Dokle će Tadić tolerisati Jeremićeve gafove

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa tražili smo odgovor na pitanje zašto Vuk Jeremić i pored svih promašaja ostaje na čelu srpske diplomatije. Sagovornici su bili dva politička analitičara iz Beograda: Boško Jakšić i Dejan Vuk Stanković.

Bilo je reči o tome koliko je Jeremić solo igrač, a koliko spovodi politiku predsednika Tadića, zašto mu Tadić posle njegovih gafova izriče javne ukore umesto da ga smeni, zašto Jeremić često ide u Banjaluku i demonstrira svoje prijateljstvo sa Miloradom Dodikom, kako se prema Jeremiću odnose evropski ministri i briselska administracija, koliko su za Srbiju značajni njegovi kontakti sa nesvrstanim zemljama, da li su velika Jeremićeva popularnost kod nacionalistički orijentisanih birača i činjenica da se bliže izbori - glavni razlozi što ga Tadić još uvek drži na mestu ministra inostranih poslova, da li će Tadić, ako pobedi na izborima na proleće iduće godine, dovesti novog šefa diplomatije, kao i o tome da li bi Jeremić, ukoliko bude smenjen, osnovao vlastitu partiju ili bi prešao u stranku Tadićevog glavnog rivala Tomislava Nikolića.

Omer Karabeg: Kakva je danas stvarna pozicija Vuka Jeremića? U kojoj meri on utiče na formulisanje spoljne politike Srbije?

Boško Jakšić: Rekao bih da harvardovac i fizičar očigledno nije uspeo da svoja znanja egzaktnih nauka prebaci na teren diplomatije. Kada je postao ministar, još u vreme Voje Koštunice, Vuk Jeremić je bio ovenčan slavom zlatnog dečka naše diplomatije. Za razliku od tog vremena njegove političke akcije u ovom trenutku ne stoje baš sjajno. Međutim, ne može se reći da su lutanja srpske diplomatije samo njegova zasluga, mnogo toga treba pripisati i političkom rukovodstu Srbije. Svi znamo da se u polupredsedničkom sistemu, kakav je napravljen u Srbiji, najveći broj odluka koje se tiču spoljne politike donosi u Tadićevom kabinetu.

Dejan Vuk Stanković: Bez obzira na činjenicu što Vuk Jeremić nije više onakav frontmen u srpskoj spoljnoj politici kakav je bio, on još uvek na nju ima značajan uticaj. Taj uticaj je, pre svega, rezultat rejtinga koji Vuk Jeremić ima u srpskom javnom mnijenju. Naime, on slovi za jednog od popularnijih, ako ne i najpopularnijih političara u Srbiji. Zbog te popularnosti on je još uvek važan šraf u donošenju spoljnopolitičkih odluka i u njihovom sprovođenju.

Omer Karabeg: Još od 2009. godine, posle svakog njegovog gafa, spekuliše se o njegovom smenjivanju. Ipak, on i dalje ostaje na funkciji. Kako to tumačite?

Boško Jakšić: Postoje gafovi koje je on samoinicijativno napravio, ali i oni iza kojih je stajao njegov razredni starešina, predsednik Tadić, i aminovao ih. U prvu vrstu gafova sigurno spadaju napuštanje raznih regionalnih skupova, učestvovanje u predizbornoj kampanji Milorada Dodika zajedno sa Cecom Ražnjatović, odluka da predstavnik Srbije ne ide na dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu, podržavanje Irana, kao i glasanje protiv povratka izbeglica u Gruziju, iako Srbija to pravo traži za srpske izbeglice sa Kosova. To je kolekcija gafova, koja može da se pripiše Vuku Jeremiću. Međutim, teško da mu se mogu pripisati gafovi u kosovskoj politici. Ako je, kao što otkriva Vikiliks, srpskom rukovodstvu još decembra 2007. godine iz Vašingtona poručeno da je nezavisnost Kosova neizbežna, a oni su i nakon toga nastavili po starom, onda je tu reč o državanoj politici koja sada plaća račun takvog delovanja.

