Droga u Srbiji je lako dostupna, brojni dileri na ulicama, u kafićima, oko škola i fakulteta, ili po principu kućne dostave rasturaju narkotike a među korisnicima su najpopularniji marihuana, heroin, kokain, ekstazi i razne vrste takozvanih sintetičkih droga na bazi metanfetamina.
Koliko je situacija alarmantna, kaže Dragan Stevanović iz Centra za prevenciju narkomanije, govore i procene da samo u Beogradu ima 100.000 narkomana i da ih je u celoj zemlji bar tri puta toliko.
„To znači da je svaki dvadeseti stanovnik Srbije zavisnik od neke psihoaktivne supstance. Znači, svaka sedma porodica. Kada to stavite u korelaciju sa jednom zgradom od oko 80-tak stanova, maltene u svakom desetom stanu imate po jednog zavisnika od droga. Nikada nije bila jeftinija, pa je zato i lako dostupna”, kaže Dragan Stevanović.
Kao najveća opasnost odavno je definisan heroin. Zbog velike zavisnosti i posledica nazvan je „droga smrti”. Njegova upotreba u Srbiji je poslednjih godina porasla nekoliko puta.
Kao jednu od osnovnih mera, država godinama preduzima lečenje zavisnika metadonskom terapijom, na kojoj je trenutno oko 2500 ljudi, dok je još toliko u programima psiho socijalne podrške i rehabilitacije.
Periša Simonović, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Srbije, kaže da ipak to nije dovoljno.
„Planiramo o uvođenju novih supstanci u lečenje zavisnika, tako da on obuhvata, u različitim programima, oko 10 hiljada ljudi. On bi bio bliži onom što ima okruženje, odnosno Zapad, gde je taj procenat u nekim zemljama i preko 30%. Problem je prisutan, ozbiljan i sociomedicinski. Dakle, on ne podrazumeva samo medicinske intervencije, već organizovanje države da obezbedi i neke druge okolnosti, pre svega smanjenje ponude”, pojašnjava Simonović.
Ponuda svih vrsta narkotika u Srbiji vrlo je bogata, uprkos periodičnim akcijama policije protiv većih i manjih dilera droge i često proklamovanom stavu države da je u toku konačni obračun sa narko klanovima.
Dok država ne privede taj rat kraju, droga je u zemlji, u kojoj je prosečna plata oko 350 evra, dostupna svima jer paketić marihuane košta tri do pet evra, ekstazi isto toliko, gram heroina 15 do 20 evra, dok je kokain, kao i svi ostali narkotici, nikada jeftiniji - 50 do 70 evra.
Lako se počinje, teško odvikava
U takvom okruženju, mnogi nisu odoleli iskušenju da uđu u svet droge. Među njima je Bojan (29) iz Beograda, koji kaže da je posle dugogodišnjeg narkomanskog staža nedavno odlučio da se leči:
„Počelo je u šestom razredu iz radoznalosti, sa starijim iz kraja. Počelo je sa marihuanom, a završilo sa heroinom. Na žurkama ekstazi. U fazonu, daj šta daš. Bilo je u početku naivno, a završilo se vrlo ozbiljno, i po mene i po porodicu. Po tri dana me nije bilo kući. Roditelji su samo gledali da se pojavim živ i zdrav.”
RSE: Kako to izgleda? Šta je to što vas je privuklo?
Bojan: Na kokainu ste najlepši, najpametniji, imate priču i sve puca od samopouzdanja. Međutim, čim prođe dejstvo kokaina, sve se sruši i u želji da ponovite isti efekat morate da nađete pare i opet dođete do kokaina. I to je taj začarani krug. Kad se sve sabere i oduzme, nema tu ništa lepo. To su samo ružne stvari. Sutra ujutru se probudite sa velikim dugovima, sa grižnjom savesti šta si uradio.
RSE: Kad ste odlučili da idete na lečenje?
Bojan: Najvažnija je podrška porodice i kada sami shvatite da imate problem. Kad shvatite da ste dotakli dno života i da više niste što ste nekad bili, da hoćete da promenite neke stvari i da postanete normalna ličnost, koja želi da ima porodicu jednog dana. Onda dolazi volja i postepeno lečenje, koje nije nimalo lako.
Bojan skoro dve godine ne uzima narkotike, a da se izvuče iz problema, pomogla mu je psiho terapija u Centru za prevenciju narkomanije.
