istrazi povodom krivične prijave NUNS-a.
„Tu još fali jedan bitan element koji bi doveo do sudskog postupka i mi upravo to pokušavamo da obelodanimo. Imate konkretne primere, uzroke i posledicu, a s druge strane imate jednu opštu analizu tadašnjeg stanja društva. Sigurno nećemo najavljivati sudske postupke ni ja ni tužilac Vukčević, ali u jednom trenutku kada se i ako se desi bićete obavešteni“, rekao je Vekarić za RSE.
Isečci iz ratnih izveštaja RTB i TV NS, video Tužilaštva za ratne zločine
Glavni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević napomenuo je da je reč o činjenično i pravno najkomplikovanijim krivičnim delima, ali da je jasno da je nedozvoljena propaganda Miloševićevog režima „često ugrožavala i pravo na život“.
„Imala je za cilj potpunu dehumanizaciju protivnika, odnosno, lišavanje njene žrtve statusa ljudskog bića. Takva propaganda je ooslobađala potencijalne egzekutore moralnih dilema i zato je medijska propaganda na prostorima bivše Jugoslavije bila uvod u rat“, rekao je Vukčević.
Podsetio je da je do danas, 20 godina nakon početka ratova u bivšoj SFRJ, samo Sud časti Udruženja novinara Srbije 2000. godine isključio osam glavnih i odgovornih urednika iz članstva te organizacije zbog ponašanja tokom devedesetih godina.
„Upravo zbog ubojite snage koju mediji imaju, a posebno kada se zloupotrebljavaju, ukazuju na važnost krivičnog gonjenja lica koja su u tome učestvovala. Zbog svega što nas je istorija, nedavni događaji ali i međunarodna sudska praksa naučila, smatram da je važno da pitanje podsticanja i pozivanja na vršenje ratnih zločina putem medija bude do kraja istraženo“, kazao je Vukčević.
Dobro poznata izmišljena priča o zaklanoj vukovarskoj deci, o ogrlicama od dečjih prstića navodno nađenoj u kući jednog od hrvatskih vojnika, leševi koji su se satima vrteli na malim ekranima, insistiranje na etničkoj pripadnosti žrtava i zločinaca koja je često bila namerno pogrešna, plasiranje potpuno izmišljenih informacija, imali su za cilj širenje mržnje među građanima tadašnje Jugoslavije i danas se sa pravom može reći da su taj cilj ostvarili.
Slučaj vukovarskih beba, video Tužilaštva za ratne zločine
Direktor Media centra iz Sarajeva Boro Kontić, inače autor filma „Godine koje su pojeli lavovi“ o ratnim huškačima nekad i sad, kazao je da primera takvog novinarstva ima na stotine.
„Ako ne možete da ustanovite da je zaista postojala direktna veza između teksta i onoga što se desilo, to novinarstvo je stvorilo alibi za akciju bilo vojnu ili političku, za bilo koji zločin koji se desio i to je ono što se može dokazati. Kiš je jednom napisao da se bez prisustva knjižvnosti smrt djeteta ne bi razlikovala od smrti bilo koje životinje u nekoj klanici. Ja bih to obrnuo – sa ovakvim novinarstvom, smrt bilo kojeg čovjeka na ovim prostorima je ličila na smrt bilo koje životinje u klanici. Ona je bila logična, normalna i niko nije trebao da se osjeća krivim zašto su se desili Vukovar, opsada Sarajeva, genocid u Srebrenici. Kad su se ti zločini desili ravnodušnost ljudi oko nas je bila normalna i jasna jer su mediji i novinarstvo koje je postojalo u to vreme to predstavili da bude sasvim normalno i logično, pa čak i pravedna kazna za ljude koji su se našli na tom prostoru“, istakao je Kontić.
Predstavnici Udruženja novinara Srbije, predsednica Ljiljana Smajlović i generalni sekretar Nino Brajović, smatraju da odgovornošću medija za ponašanje u ratu na prvom mestu treba da se bavi profesija. Dok je Ljiljana Smajlović istakla, uz kritike publikaciji, da imenovanje novinara u njoj upućuje na zaključak da su svi oni „potencijalni ratni zločinci pa sad samo ne znamo da li će Tužilaštvo imati vremena da ih sve procesuira“, Brajović, jedan od reportera Radio Televizije Beograd iz Vukovara, čovek koji je čestitao bivšem oficiru JNA Veselinu Šljivančaninu osuđenom u Hagu za ratne zločine, „oslobađanje Vukovara“, kaže da nema problema sa svojim izveštavanjem iz tog perioda.