Dejan Vuk Stanković: Ja bih njegov ostanak na funkciji vezao za potrebe Demokratske stranke. Prvo, njima je potrebna ličnost koja ima ulaz u desno orijentisano biračko telo. Drugo, njegovo smenjivanje bi poslalo jako lošu poruku o odnosima unutar te stranke. I treći faktor, koji je važan za opstanak Jeremića, je činjenica da je on i lično i politički vezan za predsednika Tadića i da su oni dosta dugo nastupali zajedno. Ne treba zaboraviti da je prošle godine - nakon što je incijativa Vuka Jeremića da se slučaj kosovske nezavisnosti iznese pred Međunarodni sud pravde doživela fijasko - Tadić rekao da stoji iza te inicijative. Tadić će se teško odreći čoveka koga je u velikoj meri sam podržavao i koga su, zapravo, stvorili njegovi marketinški stručnjaci.

Omer Karabeg: Ako ga Tadić trpi i misli da nema zamenu za njega, zašto mu onda šalje javne ukore? Poslednji u nizu gafova Vuka Jeremića je bio napad na premijerku Hrvatske, Jadranku Kosor. Nakon toga ga je Tadić javno ukorio i to na konferenciji za štampu u stranoj zemlji.

Boško Jakšić: Očigledno je da je taj ukor ili packa, nazovimo to kako god hoćete, koji je stigao iz Češke, bio u funkciju očuvanja dobrih srpsko-hrvatskih odnosa. Predsednik Tadić je shvatio da mu nisu potrebna zaoštravanja, a tim potezom je zabeležio i poene u međunarodnoj javnosti. Međutim, teško je pretpostaviti da bi taj ukor mogao bitnije da utiče na karijeru Vuka Jeremića, koji je Tadiću toliko prirastao za srce da ga je svojevremeno pokušao promovisati i za premijera.

Dejan Vuk Stanković: To je Tadić morao da uradi, pretpostavljam jako nevoljno, jer je time javno pokazao da ima jako loše kanale komunikacije sa svojim ministrom spoljnih poslova, sa kojim bi trebalo da koordinira spoljnu politiku zemlje. Ali to je bilo neophodno da bi se sprečila šteta koju je Jeremićeva izjava o Jadranki Kosor nanela srpsko-hrvatskim odnosima. Jeremić i inače nanosi priličnu štetu svojim ispadima prema regionalnim političarima. Zbog toga je Banjaluka jedina destinacija gde je dobrodošao, svuda su mu vrata potpuno zatvorena ili su pred zatvaranjem.

Dodik i svesrpski imidž

Omer Karabeg: Da li su česti odlasci Vuka Jeremića u Banjaluku i davanje podrške svakom potezu Milorada Dodika njegove solo akcije ili za to ima podršku Tadića?

Boško Jakšić: Teško je to reći. I sam sam se pitao čemu je služio Jeremićev odlazak u Banjaluku nakon posete Angele Merkel Beogradu, što je Dodiku dalo priliku da se još jednom pokaže kao spasilac svih Srba i pojača svoju negativnu retoriku protiv Evropske unije i Angele Merkel lično. Naravno da je sve to bilo u funkciji unutrašnje politike u Republici Srpskoj, ali ako pored Dodika, u trenutku kada daje takve izjave, stoji ministar inostranih poslova Srbije, onda se tim izjavama šalju drugačije poruke. Plašim se da objašnjenje kako je Milorada Dodika trebalo informisati o rezultatima posete nemačke kancelarke ne drži vodu, jer bi u tom slučaju logičnije bilo da je Dodik pozvan u Beograd. Na osnovu svega toga moglo se zaključiti da je to bio ishitren lični gest. Ali, trebalo bi zaista imati kristalnu kuglu, pa reći šta je to što Jeremić radi na svoju ruku, a šta je to što mu Tadić aminuje. U svakom slučaju, kada se podvuče crta, veliki deo tih gestova je kontraproduktivan za srpsku politiku i njenu poziciju u svetu.

