Osim ekonomske krize i prekompozicije međunarodnih odnosa, u smislu „rasta ostatka sveta“, jedna od ključnih odlika sadašnjeg trenutka je nepredvidiva i neizvesna budućnost, urbana nesigurnost. To je jedna od glavnih ocena 14. po redu međunarodnog „Foruma 2000“ koji je ove sedmice održan u Pragu pod nazivom „Svet u kome živimo“. Pojedini autori više su zabrinuti za sudbinu demokratije na Zapadu nego u ostatku sveta.
Neizvesnost u kojoj živimo možda najbolje ilustruje, po rečima Zigmunta Baumana (Zygmunt Bauman), „efekat leptira“, odnosno alegorija o leptiru koji maše krilima u Kini i menja smer harikena u Meksičkom zalivu šest meseci kasnije.
S druge strane, Farid Zakarija (Fareed Zakaria), urednik američkog magazina „Tajm“ (Time), domaćin emisije „Fareed Zakaria GPS“ na CNN i autor knjiga „Budućnost slobode“ i „Postamerički svet“, smatra optimistički da svet u kome želimo da živimo u velikoj meri liči na svet u kome sada živimo. On ističe da se nalazimo u izuzetnom istorijskom trenutku koga karakterišu nekoliko fenomena.
„Prvo, među velikim silama vlada mir. Zapitajte se da li su najbogatije i najmoćnije zemlje na svetu u međusobnom sukobu. Odgovor je - ne. Naravno, postoji surevnjivost između Rusije i Zapada, Kine i Japana, ali to je neuporedivo slabijeg intenziteta negou prethodnim istorijskim periodima. Dakle, sada nema geopolitičkog nadmetanja i vlada mir među velikim silama. Kada je to bilo poslednji put u istoriji? Može se govoriti o nekoliko decenija relativnog mira u 19 veku, a pre toga o poznom periodu Rimskog carstva. Mir među velikim silama i politička stabilnost je kao kiseonik. Kada ga imamo i ne obraćamo pažnju na njega. Kada ga nemamo, svi se na to fokusiramo“, kaže Zakaria.
Drugi fenomen je stvaranje globalne tržišne ekonomije i jačanje srednje klase. To je, po njegovom mišljenju, bilo nezamislivo pre Drugog svetskog rata.
„Nakon 1989, srednja klasa jača i u Istočnoj Evropi. Potom je usledio rast Kine i Indije. Oko 450 miliona stanovnika ove dve zemlje je izvučeno iz siromaštva u poslednjih 25 godina! Istovremeno, živimo u doba izuzetno niske inflacije. Zašto je to važno? U prethodnim razdobljima, na primer tokom 1970-ih svet je bio suočen sa visokom inflacijiom, uključujući i hiperinflaciju. U društvenom smislu, hiperinflacija ima veće destabilizirajući efekat nego recesija. U slučaju recesije, ostajete bez posla i manje su mogućnosti da ga dobijete u budućnosti. Hiperinflacija ne uništava ono što biste mogli da imate, već ono što već posedujete – vašu štednju, bogatstvo i, na taj način, podriva srednju klasu a to vodi društvenoj nestabilnosti“, ocenjuje Zakaria.
Istovremeno, Kolin Krauč (Colin Crouch), profesor Biznis škole u Vorviku (The University of Warwick Business School) u Velikoj Britaniji, smatra da je problem što jača korporativni sistem.
„Korporacije imaju sve veću moć jer mogu da utiču na politiku, da kupuju glasove. Demokratska politika ne može mnogo toga da promeni, jer joj je potrebno korporativno bogatstvo", smatra Krauč.
Tehnološka revolucija i Internet
Treća karakteristika savremenog sveta je, po rečima Zakarije, ogroman tehnološki napredak koji je osnažio obične ljude.
Protesti zbog ograničavanja slobode interneta, Minsk, juni 2010.