„Ja se osećam dobro ovde, da se ne osećam dobro ne bih ni dolazio. Ono što smo videli do sada daje jedan snažan utisak da se specijalno tužilaštvo i ljudi koji su učestvovali na ovom projektu ne nalaze na svom terenu i da u izvesnom smsilu olako zaključuju i imaju zazor od toga da nešto što je u prošlosti bilo medijski linč ne pretvore u pravni linč“, istakao je Brajović koji je inače i jedan od „junaka“ publikacije Tužilaštva.
Slučaj ogrlice od dečjih prstića, video Tužilaštva za ratne zločine
Na dilemu da li Tužilaštvo treba da se bavi ovim pitanjem, odgovorio je Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava.
„Ako država mora da se umeša tamo gde bi profesija trebalo da reši pitanje onda to nešto loše govori o društvu. Mislim da treba insistirati na tome da se shvati moralna i etična odgovornost onih koji su to uradili. Ako nema volje da se oni koji su se ogrešili o kodeks profesije moralno kazne onda mora da interveniše tužilaštvo“, rekao je Dimitrijević i podsetio na činjenicu da čovek koji je svojim tekstom „Ćuruvija dočekao bombe“ direktno pozvao na ubistvo novinara koje se kasnije i dogodilo u centru Beograda 1999. godine izbegao i moralnu osudu svojih kolega „jer nije bio član ni jednog udruženja“.
Novinar RSE Omer Karabeg smatra da je 2000. godine propuštena prilika da se sankcionišu novinari i ukazuje da im je barem trebalo zabraniti da se bave novinarstvom
„Mnogi od njih su bolje prošli od novinara koji su se suprotstavljali ratnim huškačima. Ne sme čovek ni da ih nazove ratnim huškačima jer će ih tužiti pa će biti osuđen da im plaća odštetu. Možda će i NUNS morati da plaća odštetu, jer je tužen pošto je imenovao novinara koji je objavio priču o vukovarskim bebama", rekao je Karabeg podsećajući na slučaj glavnog i odgovornog urednika internet portala e-Novine Petra Lukovića koji je dobio presudu da bivšem novinaru RTB Miodragu Popovu plaća dve trećine plate do kraja života jer ga je nazvao ratnim huškačem.
Sličan je i slučaj crnogorskog novinara Veseljka Koprivice, koji je nedavno pred Evropskim sudom za ljudska prava nakon niza godina i plaćanja odšteta zbog objavljivanja spiska novinara koji bi mogli biti na optuženičkoj klupi u Hagu, konačno dobio presudu u svoju korist.
Sudbina krivične prijave NUNS-a još uvek je otvoreno pitanje, i to je zvanični stav Tužilaštva za ratne zločine Srbije.
Da li će i kada biti podignuta optužnica protiv novinara i urednika koji su učestvovali u ratnoj propagandi i širili mržnju koja je rezultirala masovnim ubistvima desetina hiljada ljudi, stotinama hiljada izbeglih i raseljenih, pitanje je na koje još uvek nema konačnog odgovora.
Prema mišljenju predsednika NUNS-a Vukašina Obradovića, prijava nije uspela ni da u javnosti na pravi način otvori pitanje moralne odgovornosti o čemu svedoči i ponašanje medija u poslednjim zbivanjima na Kosovu.
„Verovali smo da je krivična prijava NUNS-a dobar zamajac koji će pokrenuti, ako ništa drugo, makar široku društvenu raspravu o ulozi i odgovornosti svih onih koji su iz ugodnih, dobroplaćenih uredničkih fotelja slali tuđu decu u smrt. Uzalud. Davaoci tuđe krvi i danas su veoma aktivni na javnoj sceni Srbije i umesto Srba iz BiH i Hrvatske sada brane i podučavaju patriotizmu Srbe sa Kosova“, kazao je Obradović i dodao da patriotski metak koji je ispaljen iz pera novinara devedesetih "još uvek luta ovim prostorima“.
„Možemo ga uočiti u svim kriznim situacijama, u raznim vestima, izveštajima, reportažama koje nas podsećaju da matrica ratnohuškačkog novinarstva još nije definitivno odložena u zaborav, matrica a bogami i novinari iz devedesetih pojavljuju se kad god se otvore stare rane i pokuljaju aveti prošlosti i pojavljivaće se sve dok se u novinarstvu ne odvoji patriotsko od profesionalnog novinarstva, propaganda od činjenica, laž od istine. Do sada to nije učinjeno“, zaključio je Obradović.
Krivična prijava Nezavisnog udruženja novinara Srbije protiv NN lica zbog krivičnog dela podsticanja na izvršenje genocida i ratnih zločina, koja je podneta Tužilaštvu za ratne zločine 2009. godine, dovela je do istrage koja traje već dve godine, a jedini realni rezultat za sada jeste publikacija „Reči i nedela : Pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991. i 1992. godine“, koja je predstavljena na okruglom stolu.