Dragan Stevanović, iz te nevladine organizacije koja radi na lečenju zavisnika, kaže da je dobro što je država 2009. donela nacionalnu strategiju za borbu protiv droga:
„Međutim, ono sa čim se ne slažem u toj strategiji jeste zagovaranje upotrebe metadona u lečenju zavisnika. Po meni je to skidanje sa jedne supstance i navlačenje na drugu. Više se možda ulaže u to lečenje, nego u samu prevenciju.”
Ako postoji nacionalna strategija i ako je MUP uključen u tu priču, otkud toliko droge na ulici?
„Znači da oni jednostavno ne rade svoj posao dobro.”
U raznim dokumentima koje je država usvojila kao vid prevencije, posebno mesto zauzima rad sa mladima. Periša Simonović, iz Ministarstva zdravlja, kaže da se u školama sve više govori o drogi:
„Pored edukacija srednjoškolske omladine, sugerisano je savetovanje na što mlađem uzrastu o štetnim posledicama eventualne upotrebe, sa ciljem da se onemogući kontakt sa psihoaktivnom supstancom, imajući u vidu informaciju o njenoj štetnosti.”
Ali izgleda da ovako komplikovana objašnjenja nemaju značajan efekat jer je zvanično istraživanje pokazalo da je 15 odsto školaraca do 16 godina bar jednom probalo drogu. Beograđani su nam rekli da su svesni da je droga svuda oko nas:
„Kako da nema.”
„Pa vidim je i u autobusu. Ozbiljno vam kažem.”
„Ljuljaju se, drže za rukohvate i spavaju.”
„Pogotovo u školama. Tu ih ima najviše.”
„To je sve do roditelja.”
„To je na mnogo višem nivou od porodice. To su celi karteli.”
Neke procene govore da je verovatno više od milion i po ljudi u Srbiji bar jednom probalo neku drogu i da su u porastu upotreba takozvanih sintetičkih droga i tabletomanija.Bojan, koji je na putu izlečenja, za sve ima jednu poruku:
„Droga je definitivno pakao. Teška borba iz koje se jako teško izlazi. Naravno da imamo budućnost, ali svako je krojač svoje sudbine. Postoje mnogo lepše stvari u životu kojima čovek može da se bavi.”
Koliko je situacija alarmantna, kaže Dragan Stevanović iz Centra za prevenciju narkomanije, govore i procene da samo u Beogradu ima 100.000 narkomana i da ih je u celoj zemlji bar tri puta toliko.
„To znači da je svaki dvadeseti stanovnik Srbije zavisnik od neke psihoaktivne supstance. Znači, svaka sedma porodica. Kada to stavite u korelaciju sa jednom zgradom od oko 80-tak stanova, maltene u svakom desetom stanu imate po jednog zavisnika od droga. Nikada nije bila jeftinija, pa je zato i lako dostupna”, kaže Dragan Stevanović.
Kao najveća opasnost odavno je definisan heroin. Zbog velike zavisnosti i posledica nazvan je „droga smrti”. Njegova upotreba u Srbiji je poslednjih godina porasla nekoliko puta.
Kao jednu od osnovnih mera, država godinama preduzima lečenje zavisnika metadonskom terapijom, na kojoj je trenutno oko 2500 ljudi, dok je još toliko u programima psiho socijalne podrške i rehabilitacije.
Periša Simonović, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Srbije, kaže da ipak to nije dovoljno.
„Planiramo o uvođenju novih supstanci u lečenje zavisnika, tako da on obuhvata, u različitim programima, oko 10 hiljada ljudi. On bi bio bliži onom što ima okruženje, odnosno Zapad, gde je taj procenat u nekim zemljama i preko 30%. Problem je prisutan, ozbiljan i sociomedicinski. Dakle, on ne podrazumeva samo medicinske intervencije, već organizovanje države da obezbedi i neke druge okolnosti, pre svega smanjenje ponude”, pojašnjava Simonović.
Ponuda svih vrsta narkotika u Srbiji vrlo je bogata, uprkos periodičnim akcijama policije protiv većih i manjih dilera droge i često proklamovanom stavu države da je u toku konačni obračun sa narko klanovima.
