SAD, evrozona i ekonomije zemalja u usponu kreću se u različitim pravcima, piše britanski “Ekonomist” (The Economist). Razlike između velike svetske trojke su skopčane sa rizikom u svakoj.
Ova godina se na kraju pokazala kao iznenađujuće dobra za svetsku ekonomiju.
Globalni rast je verovatno dostigao skoro 5 odsto što je znatno više od nego što je ovogodišnji trend nagoveštavao, kao i mnogo brže nego što se predviđalo pre 12 meseci.
Nije ostvarena većina pretnji, odnosno opasnosti koje su zastrašivale finansijska tržišta,
Kineska ekonomija je izbegla “naglo prizemljenje”. Usporavanje američke privrede sredinom godine nije preraslo u dvostruku recesiju. Nevolje u ekonomijama na periferiji evrozone su veoma ozbiljne. Ipak, evrozona je u celini rasla po pristojnoj stopi imajući u vidu sve starije stanovništvo na kontinentu, zahvaljujući vitalnosti Nemačke, kao najbrže rastuće velike razvijene ekonomije u 2010.
Sada se postavlja pitanje da li će 2011. slediti isti obrazac. Izgleda da mnogi smatraju da će se to desiti.
U mnogim delovima sveta u porastu je poverenje potrošača i poslovnih ljudi: globalna proizvodnja se zahuktava, a finansijska tržišta oživljavaju. Investitori sada pridaju manji značaj mnogo ozbiljnijim vestima od onih koje su ih pogađale početkom ove godine – od rasta kamata na pozajmice u perifernim ekonomijama evrozone do informacija o rastu inflacije u Kini.
Početkom godine, investitori su bili mnogo pesimističniji. Sada je njihovo nonšalantno poverenje pogrešno usmereno.
Učinak svetske ekonomije u 2011. zavisiće od zbivanja na tri prostora: velika tržišta u nastajanju, evrozoni i Americi. (Da, Japan još uvek pripada ekonomskoj “teškoj kategoriji”, ali su u njegovom slučaju manje moguća iznenađenja). Ova velika trojka hrli u različitim pravcima, sa različitim izgledima za rast i kontradiktornim opcijama.
Neke od ovih razlika su neizbežne: čak i za površnog posmatrača, ekonomija Indije se uvek prilično razlikovala od američke. Međutim, otvara se nova podela, pre svega u bogatom svetu, sa čime se povećavaju šanse za neslaganje pa i sukobe.
U usponu, na ivici, dupli račun na kraju
Najpre o tržištu u usponu, čiji je doprinos ovogodišnjem globalnom rastu neuporedivo najveći. Od Šencena do Sao Paola, ove ekonomije su u zamahu. Iskorišćeni su rezervni kapaciteti. Gde je mogao, priticao je strani kapital. Pojedinačne bojazni od “rasta balona” kada je reč o vrednosti aktive, zamenio je strah od šireg pregrejavanja. Kina je ključni primer, ali ne i jedini.
Kineski juani
Sa brazilskim prodavnicama prepunim kupaca, inflacija je porasla za 5 odsto, a uvoz u novembru je bio veći za 44 odsto nego u istom periodu prošle godine.
Jeftin novac je često problem. Iako recesija iz 2009. pripada prošlosti, monetarni uslovi su i dalje veoma dalje klimavi i nestabilni, pre svega zbog nastojanja mnogih da obore vrednost svojih valuta (Kina, ponovo, predvodi u toj nameri).
Ta kombinacija je neodrživa. Mnoge ekonomije u usponu treba da pooštre svoju politiku u 2011. da bi se zaustavilo ubrzavanje rasta cena. Ako u tome odu predaleko, drastično će pasti stopa njihovog privrednog rasta.
Ako, pak, učine premalo u tom pravcu, prizivaju višu inflaciju, što će kasnije iziskivati još rigorozniju monetarnu politiku. U bilo kom slučaju, naglo rastu šanse od makroekonomskog šoka iz ovih zemalja.
Evrozona je drugi očigledni izvor stresa, ovog puta finansijskog i makroekonomskog. Rast će kratkoročno biti usporen, pre svega zbog vladinih mera štednje.
U ključnim zemljama, posebno Nemačkoj, mere ove fiskalne konsolidacije su dobrovoljne, čak i mazohističke.