Dejan Vuk Stanković: Ja bih rekao da su to najvećim delom njegove solo akcije, ali pretpostavljam da ponekad za takve poteze ima i neku vrstu prećutne podrške. Meni se čini da Vuk Jeremić ima ambiciju da se pozicionira kao samostalna politička ličnost u Srbiji, za šta mu je Milorad Dodik dobar saveznik budući da neki politički krugovi u Srbiji promovišu Milorada Dodika kao paradigmu srpskog nacionalizma i borbe za srpske interese. Jeremić koketira sa Dodikom, jer zna da je to dobro za njegov svesrpski imidž u biračkom telu. Međutim, ne treba zaboraviti da je Dodik u predizbornim kampanjama bio veliki saveznik i predsednika Tadića.

Omer Karabeg: Kako Jeremić stoji kod evropskih ministara spoljnih poslova? Kako stoji u Briselu? Da li je on zbog svoje arogancije i nediplomatskih izjava na neki način postao smetnja u komunikaciji Srbije sa Evropskom unijom?

Boško Jakšić: Vuk Jeremić je svojim ponašanjem mnoga vrata zatvorio, ili sebe doveo u situaciju da mora nogom da ih otvara. Takvim ponašanjem on troši kredite koje Srbija kao zemlja ima. o, naravno, nije dobro, ali to je u funkciji njegove promocije na unutrašnjoj sceni. Uostalom, srpska spoljna politika je u ogromnoj meri u funkciji unutrašnje politike, a i jedna i druga su u funkciji Kosova, koje je uvek prilika za pokazivanje patriotizma i nacionalnih osećanja. To je ono područje na kome Vuk Jeremić pokušava da kapitališe. On često citira istraživanja javnog mnjenja da bi pokazao koliko je popularan u javnosti, a njegova popularnost proističe pre svega iz koketiranja sa nacionalizmom. To je roba koja se još uvek prodaje u Srbiji a, nažalost, i šire u regionu. Na osnovu toga on gradi svoju karijeru. Prošle godine se je kandidovao za mesto potpredsednika Demokratske stranke, ali je dobio šamar. To nije prošlo, jer većina u stranci gleda na njega kao na nekoga ko je nametnut i doveden, pa nije dopustila da jedan novajlija tako brzo uđe u liderstvo stranke. Ali on od te ideje ne odustaje. Ne odustaje ni od pozicije ministra inostranih poslova, a neće odustati ni od neke druge na kojoj se bude našao u budućnosti, jer on očigledno svoju budućnost vidi u politici.

Dejan Vuk Stanković: Njegov rejting u uticajnim evropskim zemljama, koje definišu politiku unije, nije velik. On nije rado viđen u tim zemljama i ministri inostranih poslova tih zemalja retko sleću u Beograd. Recimo, nemački ministar inostranih poslova, Gvido Vestervele, nije želeo da prilikom nedavne posete Prištini svrati u Beograd i razgovara s Vukom Jeremićem. To nije dobro za Srbiju, ako se ima u vidu da Nemačka igra ključnu ulogu u donošenju političkih i ekonomskih odluka u Evropskoj uniji.

Operacija Nesvrstani

Omer Karabeg: Koliko su za Srbiju značajni dobri kontakti Vuka Jeremića sa zemljama koje pripadaju Pokretu nesvrstanih, sa kojim se on posebno hvali?