Dok država ne privede taj rat kraju, droga je u zemlji, u kojoj je prosečna plata oko 350 evra, dostupna svima jer paketić marihuane košta tri do pet evra, ekstazi isto toliko, gram heroina 15 do 20 evra, dok je kokain, kao i svi ostali narkotici, nikada jeftiniji - 50 do 70 evra.
Lako se počinje, teško odvikava
U takvom okruženju, mnogi nisu odoleli iskušenju da uđu u svet droge. Među njima je Bojan (29) iz Beograda, koji kaže da je posle dugogodišnjeg narkomanskog staža nedavno odlučio da se leči:
„Počelo je u šestom razredu iz radoznalosti, sa starijim iz kraja. Počelo je sa marihuanom, a završilo sa heroinom. Na žurkama ekstazi. U fazonu, daj šta daš. Bilo je u početku naivno, a završilo se vrlo ozbiljno, i po mene i po porodicu. Po tri dana me nije bilo kući. Roditelji su samo gledali da se pojavim živ i zdrav.”
RSE: Kako to izgleda? Šta je to što vas je privuklo?
Bojan: Na kokainu ste najlepši, najpametniji, imate priču i sve puca od samopouzdanja. Međutim, čim prođe dejstvo kokaina, sve se sruši i u želji da ponovite isti efekat morate da nađete pare i opet dođete do kokaina. I to je taj začarani krug. Kad se sve sabere i oduzme, nema tu ništa lepo. To su samo ružne stvari. Sutra ujutru se probudite sa velikim dugovima, sa grižnjom savesti šta si uradio.
RSE: Kad ste odlučili da idete na lečenje?
Bojan: Najvažnija je podrška porodice i kada sami shvatite da imate problem. Kad shvatite da ste dotakli dno života i da više niste što ste nekad bili, da hoćete da promenite neke stvari i da postanete normalna ličnost, koja želi da ima porodicu jednog dana. Onda dolazi volja i postepeno lečenje, koje nije nimalo lako.
Bojan skoro dve godine ne uzima narkotike, a da se izvuče iz problema, pomogla mu je psiho terapija u Centru za prevenciju narkomanije.
Dragan Stevanović, iz te nevladine organizacije koja radi na lečenju zavisnika, kaže da je dobro što je država 2009. donela nacionalnu strategiju za borbu protiv droga:
„Međutim, ono sa čim se ne slažem u toj strategiji jeste zagovaranje upotrebe metadona u lečenju zavisnika. Po meni je to skidanje sa jedne supstance i navlačenje na drugu. Više se možda ulaže u to lečenje, nego u samu prevenciju.”
Ako postoji nacionalna strategija i ako je MUP uključen u tu priču, otkud toliko droge na ulici?
„Znači da oni jednostavno ne rade svoj posao dobro.”
U raznim dokumentima koje je država usvojila kao vid prevencije, posebno mesto zauzima rad sa mladima. Periša Simonović, iz Ministarstva zdravlja, kaže da se u školama sve više govori o drogi:
„Pored edukacija srednjoškolske omladine, sugerisano je savetovanje na što mlađem uzrastu o štetnim posledicama eventualne upotrebe, sa ciljem da se onemogući kontakt sa psihoaktivnom supstancom, imajući u vidu informaciju o njenoj štetnosti.”
Ali izgleda da ovako komplikovana objašnjenja nemaju značajan efekat jer je zvanično istraživanje pokazalo da je 15 odsto školaraca do 16 godina bar jednom probalo drogu. Beograđani su nam rekli da su svesni da je droga svuda oko nas:
„Kako da nema.”
„Pa vidim je i u autobusu. Ozbiljno vam kažem.”
„Ljuljaju se, drže za rukohvate i spavaju.”
„Pogotovo u školama. Tu ih ima najviše.”
„To je sve do roditelja.”
„To je na mnogo višem nivou od porodice. To su celi karteli.”
Neke procene govore da je verovatno više od milion i po ljudi u Srbiji bar jednom probalo neku drogu i da su u porastu upotreba takozvanih sintetičkih droga i tabletomanija.Bojan, koji je na putu izlečenja, za sve ima jednu poruku:
„Droga je definitivno pakao. Teška borba iz koje se jako teško izlazi. Naravno da imamo budućnost, ali svako je krojač svoje sudbine. Postoje mnogo lepše stvari u životu kojima čovek može da se bavi.”