Ugrožene ekonomije na periferiji, kao što su Irska, Portugalija i Grčka, imaju manje opcija na raspolaganju i tmurnu budućnost.
Poslednji podaci nagoveštavaju da članice evrozone najverovatnije neće biti u stanju da brzo poboljšaju svoju konkurentnost fiksiranjem plata i cena.
Što je još gore, postaju sve očiglednije finansijske posledice promena u svetu u kome neka članica evrozone može da bankrotira.
Ne samo da mnoge vlade u evrozoni imaju velike dugove, već i celokupan evropski bankarski sistem koji počiva na dubokoj prekograničnoj integraciji, možda treba preispitati.
Ove teškoće bi iziskivale angažman najprosvećenijih političara. Nažalost, lideri evrozone su svadljiva i razočaravajuća grupacija. Još veći haos čini se skoro izvesnim u 2011.
Dohvati razvučene pantalone, Barak
Američka ekonomija će se takođe promeniti, ali u drugom smeru. Za razliku od Evrope, američka makroeknomska politika značajno odstupa od (evropskih) mera štednje.
Barak Obama, novembar 2010.Obim smanjenja poreza, o čemu su se dogovorili Barak Obama i republikanci u Kongresu 7. decembra, veći je nego što se očekivalo. Ne samo da je produženo važenje poreskih olaškica, koje su isticale a koje je uveo Buš, na dve godine, već su predviđene dodatne poreske olakšice u 2011. u iznosu većem od 2 odsto bruto društvenog proizvoda.
Kada se to poveže sa nastavkom kupovine obveznica Federalnih rezervi, Amerika ubrizgava dodatnu dozu stimulativnih steroida u trenutku kada Evropa prolazi kroz rehabilitaciju i dugotrajno naglo odvikavanje od dosadašnjih navika.
Kao rezultat ovih mera, američka privreda može dostići rast od 4 odsto sledeće godine.
To je dobar trend i dovoljan za smanjenje nezaposlenost, mada ne tako brzo. No, i američki političari rizikuju. Iako su prilično sumorne dugoročne perspektive kada je reč o američkom budžetu, Obama i Republikanci nisu čak ni pokušali ove sedmice da postignu sporazum o srednjoročnoj fiskalnoj konsolicaciji.
Različite predloge za smanjenje deficita izgleda da će prekriti prašina. Vlasnici obveznica pozdravili su sporazum o poreskim olakšicama tako što su počeli da ih rasprodaju.
Pojedini investitori smatraju da je na vidiku brži rast, međutim, sve veći broj je zabrinut zbog veličine američke fiskalne “rupe”.
Ako se ove slutnje ostvare, SAD se mogu čak suočiti sa krahom tržišta obveznica u 2011.
Koliko su ovi različiti trendovi bitni?
Razlike između velike svetske trojke su skopčane sa rizikom u svakoj. Američka labava monetarna politika i zabrinutost zbog nemogućnosti vlada u evrozoni da vraćaju dugove – ohrabriće protok kapitala ka ekonomijama u usponu. To će pak učiniti njihove centralne banke nespremnim da povećaju kamatne stope i smanje inflaciju.
Očekuje se da će oko 50 odsto globalnog rasta, ali samo 13 procenata javnog duga, otpadati na ekonomije zemalja u razvoju u narednih pet godina. Svetska ekonomija će se u bliskoj budućnosti još više klatiti između dugom opterećenog Zapada i naprednog Istoka.
Zapad je izbegao depresiju i zato što su Evropa i SAD radili na tome zajednički deleći sličnu ekonomsku filozofiju.
Sada su oboje opterećeni internim problemima i usvojili su potpuno različite strategije za suočavanje sa njima. To nije dobro za međunarodnu saradnju.
Zvaničnici u Briselu teško da će se fokusirati na novu rundu globalnih trgovinskih pregovora u situaciji kada su pojedine članice evrozone na ivici bankrota. To nije dobro ni za finansijsko tržište, jer nije održiv ni pristup Evrope “krpljenja gipsom”, niti američka taktika za borbu protiv deficita “zapuši danas, Bog zna šta će biti sutra”.
Naravno, to ne mora da bude tako. Sada kada su se razmetali gotovinom, Obama i Kongres mogu da se dogovore o srednjoročnom planu u cilju smanjenja deficita. Zavađeni evropski lideri mogu da postignu sporazum da jedinstvena valuta i bankarski sistem budu na održivim osnovama. Ali, nemojte da se na to kladite. Još podeljenija svetska ekonomija može učiniti 2011. godinom štetnih šokova.
