Niko ne razume u potpunosti motive Severne Koreje, ali sasvim je moguće da nedavno obelodanjivanje u javnosti da poseduje centrifuge za obogaćivanje uranijuma kao i granatiranje južnokorejskog ostrva u utorak – ima za cilj da pokaže da ona zavređuje poštovanje u pregovorima koji će odrediti njenu budućnost, piše bivši predsednik SAD Džimi Karter (Jimmy Carter) u “Vošington postu” (The Washington Post).
To znači da SAD imaju izbor između diplomatske delikatnosti i izbegavanja katastrofalnog sukobljavanja.
Efikasno suočavanje sa Severnom Korejom je dugo izazov za SAD.
Znamo da je državna ideologija ovog tajnovitog društva "juche," što znači oslanjanje na sopstvene snage i izbegavanje dominacije drugih. Iznenađujuće su tehnološke sposobnosti Severne Koreje imajući u vidu oštre međunarodne sankcije kojima je izložena, kao i siromaštvo.
Pjongjang je i ranije pretio oružanim sukobima. Pre skoro 8 godina, pisao sam kako je u junu 1994. predsednik Severne Koreje Kim Il Sung proterao inspektore Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) i saopštio da korišćene gorivne šipke mogu biti prerađene u plutonijum. Kim je zapretio da će uništiti Seul ukoliko njegovom narodu budu nametnute još oštrije međunarodne sankcije.
Želeći da reši krizu kroz direktne razgovore sa SAD, Kim me je pozvao u Pjongjang da razgovaramo o otvorenim pitanjima. Uz odobrenje predsednika Bila Klintona, otišao sam i izvestio o pozitivnim rezultatima razgovora sa liderom Severne Koreje.
Usledili su direktni pregovori u Ženevi između specijalnog izaslanika SAD i delegacije Pjongjanga, što je rezultiralo “dogovorenim okvirom” čime je zaustavljena severnokorejska prerada goriva i vraćena inspekcija Međunarodne agencije za atomsku energiju u narednih osam godina.
Južnokorejski aktivisti spaljuju portrete severnokorejskog lidera Kim Jong-Ila u znak protesta protiv nuklearnog programa te zemlje, septembar 2009.
Uz dokaze da Pjongjang stiče obogaćeni uranijum u suprotnosti sa dogovorenim okvirom, predsednik Džordž Buš (George W. Bush) – koji je već okvalifikovao Severnu Koreju kao deo “osovine zla” i potencijalnu metu – uslovio je razgovore sa njom potpunim odbacivanjem nuklearnog programa. Istovremeno, SAD je obustavio mesečne isporuke mazuta Pjongjangu.
Nakon toga, Severna Koreja je proterala međunarodne inspektore i nastavila da prerađuje gorivne šipke, čime je došla u posed plutonijuma dovoljnog za možda sedam nuklearnih glava.
Sporadinčni pregovori u narednih nekoliko godina između Severne Koreje, SAD, Južne Koreje, Japana, Kine i Rusije – rezultirali su sporazumom u septembru 2005, kojim su potvrđene osnovne premise iz 1994.
Ovim dokumentom predviđena je denuklearizacija Korejskog poluostrva. Istovremeno, SAD su se obavezale da neće vojno intervenisati. Dogovoreni su i koraci u cilju postizanja tajnog mirovnog sporazuma koji bi zamenio dogovor o prekidu vatre između Severne Koreje, SAD i Kine, koji je na snazi od 1953.
Nažalost, od 2005. nema suštinskog napretka, a celokupna situacija je dodatno opterećena razvojem i testiranjem severnokorejskih nuklearnih instalacija, raketa srednjeg i dugog dometa, kao i vojnim čarkama sa Južnom Korejom.
Jimmy Carter i Aijalon Mahli Gomes na aerodromu u Pjongjangu, 27. avgust 2010.Pjongjang insistira na direktnim pregovorima sa SAD-om. Severnokorejski lideri smatraju da su oružane snage Južne Koreje pod kontrolom Vašingtona kao i da Seul nije bio uključen u pregovore i potpisivanje sporazuma o prekidu vatre 1953.
U julu ove godine bio sam pozvan da se vratim u Pjongjang da bih osigurao oslobađanje Amerikanca Ajdžalana Gomsa (Aijalon
Gomes), s tim da moj boravak bude dovoljno dug za suštinske razgovore sa najvišim severnokorejskim zvaničnicima.
Oni su detaljno predočili svoju želju o stvaranju denuklerizovanog Korejskog poluostrva i uspostavljanje trajnog mira, zasnovanom na dokumentima iz 1994. i 2005. godine.
Bez ovlašćenja da posredujem u sporu, preneo sam ovu poruku Stejt departmentu i Beloj kući. Kineski lideri su podržali ove bilateralne razgovore.
