Priredio: Dragan Štavljanin
Liju Sjaobou će u petak u Oslu biti uručena Nobelova nagrada za mir. No, on neće prisustvovati ceremoniji jer je u zatvoru u Kini.
Kineske vlasti, koje Sjaobo izaziva pozivima na demokratizaciju, žestoko su kritikovali dodeljivanje ove nagrade. Kineska ambasada u Norveškoj pozvala je diplomate drugih zemalja da ne prisustvuju ceremoniji.
Oko 19 zemalja će se očigledno pridružiti bojkotu.
Na ovu sramotnu kampanju pristale su i zemlje poput Rusije, Venecuele i Saudijske Arabije.
Jedva da se može pronaći kredibilna kritika hrabrog zalaganja gospodina Lijua za ljudska prava.
No, bojkot je simbol za ključno pitanje međunarodnih odnosa u 21. veku. Kineski model ekonomskog razvoja je transformisao svetski poredak: da li je njen politički model takođe u usponu?
Oni koji veruju, kao “Tajms”, u univerzalnu vrednost liberalnih politčkih prava nadaju se da nije. Ustavna demokratija je i dalje vitalna.
Međutim, moderna Kina predstavlja najsnažniji izazov ovom konceptu u odnosu na bilo šta drugo viđeno u posleratnom svetu.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza, analitičari su govorili o unipolarnom svetu, u kome Sjedinjene države imaju dominantnu ulogu, ne samo zbog njihovog bogatstva i vojne moći.
To je iskazivao niz globalnih javnih dobara koje su SAD omogućavale, kao što su dolar kao glavna svetska rezervna valuta i njihove bezbednosne garancije preko NATO i drugih regionalnih saveza.
Ekonomske prilike su se u poslednjoj deceniji radikalno promenile.
SAD su i dalje najbogatija država, ali njihova ekonomija ima strukturalne slabosti. Američki potrošači konzumiraju više nego što poseduju.
SAD imaju mogućnost da vode ekonomsku politiku koja uključuje veliki tekući deficit, uvoze više nego što izvoze, zato što je kineska štednja usmerena ka američkom tržištu obveznica.
Dok uobičajeni model razvoja podrazumeva da brzo rastuće ekonomije uvoze kapital za svoje investicione potrebe, Kina radi sasvim suprotno.
Sa popuštanjem ekonomske kontrole, Kina je postajala bogatija zahvaljujući masovnom izvozu. Time su stvorene ogromne zalihe domaće štednje na koju se oslanjaju razvijene zemlje u nastojanju da očuvaju životnog standard.
U međuvremenu, ekonomska liberalizacija još nije pretočena u političke reforme.
Kina je autokratska država. Represija vlasti u Pekingu nad gospodinom Lijuom i ostalim prodemokratskim aktivistima je beskrupulozna.
Kina pak tvrdi da je zapadni liberalni univerzalizam ima samo ideološki karakter. Ona smatra da se insistiranjem na demokratiji kao jedinom modelu vlade, krše prava suverenih država.
Ipak, uspon Kine podrazumeva i promociju njenog sistema vrednosti. Reč je o modelu ekonomskog nacionalizma: tržišna disciplina stvara bogatstvo, koje je onda na raspolaganju vladi.
To je atraktivan model za nove države. On obećava ekonomski razvoj, na način na koji sklerotične planske ekonomije starog sovjetskog bloka nikada nisu mogle da ostvare.
Njegov cilj je održavanje društvene kohezije. Taj model je insipiracija za ekonomsku politiku Vladimira Putina u Rusiji, u kojoj obilje prirodnih resursa omogućava državi snažnu polugu u njenim odnosima sa Zapadom.
Podela između političkog liberalizma i ekonomskog nacionalizma je ključno pitanje savremenog sveta. Ali, jedan od razloga za nadu je da bogatstvo podstiče nove zahteve.
Prema sadašnjim trendovima, društveni proizvod Kine (ne po glavi stanovnika) će nadmašiti društveni proizvod SAD u sledećoj generaciji.
Ekonomski liberalizam je izvukao desetine miliona ljudi iz siromaštva. No, Kina će se suočiti sa rastom domaće tražnje pre nego kontinuiranim rastom koji je podstaknut izvozom.
Bogata srednja klasa u Kini verovatno će biti samopouzdanija. Uslediće zahtevi za političkom reformom, ako ne i punom demokratijom.
Gospodin Liju je veoma hrabar čovek; on se još može pokazati i kao prorok.