„Neko može da preuveličava važnost ovog fenomena, ali je činjenica da je nanjovija tehnološka revolucija drastično promenila dosadašnju praksu u kojoj su građani pasivno primali informacije masovnih medija (one to many communication), tako što su postali aktivni učesnici procesa komunikacije (many to many communication). Svi su povezani, ali niko ne kontroliše. Naravno, postoje razni problemi, ali je najnovija tehnološka revolucija podrila dosadašnje monopole. Istovremeno, to je doprinelo jačanju i konsolidaciji globalne ekonomije“, kaže Zakarija.
S druge strane, Wiliam Ečikson (William Echikson), jedan od menadžera „Gugla“ (Google) upozorava na sve izraženije udare na slobodu Interneta.
„Guglu je da bi prosperirao potreban slobodan i otvoren Internet. Međutim, svedoci smo sve jačih pritisaka vlada širom sveta koje nastoje da ograniče upotrebu Interneta. Na primer, 2002. godine, samo dve vlade su tražile od Gugla da im dostavi informacije. Prošle godine to je učinilo čak 40 vlada, koje zahtevaju sve veća ograničenja na Internetu. Međutim, mi ne želimo da izgubimo poverenje naših korisnika. Naravno, prinuđeni smo da dostavimo informacije ako postoji sudski nalog, ali u svakom slučaju nismo previše time oduševljeni. U Turskoj je zabranjen Jutjub. Naši servisi su na klackalici u mnogim zemljama u zavisnosti od ćudi tamošnjih vlada i to predstavlja problem za slobodu Interneta koji omogućava glas onima koji su ućutkani“, kaže Ečikson.
Po Ečiksonu, problem postoji i u Evropi.
„U EU je u toku debata, ko snosi odgovornost ukoliko se postavi sporni video koji je uvredljiv i podstiče nasilje – da li internet platforma kao što je Gugl, ili osoba koja je to uradila? U Italiji je trojica naših menadžera početkom ove godine osuđeno zbog videa na kome se prikazuje maltretiranje hendikepiranog dečaka. Gugl smatra da je njegova obaveza da ukloni takav materijal kada mu policija to predoči. Međutim, mi se ne slažemo sa stavom koji se često čuje u EU, da treba da pregledamo svaku informaciju pre nego što se postavi na Internet. To bi nas stavilo u ulogu cenzura i dovelo u pitanje slobodu koju Internet omogućava“, ocenjuje Ečikson.
SAD i Kina
Jedna od karakteristika savremenog sveta, po mišljenju Zakarije, jeste postojanje angloameričkog konsenzusa.
„Reč je o ideji kako da se organzuje politički život, ekonomija, društvo u celini. U osnovi je angloamerička ideja slobode, individualizma, ravnopravnosti žene. Svet u velikoj meri nastoji da oponaša taj model“, kaže Zakarija.
On ističe da smo svedoci tektonskih promena u svetskom sistemu, odnosno raspodele moći, koja se može porediti sa krajem 19 veka kada su SAD stupale na svetsku scenu.
„Suočavamo se sa fenomenom koji nazivam ’rastom ostatka (sveta)’. Pri tom ne mislim samo na Aziju. Reč je o fenomenu od dalekosežnog značaja i postavlja se pitanje da li će to ugroziti svet u kome živimo, tako da se jednog dana sa nostalgijom sećamo mira među velikim silama, jačanja srednje klase, niske inflacije, društvene stabilnosti, tehnološke revolucije koja daje moć pre običnim ljudima a ne režimima“, smatra Zakarija.
Kina, s jedne strane, ostvaruje impresivan ekonomski rast. S druge, njen politički sistem i dalje počiva na monopolu komunističke partije. Međutim, Saskia Sasen (Saskia Sassen), profesor na Londoskoj školi za ekonomiju (The Londons School of Economics) i Kolumbija univerzitetu (Columbia University), ističe da to ne treba da brine.
Pogled na novi distrikt u Šangaju, sedište biznisa, april 2010„Razvoj gradova u Kini kazuje mi da je na delu specifična verzija demokratije. Zaposleni u ovoj zemlji koji se bore za očuvanje radnih mesta i poboljšanje uslova su mnogo uspešniji u tin maporima nego u SAD“, kaže Sasen.
I Farid Zakarija je optimista kada je reč o Kini.