Ova godina se na kraju pokazala kao iznenađujuće dobra za svetsku ekonomiju.
Globalni rast je verovatno dostigao skoro 5 odsto što je znatno više od nego što je ovogodišnji trend nagoveštavao, kao i mnogo brže nego što se predviđalo pre 12 meseci.
Nije ostvarena većina pretnji, odnosno opasnosti koje su zastrašivale finansijska tržišta,
Kineska ekonomija je izbegla “naglo prizemljenje”. Usporavanje američke privrede sredinom godine nije preraslo u dvostruku recesiju. Nevolje u ekonomijama na periferiji evrozone su veoma ozbiljne. Ipak, evrozona je u celini rasla po pristojnoj stopi imajući u vidu sve starije stanovništvo na kontinentu, zahvaljujući vitalnosti Nemačke, kao najbrže rastuće velike razvijene ekonomije u 2010.
Sada se postavlja pitanje da li će 2011. slediti isti obrazac. Izgleda da mnogi smatraju da će se to desiti.
U mnogim delovima sveta u porastu je poverenje potrošača i poslovnih ljudi: globalna proizvodnja se zahuktava, a finansijska tržišta oživljavaju. Investitori sada pridaju manji značaj mnogo ozbiljnijim vestima od onih koje su ih pogađale početkom ove godine – od rasta kamata na pozajmice u perifernim ekonomijama evrozone do informacija o rastu inflacije u Kini.
Početkom godine, investitori su bili mnogo pesimističniji. Sada je njihovo nonšalantno poverenje pogrešno usmereno.
Učinak svetske ekonomije u 2011. zavisiće od zbivanja na tri prostora: velika tržišta u nastajanju, evrozoni i Americi. (Da, Japan još uvek pripada ekonomskoj “teškoj kategoriji”, ali su u njegovom slučaju manje moguća iznenađenja). Ova velika trojka hrli u različitim pravcima, sa različitim izgledima za rast i kontradiktornim opcijama.
Neke od ovih razlika su neizbežne: čak i za površnog posmatrača, ekonomija Indije se uvek prilično razlikovala od američke. Međutim, otvara se nova podela, pre svega u bogatom svetu, sa čime se povećavaju šanse za neslaganje pa i sukobe.
U usponu, na ivici, dupli račun na kraju
Najpre o tržištu u usponu, čiji je doprinos ovogodišnjem globalnom rastu neuporedivo najveći. Od Šencena do Sao Paola, ove ekonomije su u zamahu. Iskorišćeni su rezervni kapaciteti. Gde je mogao, priticao je strani kapital. Pojedinačne bojazni od “rasta balona” kada je reč o vrednosti aktive, zamenio je strah od šireg pregrejavanja. Kina je ključni primer, ali ne i jedini.
Sa brazilskim prodavnicama prepunim kupaca, inflacija je porasla za 5 odsto, a uvoz u novembru je bio veći za 44 odsto nego u istom periodu prošle godine.
Jeftin novac je često problem. Iako recesija iz 2009. pripada prošlosti, monetarni uslovi su i dalje veoma dalje klimavi i nestabilni, pre svega zbog nastojanja mnogih da obore vrednost svojih valuta (Kina, ponovo, predvodi u toj nameri).
Ta kombinacija je neodrživa. Mnoge ekonomije u usponu treba da pooštre svoju politiku u 2011. da bi se zaustavilo ubrzavanje rasta cena. Ako u tome odu predaleko, drastično će pasti stopa njihovog privrednog rasta.
Ako, pak, učine premalo u tom pravcu, prizivaju višu inflaciju, što će kasnije iziskivati još rigorozniju monetarnu politiku. U bilo kom slučaju, naglo rastu šanse od makroekonomskog šoka iz ovih zemalja.
Evrozona je drugi očigledni izvor stresa, ovog puta finansijskog i makroekonomskog. Rast će kratkoročno biti usporen, pre svega zbog vladinih mera štednje.
Evrozona je drugi očigledni izvor stresa, ovog puta finansijskog i makroekonomskog. Rast će kratkoročno biti usporen, pre svega zbog vladinih mera štednje.