Bio je to povod da se tema odgovornosti medija za ratne zločine ponovo vrati u javni dskurs, ali i da se pošalje poruka da su mediji u Srbiji danas u velikoj meri zakazali po pitanju izveštavanja sa Kosova, te da je duh devedesetih i te kako prisutan u tonu televizijskih i radijskih priloga i tekstova u štampanim i elektronskim medijima.
Zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić rekao je za RSE da nedostaju još neki detalji u istrazi povodom krivične prijave NUNS-a.
„Tu još fali jedan bitan element koji bi doveo do sudskog postupka i mi upravo to pokušavamo da obelodanimo. Imate konkretne primere, uzroke i posledicu, a s druge strane imate jednu opštu analizu tadašnjeg stanja društva. Sigurno nećemo najavljivati sudske postupke ni ja ni tužilac Vukčević, ali u jednom trenutku kada se i ako se desi bićete obavešteni“, rekao je Vekarić za RSE.
Isečci iz ratnih izveštaja RTB i TV NS, video Tužilaštva za ratne zločine
Glavni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević napomenuo je da je reč o činjenično i pravno najkomplikovanijim krivičnim delima, ali da je jasno da je nedozvoljena propaganda Miloševićevog režima „često ugrožavala i pravo na život“.
„Imala je za cilj potpunu dehumanizaciju protivnika, odnosno, lišavanje njene žrtve statusa ljudskog bića. Takva propaganda je ooslobađala potencijalne egzekutore moralnih dilema i zato je medijska propaganda na prostorima bivše Jugoslavije bila uvod u rat“, rekao je Vukčević.
Podsetio je da je do danas, 20 godina nakon početka ratova u bivšoj SFRJ, samo Sud časti Udruženja novinara Srbije 2000. godine isključio osam glavnih i odgovornih urednika iz članstva te organizacije zbog ponašanja tokom devedesetih godina.
„Upravo zbog ubojite snage koju mediji imaju, a posebno kada se zloupotrebljavaju, ukazuju na važnost krivičnog gonjenja lica koja su u tome učestvovala. Zbog svega što nas je istorija, nedavni događaji ali i međunarodna sudska praksa naučila, smatram da je važno da pitanje podsticanja i pozivanja na vršenje ratnih zločina putem medija bude do kraja istraženo“, kazao je Vukčević.
Dobro poznata izmišljena priča o zaklanoj vukovarskoj deci, o ogrlicama od dečjih prstića navodno nađenoj u kući jednog od hrvatskih vojnika, leševi koji su se satima vrteli na malim ekranima, insistiranje na etničkoj pripadnosti žrtava i zločinaca koja je često bila namerno pogrešna, plasiranje potpuno izmišljenih informacija, imali su za cilj širenje mržnje među građanima tadašnje Jugoslavije i danas se sa pravom može reći da su taj cilj ostvarili.
Slučaj vukovarskih beba, video Tužilaštva za ratne zločine
Direktor Media centra iz Sarajeva Boro Kontić, inače autor filma „Godine koje su pojeli lavovi“ o ratnim huškačima nekad i sad, kazao je da primera takvog novinarstva ima na stotine.
„Ako ne možete da ustanovite da je zaista postojala direktna veza između teksta i onoga što se desilo, to novinarstvo je stvorilo alibi za akciju bilo vojnu ili političku, za bilo koji zločin koji se desio i to je ono što se može dokazati. Kiš je jednom napisao da se bez prisustva knjižvnosti smrt djeteta ne bi razlikovala od smrti bilo koje životinje u nekoj klanici. Ja bih to obrnuo – sa ovakvim novinarstvom, smrt bilo kojeg čovjeka na ovim prostorima je ličila na smrt bilo koje životinje u klanici. Ona je bila logična, normalna i niko nije trebao da se osjeća krivim zašto su se desili Vukovar, opsada Sarajeva, genocid u Srebrenici. Kad su se ti zločini desili ravnodušnost ljudi oko nas je bila normalna i jasna jer su mediji i novinarstvo koje je postojalo u to vreme to predstavili da bude sasvim normalno i logično, pa čak i pravedna kazna za ljude koji su se našli na tom prostoru“, istakao je Kontić.
Predstavnici Udruženja novinara Srbije, predsednica Ljiljana Smajlović i generalni sekretar Nino Brajović, smatraju da odgovornošću medija za ponašanje u ratu na prvom mestu treba da se bavi profesija. Dok je Ljiljana Smajlović istakla, uz kritike publikaciji, da imenovanje novinara u njoj upućuje na zaključak da su svi oni „potencijalni ratni zločinci pa sad samo ne znamo da li će Tužilaštvo imati vremena da ih sve procesuira“, Brajović, jedan od reportera Radio Televizije Beograd iz Vukovara, čovek koji je čestitao bivšem oficiru JNA Veselinu Šljivančaninu osuđenom u Hagu za ratne zločine, „oslobađanje Vukovara“, kaže da nema problema sa svojim izveštavanjem iz tog perioda.