Liju Sjaobou će u petak u Oslu biti uručena Nobelova nagrada za mir. No, on neće prisustvovati ceremoniji jer je u zatvoru u Kini.
Kineske vlasti, koje Sjaobo izaziva pozivima na demokratizaciju, žestoko su kritikovali dodeljivanje ove nagrade. Kineska ambasada u Norveškoj pozvala je diplomate drugih zemalja da ne prisustvuju ceremoniji.
Oko 19 zemalja će se očigledno pridružiti bojkotu.
Na ovu sramotnu kampanju pristale su i zemlje poput Rusije, Venecuele i Saudijske Arabije.
Jedva da se može pronaći kredibilna kritika hrabrog zalaganja gospodina Lijua za ljudska prava.
No, bojkot je simbol za ključno pitanje međunarodnih odnosa u 21. veku. Kineski model ekonomskog razvoja je transformisao svetski poredak: da li je njen politički model takođe u usponu?
Oni koji veruju, kao “Tajms”, u univerzalnu vrednost liberalnih politčkih prava nadaju se da nije. Ustavna demokratija je i dalje vitalna.
Međutim, moderna Kina predstavlja najsnažniji izazov ovom konceptu u odnosu na bilo šta drugo viđeno u posleratnom svetu.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza, analitičari su govorili o unipolarnom svetu, u kome Sjedinjene države imaju dominantnu ulogu, ne samo zbog njihovog bogatstva i vojne moći.
To je iskazivao niz globalnih javnih dobara koje su SAD omogućavale, kao što su dolar kao glavna svetska rezervna valuta i njihove bezbednosne garancije preko NATO i drugih regionalnih saveza.
Ekonomske prilike su se u poslednjoj deceniji radikalno promenile.
SAD su i dalje najbogatija država, ali njihova ekonomija ima strukturalne slabosti. Američki potrošači konzumiraju više nego što poseduju.
SAD imaju mogućnost da vode ekonomsku politiku koja uključuje veliki tekući deficit, uvoze više nego što izvoze, zato što je kineska štednja usmerena ka američkom tržištu obveznica.
Dok uobičajeni model razvoja podrazumeva da brzo rastuće ekonomije uvoze kapital za svoje investicione potrebe, Kina radi sasvim suprotno.
Sa popuštanjem ekonomske kontrole, Kina je postajala bogatija zahvaljujući masovnom izvozu. Time su stvorene ogromne zalihe domaće štednje na koju se oslanjaju razvijene zemlje u nastojanju da očuvaju životnog standard.
U međuvremenu, ekonomska liberalizacija još nije pretočena u političke reforme.
Kina je autokratska država. Represija vlasti u Pekingu nad gospodinom Lijuom i ostalim prodemokratskim aktivistima je beskrupulozna.
Kina pak tvrdi da je zapadni liberalni univerzalizam ima samo ideološki karakter. Ona smatra da se insistiranjem na demokratiji kao jedinom modelu vlade, krše prava suverenih država.
Ipak, uspon Kine podrazumeva i promociju njenog sistema vrednosti. Reč je o modelu ekonomskog nacionalizma: tržišna disciplina stvara bogatstvo, koje je onda na raspolaganju vladi.
To je atraktivan model za nove države. On obećava ekonomski razvoj, na način na koji sklerotične planske ekonomije starog sovjetskog bloka nikada nisu mogle da ostvare.
Njegov cilj je održavanje društvene kohezije. Taj model je insipiracija za ekonomsku politiku Vladimira Putina u Rusiji, u kojoj obilje prirodnih resursa omogućava državi snažnu polugu u njenim odnosima sa Zapadom.
Podela između političkog liberalizma i ekonomskog nacionalizma je ključno pitanje savremenog sveta. Ali, jedan od razloga za nadu je da bogatstvo podstiče nove zahteve.
Prema sadašnjim trendovima, društveni proizvod Kine (ne po glavi stanovnika) će nadmašiti društveni proizvod SAD u sledećoj generaciji.
Ekonomski liberalizam je izvukao desetine miliona ljudi iz siromaštva. No, Kina će se suočiti sa rastom domaće tražnje pre nego kontinuiranim rastom koji je podstaknut izvozom.
Bogata srednja klasa u Kini verovatno će biti samopouzdanija. Uslediće zahtevi za političkom reformom, ako ne i punom demokratijom.
Gospodin Liju je veoma hrabar čovek; on se još može pokazati i kao prorok.