Dejan Vuk Stanković: Ne mislim da su od preteranog značaja, pre svega što Srbija ima status posmatrača, a ne člana u Pokretu nesvrstanih. Mislim da su nesvrstani izabrani kao spoljnopolitička tema u nedostatku uspeha na planu evropskih integracija. To je više odraz želje da se nešto u diplomatskom smislu događa, nego što od toga imamo neke opipljive koristi. Ta priča kako ćemo ostvariti nekakvu ekonomsku saradnju sa njima - nikada nije dala konkretne rezultate. To je samo medijska dimna zavesa koja je napravljena da bi se sakrila naša nesposobnost da se prilagodimo realnostima istorijskog trenutka u kome živimo i da zauzmemo čvrst kurs ka evroatlantskim integracijama.

Boško Jakšić: Kada se pogleda broj zemalja koje su uključene u Pokret nesvrstanih, onda saradnja sa njima ima rezon, pod uslovom da obezbeđuje povratk Srbije na tržišta na kojima je svojevremeno bila prisutna Jugoslavija. Međutim, pošto ovde nema proizvodnje, onda ta priča gubi smisao. Ako se setimo koliko se puta na srpskoj televiziji pojavio Vuk Jeremić da bi nam iz Namibije, Džakarte i odakle sve ne - saopštio kako je sa domaćinima uspeo da utvrdi da oni neće priznati nezavisnost Kosova, onda je jasno čemu služi cela ta operacija sa nesvrstanim. Sve je, dakle, isključivo u funkciji Kosova. To što od toga nema neke koristi, potpuno je druga stvar.

Omer Karabeg: Da li Tadić i dalje drži Jeremića zbog njegove velike popularnosti, koju je stekao davanjem izjava jakog nacionalnog naboja?

Dejan Vuk Stanković: Mislim da se upravo radi o tome. Opstanak Vuka Jeremića na političkoj sceni Srbije i prostor koji on ima na medijskom nebu je rezultat političke procene da je on još uvek potreban u predizbornoj kampanji, koja se već uveliko vodi u Srbiji. Potreba za Jeremićem biće veća ukoliko se obistine pesimističke prognoze da neće biti ništa od dobijanja statusa kandidata. Što Srbija bude dalje od Brisela, potreba za Jeremićevim ekspanzivnim medijskim nastupima biće sve veća i veća.

Boško Jakšić: Mislim da je on još uvek potreban Tadiću, jer ono što Tadić neće da kaže, očigledno vrlo često kaže Vuk Jeremić. Na taj način on prikuplja birače i ta mala sakupljačka privreda Vuka Jeremića je vrlo korisna. Setimo se da je Jeremić svojevremeno u Budimpešti izjavio da Srbija, ukoliko bude morala da bira između Evrope i Kosova, neće izabrati Evropu. Izjava takvog kalibra ne daje se samonicijativno, jer je u suprotnosti sa proklamovanim evropskim prioritetima Srbije. Da Jeremić to nije uradio na svoju ruku videlo se nedavno kada je Boris Tadić dao sličnu izjavu nakon posete Angele Merkel. Vuk Jeremić kao promoter, da tako kažemo, patriotskog krila unutar Demokratske stranke itekako je neophodan i biće neophodan još i više u predizbornoj kampanji, jer je jasno da, barem do izbora, neće biti promene srpske spoljne politike, pa i njenog drugačijeg pozicioniranja u odnosu na Kosovo.

Omer Karabeg: Kažete da Tadić neće ništa menjati do izbora. Očekujte li, međutim, da će on, ukoliko pobedi na izborima na proleće iduće godine, mesto ministra inostranih poslova poveriti nekom drugom?