„Ja se osećam dobro ovde, da se ne osećam dobro ne bih ni dolazio. Ono što smo videli do sada daje jedan snažan utisak da se specijalno tužilaštvo i ljudi koji su učestvovali na ovom projektu ne nalaze na svom terenu i da u izvesnom smsilu olako zaključuju i imaju zazor od toga da nešto što je u prošlosti bilo medijski linč ne pretvore u pravni linč“, istakao je Brajović koji je inače i jedan od „junaka“ publikacije Tužilaštva.
Slučaj ogrlice od dečjih prstića, video Tužilaštva za ratne zločine
Na dilemu da li Tužilaštvo treba da se bavi ovim pitanjem, odgovorio je Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava.
„Ako država mora da se umeša tamo gde bi profesija trebalo da reši pitanje onda to nešto loše govori o društvu. Mislim da treba insistirati na tome da se shvati moralna i etična odgovornost onih koji su to uradili. Ako nema volje da se oni koji su se ogrešili o kodeks profesije moralno kazne onda mora da interveniše tužilaštvo“, rekao je Dimitrijević i podsetio na činjenicu da čovek koji je svojim tekstom „Ćuruvija dočekao bombe“ direktno pozvao na ubistvo novinara koje se kasnije i dogodilo u centru Beograda 1999. godine izbegao i moralnu osudu svojih kolega „jer nije bio član ni jednog udruženja“.
Novinar RSE Omer Karabeg smatra da je 2000. godine propuštena prilika da se sankcionišu novinari i ukazuje da im je barem trebalo zabraniti da se bave novinarstvom
„Mnogi od njih su bolje prošli od novinara koji su se suprotstavljali ratnim huškačima. Ne sme čovek ni da ih nazove ratnim huškačima jer će ih tužiti pa će biti osuđen da im plaća odštetu. Možda će i NUNS morati da plaća odštetu, jer je tužen pošto je imenovao novinara koji je objavio priču o vukovarskim bebama", rekao je Karabeg podsećajući na slučaj glavnog i odgovornog urednika internet portala e-Novine Petra Lukovića koji je dobio presudu da bivšem novinaru RTB Miodragu Popovu plaća dve trećine plate do kraja života jer ga je nazvao ratnim huškačem.
Sličan je i slučaj crnogorskog novinara Veseljka Koprivice, koji je nedavno pred Evropskim sudom za ljudska prava nakon niza godina i plaćanja odšteta zbog objavljivanja spiska novinara koji bi mogli biti na optuženičkoj klupi u Hagu, konačno dobio presudu u svoju korist.
Sudbina krivične prijave NUNS-a još uvek je otvoreno pitanje, i to je zvanični stav Tužilaštva za ratne zločine Srbije.
Da li će i kada biti podignuta optužnica protiv novinara i urednika koji su učestvovali u ratnoj propagandi i širili mržnju koja je rezultirala masovnim ubistvima desetina hiljada ljudi, stotinama hiljada izbeglih i raseljenih, pitanje je na koje još uvek nema konačnog odgovora.
Prema mišljenju predsednika NUNS-a Vukašina Obradovića, prijava nije uspela ni da u javnosti na pravi način otvori pitanje moralne odgovornosti o čemu svedoči i ponašanje medija u poslednjim zbivanjima na Kosovu.
„Verovali smo da je krivična prijava NUNS-a dobar zamajac koji će pokrenuti, ako ništa drugo, makar široku društvenu raspravu o ulozi i odgovornosti svih onih koji su iz ugodnih, dobroplaćenih uredničkih fotelja slali tuđu decu u smrt. Uzalud. Davaoci tuđe krvi i danas su veoma aktivni na javnoj sceni Srbije i umesto Srba iz BiH i Hrvatske sada brane i podučavaju patriotizmu Srbe sa Kosova“, kazao je Obradović i dodao da patriotski metak koji je ispaljen iz pera novinara devedesetih "još uvek luta ovim prostorima“.
„Možemo ga uočiti u svim kriznim situacijama, u raznim vestima, izveštajima, reportažama koje nas podsećaju da matrica ratnohuškačkog novinarstva još nije definitivno odložena u zaborav, matrica a bogami i novinari iz devedesetih pojavljuju se kad god se otvore stare rane i pokuljaju aveti prošlosti i pojavljivaće se sve dok se u novinarstvu ne odvoji patriotsko od profesionalnog novinarstva, propaganda od činjenica, laž od istine. Do sada to nije učinjeno“, zaključio je Obradović.