„U meri u kojoj zemlje modernizuju svoje ekonomije na tržišnim principima, neminovno se širi sfera ličnih sloboda. Jačanjem tržišta jačaju i slobode. Američki politički mislilac Lipset je još pre više od pola veka pisao kada društveni proizvod i standard građana dostigne određeni nivo, veoma su retke situacije da postoji nedemokratski sistem, kao i odustajanje od ostvarenih demokratskih standarda, odnosno vraćanja na staro“, ocenjuje Zakarija.
On ističe da takoreći nijedna konsolidovana demokratija nije izvršila agresiju.
„Kada je reč o Kini, ona je postigla veliki napredak u poslednjih 30 godina. Sloboda ne podrazumeva samo glasanje na višestranačkim izborima. Reč je i o slobodi kretanja, rada, privatne svojine, odnosno posedovanja. Takođe, u Kini sve više ljudi ispoveda veru, doduše tiho. Dakle, reč je o slobodama i pravima koje bi i klasici demokratske misli poput Džona Loka uvažili kao fundamentalna. Ona su u srži i zapadnih liberalnih demkoratija. Budimo manje romantični i idealisti tvrdeći da su principi zapadne liberalne demokratije ugroženi od autoritarnog kapitalizma u Kini. Uzmimo na primerm austrougarskog cara Franju Jozefa koji je i pred kraj svoje vladavine na početku Prvog svetskog rat smatrao da mu je moć i vlast data od Boga, i svako ko bi pokušao da dovede to u pitanje bio bi pogubljen ili bi završio u dugogodišnjoj tamnici. Tog čoveka sada smatramo delom vredne zapadne tradicije, koja nam je omogućila slobodu i demokratiju“, navodi Zakarija.
Vilijam Ečikson, međutim, upozorava da sa jačanjem ekonomske moći Kine, raste i njeno samopouzdanje i sklonost ka daljem ograničavanju sloboda.
„Na kraju smo zaključili da ćemo moći da učinimo više dobrog, ako se pojavimo na tamošnjem tržištu i omogućimo pretragu na kineskom jeziku na lokalnim domenima, iako prihvatimo cenzuru vlasti u Pekingu. Drugim rečima, mi smo vršili cenzuru. Složili smo se da to činimo, jer, ako neko traži informacije o zbivanjima na Tjenamenu, na kraju će dobiti rezultat da je taj materijal cenzurisan, što utiče na svest ljudi. To je nekako funkcionisalo od 2006 do Olimpijskih igara 2008. u Pekingu, jer su u tom periodu jačale slobode, uključujući i slobodu izražavanja u Kini. Smatrali smo da je ova trgovina vredela. Međutim, nakon Olimpijade pojačana je cenzura i pritisak vlasti, tado da je naš dogovor bio doveden u pitanje. Učestali su napadi na aktiviste za ljudska prava koji su koristili gmail i ostale servise na Guglu. Počeli smo da uviđamo da ne igramo više pozitivnu ulogu pristajući ako budemo pristajali na sve snažniju cenzuru. Zbog toga smo nedavno odlučili da ne više ne cenzurišemo naše pretraživače u Kini“, naglašava Ečkison.
Tiranija sadašnjosti
Zakariija ponavlja da je manje zabrinut zbog zemalja u kojima je modernizacija u toku, kao što je Kina, jer će sa rastom ekonomije jačati i lične slobode i na kraju če ona postati pluralno društvo.
„Ono što mene brine nije sudbina liberalne demokratije na periferiji, već u centru. Zapadne demokratije ponekad liče na supernovu – odnosno zvezdanu eksploziju koja blješti i treba da joj se divimo, ali u osnovi je sve šupljo. Suočavamo se sa nemogućnošću zapadnih društava da rešavaju sadašnje probleme i trasiraju put ka boljoj budućnosti. Na primer, većina zapadnih zemalja se suočava sa demografskim problemima, što je u ovom trenutku veliki teret za državne budžete, ali je pitanje da li će to biti moguće servisirati i izdržati za 30-40 godina. Naš demokratski sistem je tako struktuiran da prevagu imaju interesi sadašnjosti, a ne budućnosti. Moćne interesne grupe mogu da blokiraju pitanja kao što su zaštita prirodne sredine. Reč je o tiraniji sadašnjosti nad budućnošću i to je jedna od konstitutivnih crta modernih zapadnih demokratija“, smatra Zakarija.