Boško Jakšić: Mislim da hoće. Tadić je prošle godine napravio onaj veliki zaokret nakon sastanka sa baronesom Ešton, kada je odustao od rezolucije koju je Srbija pripremila s ciljem da na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija ospori mišljenje Međunarodnog suda pravde i -najavio konstruktivnu poziciju u odnosu na Brisel. To je bio veliki zaokret srpske spoljne politike. To što se Tadić posle uplašio tog svog zaokreta, što nije imao hrabrosti da ga javno argumentuje, to je već priča o ličnim karaketristikama Borisa Tadića. Mislim, međutim, da je danas predsedniku Tadiću potpuno jasno kojim putem Srbija treba da ide ukoliko hoće da se približava Evropi. On sada, uoči izbora, neće ništa menjati ali, ako pobedi na izborima, mislim da će povratiti hrabrost, što znači da mu Vuk Jeremić više neće biti potreban. Mogao bih se kladiti da u slučaju pobede Borisa Tadića na izborima, Vuk Jeremić više neće biti šef diplomatije.

Dejan Vuk Stanković: Sve zavisi od toga šta će Tadić da stavi u fokus svoje predizborne kampanje. Mnogo je tu nepoznanica, ali sigurno je jedno. Ako se Tadić odluči za evroreformski kurs, onda Jeremiću nema mesta u budućoj vladi. Uostalom, videćemo to po samoj kampanji. Ako Jeremić bude mnogo korišćen u kampanji, onda će to značiti da je on još uvek jako bitan Tadiću. Ukoliko se Tadić fokusira na neke druge ljude, ukoliko promeni priču o Kosovu, onda za Jeremića nema mnogo prostora.

Omer Karabeg: Kada bi Jeremić bio smenjen, ili kada bi dao ostavku, da li bi on osnovao svoju stranku ili bi prešao na stranu najvećeg Tadićevog rivala - Tomislava Nikolića?

Dejan Vuk Stanković: Pretpostavljam da bi Jeremić pre osnovao svoju sopstvenu stranku, ali mislim da ne bi imao mnogo uspeha. Mislim da Jeremić, bez obzira što ima određeni uticaj u biračkom telu, ne može da opstane na političkoj sceni, ukoliko iza sebe nema moćnu državnu aparaturu i podršku najuticajnijih medija u Srbiji. Jeremić je svoju veliku popularnost stekao ne samo zahvaljući tome što iznosi stavove koji prijaju uhu prosečnog birača u Srbiji, nego i zbog toga što je lišen bilo kakve ozbiljne kritike - bilo u medijima, bilo u institucijama sistema. Bez podrške državnog aparata i medija teško da bi imao ovu vrstu popularnosti koju sada ima. Uostalom, on je i lansiran kao čovek koji je došao iz kabineta predsednika, kome je put ka političkom uspehu već uveliko bio utaban. Bez resursa kojima sada raspolaže, on ne bi bio toliko uticajan. Kada bi pravio svoju stranku, sumnjam da bi raspolagao takvom medijskom podrškom kakvu ima u sadašnjem trenutku, pa ne verujem da bi uspeo da zadrži sadašnju popularnost.

Omer Karabeg: Da li isključujete mogućnost da bi mogao da pređe kod Tomislava Nikolića?

Dejan Vuk Stanković Isključujem tu mogućnost. Pitanje je da li bi ga oni tamo i hteli, s obzirom da je on dosta identifikovan sa Borisom Tadićem. Ne znam šta bi Tomislav Nikolić dobio njegovim prelaskom, a prihvatanje Jeremića bi podrazumevalo da on u Srpskoj narodnoj stranci preskoči preko potrebni stranački staž, neophodan da bi bio jedan od lidera političke partije sa velikim aspiracijama, kao što je to Srpska narodna stranka.

Boško Jakšić: S obzirom da u srpskom političkom prostoru ima malo mesta za još jednu političku stranku, možda bi mogao da ode kod Tome Nikolića. Mislim da bi ga Nikolić dočekao raširenih ruku, jer bi to bio kapitalni ulov, koji bi on znao dobro da iskoristi. Ne bi mu smetalo što Jeremić nema nikakav partijski staž i sigurno bi mu obećao neko veliko mesto. Mislim da bi Toma Nikolić bio presrećan da dobije Vuka Jeremića, više kao simbol, nego kao ime i prezime.