Pjongjang uporno šalje poruku da je spreman da tokom direktnih razgovora sa SAD-om zaključi sporazum o okončanju svog nuklearnog programa i stavi ga pod inspekciju IAEA i zaključe trajni mirovni ugovor kojim bi se zamenio privremeni dogovor o prekidu vatre iz 1953.
Mi treba da razmotrimo odgovor na ovu ponudu. Nesrećna alternativa za Severnu Koreju je preduzimanje bilo koje akcije koju smatra nužnom da bi se odbranila od onoga čega se najviše plaši: vojnog napada uz podršku SAD, zajedno sa naporima da se promeni režim u Pjongjangu.
To znači da SAD imaju izbor između diplomatske delikatnosti i izbegavanja katastrofalnog sukobljavanja.
Efikasno suočavanje sa Severnom Korejom je dugo izazov za SAD.
Znamo da je državna ideologija ovog tajnovitog društva "juche," što znači oslanjanje na sopstvene snage i izbegavanje dominacije drugih. Iznenađujuće su tehnološke sposobnosti Severne Koreje imajući u vidu oštre međunarodne sankcije kojima je izložena, kao i siromaštvo.
Pjongjang je i ranije pretio oružanim sukobima. Pre skoro 8 godina, pisao sam kako je u junu 1994. predsednik Severne Koreje Kim Il Sung proterao inspektore Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) i saopštio da korišćene gorivne šipke mogu biti prerađene u plutonijum. Kim je zapretio da će uništiti Seul ukoliko njegovom narodu budu nametnute još oštrije međunarodne sankcije.
Želeći da reši krizu kroz direktne razgovore sa SAD, Kim me je pozvao u Pjongjang da razgovaramo o otvorenim pitanjima. Uz odobrenje predsednika Bila Klintona, otišao sam i izvestio o pozitivnim rezultatima razgovora sa liderom Severne Koreje.
Usledili su direktni pregovori u Ženevi između specijalnog izaslanika SAD i delegacije Pjongjanga, što je rezultiralo “dogovorenim okvirom” čime je zaustavljena severnokorejska prerada goriva i vraćena inspekcija Međunarodne agencije za atomsku energiju u narednih osam godina.
Uz dokaze da Pjongjang stiče obogaćeni uranijum u suprotnosti sa dogovorenim okvirom, predsednik Džordž Buš (George W. Bush) – koji je već okvalifikovao Severnu Koreju kao deo “osovine zla” i potencijalnu metu – uslovio je razgovore sa njom potpunim odbacivanjem nuklearnog programa. Istovremeno, SAD je obustavio mesečne isporuke mazuta Pjongjangu.
Nakon toga, Severna Koreja je proterala međunarodne inspektore i nastavila da prerađuje gorivne šipke, čime je došla u posed plutonijuma dovoljnog za možda sedam nuklearnih glava.
Sporadinčni pregovori u narednih nekoliko godina između Severne Koreje, SAD, Južne Koreje, Japana, Kine i Rusije – rezultirali su sporazumom u septembru 2005, kojim su potvrđene osnovne premise iz 1994.
Ovim dokumentom predviđena je denuklearizacija Korejskog poluostrva. Istovremeno, SAD su se obavezale da neće vojno intervenisati. Dogovoreni su i koraci u cilju postizanja tajnog mirovnog sporazuma koji bi zamenio dogovor o prekidu vatre između Severne Koreje, SAD i Kine, koji je na snazi od 1953.
Nažalost, od 2005. nema suštinskog napretka, a celokupna situacija je dodatno opterećena razvojem i testiranjem severnokorejskih nuklearnih instalacija, raketa srednjeg i dugog dometa, kao i vojnim čarkama sa Južnom Korejom.
U julu ove godine bio sam pozvan da se vratim u Pjongjang da bih osigurao oslobađanje Amerikanca Ajdžalana Gomsa (Aijalon
Gomes), s tim da moj boravak bude dovoljno dug za suštinske razgovore sa najvišim severnokorejskim zvaničnicima.
Oni su detaljno predočili svoju želju o stvaranju denuklerizovanog Korejskog poluostrva i uspostavljanje trajnog mira, zasnovanom na dokumentima iz 1994. i 2005. godine.
Bez ovlašćenja da posredujem u sporu, preneo sam ovu poruku Stejt departmentu i Beloj kući. Kineski lideri su podržali ove bilateralne razgovore.
Pjongjang uporno šalje poruku da je spreman da tokom direktnih razgovora sa SAD-om zaključi sporazum o okončanju svog nuklearnog programa i stavi ga pod inspekciju IAEA i zaključe trajni mirovni ugovor kojim bi se zamenio privremeni dogovor o prekidu vatre iz 1953.
Mi treba da razmotrimo odgovor na ovu ponudu. Nesrećna alternativa za Severnu Koreju je preduzimanje bilo koje akcije koju smatra nužnom da bi se odbranila od onoga čega se najviše plaši: vojnog napada uz podršku SAD, zajedno sa naporima da se promeni režim u Pjongjangu.