Zakarija ističe da je zabrinjavajuće jačanje neliberalizma i na samom Zapadu i da se to može "videti u rastu netolerancije prema imigrantima, Romima":
(Početak deportacija Roma iz Francuske, 19.08.2010.)
"U SAD se vodi žestoka debata oko gradnje džamije u blizini mesta gde su srušene kule bliznakinje u Njujorku. Ja podržavam gradnju. Međutim, mnogi mi skreću pažnju da se tome protivi 75 odsto Amerikanaca. Kada su oci osnivači SAD pisali Deklaraciju, odnosno povelju od ljudskim pravima (Bill of Rights), tačnije prvih deset amandmana na Ustav pre više od 2 veka, imali su u vidu njihov nedemokratski karakter. Povelja o ljudskim pravima je po definiciji i eksplicitno nedemokratski dokument, jer predviđa da, bez obzira šta misli većina, ta prava ne mogu biti ukinuta, a jedno od njih je pravo veroispovesti. To znači da većina ima pravo da dovede u pitanje Ustav SAD, da demokratija može da ukine slobodu individue. Zato sam više zabrinut za sudbinu liberalne demokratije na Zapadu nego u ostatku sveta. Smatram da je neophodno oživljavanje ključnih principa slobode, plemenitosti, a ne gajenje straha od imigranata – Meksikanaca, muslimana, Roma. Na taj način Zapad gubi moć, jer je ona uvek počivala na primamljivosti njegovih ideja. Ne postoji razlika između francuskog, kineskog ili japanskog nacionalizma. Ono što je Zapad činilo posebnim jeste njegova privrženost univerzalnim vrednostima, čak i kada ih većina u svetu nije prihvatala. Time bismo izgubili posebnost koja je bila neka vrsta poklona celom čovečanstvu“, tvrdi Zakarija.
Zakarija smatra da su kroz istoriju sve imperije dok su jačale iskazivale izvesnu toleranciju prema različitosti. To im je zapravo davalo dodatnu snagu.
„Onda smo videli da su imperije počele da propadaju u trenutku kada su se zatvarale. To je slučaj britanskog, zatim austrougarskog, otomanskog, pa sve do starorimskog carstva. Nadam se da SAD neće krenuti u tom pravcu“, navodi Zakarija.
Jedan od načina da se udahne novi duh demokratiji, jeste i oživljavanje ideje antičkog grada polisa, kao sinonima za aktivno učešće građana. Saskia Sasen ističe da koncept grada primorava ljude da prihvate koegzistenciju različitosti. „DNK grada“ jeste nastojanje da izbegne militarizaciju života, da sukobe rešava dijalogom. Sasen međutim upozorava na problem širenja urbane nesigurnosti.
„U ’DNK-u države’ je militarizacija sukoba. Sada se suočavamo sa asimetričnim ratom između konvencionalne armije i terorističkih grupa koji nije bio karakterističan kroz istoriju. Nastojanje države da osigura nacionalnu bezbednost, što je deo njenih klasičnih obaveza, stvara zapravo urbanu nesigurnost i ugrožava ideju o gradu – polisu, kao demokratskom stecištu. To potvrđuju primeri bombaških napada na Baliju, u Londonu, Madridu, Mumbaju, Lahoru. Zbog stradanja tolikog broja ljudi širi se ontološki strah po svetu. Međutim, stotine hiljada ljudi umire od malarije, milioni umiru od, zapravo, izlečivih bolesti, ali to izaziva kudikamo manju zabrinutost i pažnju“, kaže Sasen.
S obzirom na neizvesnosti, teško je prognozirati šta nas očekuje. Čuveni poljski i britanski sociolog Zigmunt Bauman upozorava na problem negativne globalizacije.