U ključnim zemljama, posebno Nemačkoj, mere ove fiskalne konsolidacije su dobrovoljne, čak i mazohističke.
Ugrožene ekonomije na periferiji, kao što su Irska, Portugalija i Grčka, imaju manje opcija na raspolaganju i tmurnu budućnost.
Poslednji podaci nagoveštavaju da članice evrozone najverovatnije neće biti u stanju da brzo poboljšaju svoju konkurentnost fiksiranjem plata i cena.
Što je još gore, postaju sve očiglednije finansijske posledice promena u svetu u kome neka članica evrozone može da bankrotira.
Ne samo da mnoge vlade u evrozoni imaju velike dugove, već i celokupan evropski bankarski sistem koji počiva na dubokoj prekograničnoj integraciji, možda treba preispitati.
Ove teškoće bi iziskivale angažman najprosvećenijih političara. Nažalost, lideri evrozone su svadljiva i razočaravajuća grupacija. Još veći haos čini se skoro izvesnim u 2011.
Dohvati razvučene pantalone, Barak
Američka ekonomija će se takođe promeniti, ali u drugom smeru. Za razliku od Evrope, američka makroeknomska politika značajno odstupa od (evropskih) mera štednje.
Kada se to poveže sa nastavkom kupovine obveznica Federalnih rezervi, Amerika ubrizgava dodatnu dozu stimulativnih steroida u trenutku kada Evropa prolazi kroz rehabilitaciju i dugotrajno naglo odvikavanje od dosadašnjih navika.
Kao rezultat ovih mera, američka privreda može dostići rast od 4 odsto sledeće godine.
To je dobar trend i dovoljan za smanjenje nezaposlenost, mada ne tako brzo. No, i američki političari rizikuju. Iako su prilično sumorne dugoročne perspektive kada je reč o američkom budžetu, Obama i Republikanci nisu čak ni pokušali ove sedmice da postignu sporazum o srednjoročnoj fiskalnoj konsolicaciji.
Različite predloge za smanjenje deficita izgleda da će prekriti prašina. Vlasnici obveznica pozdravili su sporazum o poreskim olakšicama tako što su počeli da ih rasprodaju.
Pojedini investitori smatraju da je na vidiku brži rast, međutim, sve veći broj je zabrinut zbog veličine američke fiskalne “rupe”.
Ako se ove slutnje ostvare, SAD se mogu čak suočiti sa krahom tržišta obveznica u 2011.
Koliko su ovi različiti trendovi bitni?
Svetska ekonomija će se u bliskoj budućnosti još više klatiti između dugom opterećenog Zapada i naprednog Istoka.
Razlike između velike svetske trojke su skopčane sa rizikom u svakoj. Američka labava monetarna politika i zabrinutost zbog nemogućnosti vlada u evrozoni da vraćaju dugove – ohrabriće protok kapitala ka ekonomijama u usponu. To će pak učiniti njihove centralne banke nespremnim da povećaju kamatne stope i smanje inflaciju.
Očekuje se da će oko 50 odsto globalnog rasta, ali samo 13 procenata javnog duga, otpadati na ekonomije zemalja u razvoju u narednih pet godina. Svetska ekonomija će se u bliskoj budućnosti još više klatiti između dugom opterećenog Zapada i naprednog Istoka.
Zapad je izbegao depresiju i zato što su Evropa i SAD radili na tome zajednički deleći sličnu ekonomsku filozofiju.
Sada su oboje opterećeni internim problemima i usvojili su potpuno različite strategije za suočavanje sa njima. To nije dobro za međunarodnu saradnju.
Zvaničnici u Briselu teško da će se fokusirati na novu rundu globalnih trgovinskih pregovora u situaciji kada su pojedine članice evrozone na ivici bankrota. To nije dobro ni za finansijsko tržište, jer nije održiv ni pristup Evrope “krpljenja gipsom”, niti američka taktika za borbu protiv deficita “zapuši danas, Bog zna šta će biti sutra”.
Naravno, to ne mora da bude tako. Sada kada su se razmetali gotovinom, Obama i Kongres mogu da se dogovore o srednjoročnom planu u cilju smanjenja deficita. Zavađeni evropski lideri mogu da postignu sporazum da jedinstvena valuta i bankarski sistem budu na održivim osnovama. Ali, nemojte da se na to kladite. Još podeljenija svetska ekonomija može učiniti 2011. godinom štetnih šokova.