Protesti protiv globalizacije u Njemačkoj, arhiv„Jedino dobro društvo je ono koje veruje da nije dovoljno dobro. Umesto dileme u kakvom svetu bi trebalo da živimo, nužno je postaviti pitanje u kakvom svetu moramo da živimo, jer nemamo rezervnu planetu na koju možemo da pobegnemo. Karl Marks je rekao da ljudi stvaraju istoriju ali ne po sopstvenom izboru. Mnogo je izazova sa kojima se suočavamo. Ako je u 20 veku ključno pitanje bilo ’šta treba da se uradi’, u 21. veku sve više će se nametati pitanje ’ko će to da uradi’? Dakle, postoji raskorak između zadatka, cilja i mehanizama koji nam stoje na raspolaganju“, smatra Bauman.
On podseća da je u prošlosti je nacionalna država bila pouzdan i besprekoran mehanizam kolektivnog delovanja, odnosno ostvarivanja kolektivnih društvenih ciljeva.
„Dakle, nacionalna država je bila središte moći i politike. Moć znači mogućnost i sposobnost da se nešto uradi. Politika podrazumeva sposobnost usmeravanja tih aktivnosti činjenja. Sada je na delu ’razvod’, odnosno razdvajanje politike i moći. Moć isparava, nestaje u sajber prostoru. Suočavamo se sa fenomenom negativne globalizacije koja podriva i ignoriše lokalne običaje, potrebe, pravila igre. Ona zloupotrebljava sve veću mobilnost, pritiskajući dugme na tastaturi koje omogućava zadovoljavanje interesa elita koje se zalažu za takvu politiku. Globalizacija se pre svega širi na područjima finansija, trgovine, informacija, kriminala. terorizma. Međutim, na globalnom nivou nema političke kontrole moći, izražavanje volje građana na izborima, predstavničke vlasti. U tom smislu smo još uvek zamrznuti na nivou nacionalne države. Kad čujem reč međunarodna zajednica, i plakao bih i smejao se u isto vreme. Nje nema ni u naznakama. Imamo globalne planove i ciljeve, ali lokalne mehanizme za njihovo ostvarivanje, koji nisu ni izbliza adekvatni za te zadatke“, ocenjuje Bauman.
Bauman smatra da pitanje „ko će da uradi neophodne stvari“ - jeste pitanje „života i smrti“ u 21-om veku. On ukazuje na važnost malih koraka.
„Edvard Lorenc je otkrio ‘efekat leptira’, odnosno njegova alegorija o leptiru koji maše krilima u Kini i menja smer harikena u Meksičkom zalivu šest meseci kasnije. To zvuči zastrašujuće, jer smo se navikli na predvidivost koja proizilazi iz tehnološkog napretka i razvoja, teorije o evoluciji čovečanstva. Međutim, ta nepredvidivost koja proizilazi iz ’efekta leptira’, pruža i tračak nade. Vidite šta može da uradi mali leptir. Dakle, ne potcenjujte i ne zamenarujte male korake na lokalnom nivou“, zaključuje Bauman.
*****
U okviru Teme sedmice, sa Foruma 2000, možete pročitati i tekstove:
Korupcija kao pošast
EU – Rusija: Partnerstvo kao spas od globalne marginalizacije
Neizvesnost u kojoj živimo možda najbolje ilustruje, po rečima Zigmunta Baumana (Zygmunt Bauman), „efekat leptira“, odnosno alegorija o leptiru koji maše krilima u Kini i menja smer harikena u Meksičkom zalivu šest meseci kasnije.
S druge strane, Farid Zakarija (Fareed Zakaria), urednik američkog magazina „Tajm“ (Time), domaćin emisije „Fareed Zakaria GPS“ na CNN i autor knjiga „Budućnost slobode“ i „Postamerički svet“, smatra optimistički da svet u kome želimo da živimo u velikoj meri liči na svet u kome sada živimo. On ističe da se nalazimo u izuzetnom istorijskom trenutku koga karakterišu nekoliko fenomena.
„Prvo, među velikim silama vlada mir. Zapitajte se da li su najbogatije i najmoćnije zemlje na svetu u međusobnom sukobu. Odgovor je - ne. Naravno, postoji surevnjivost između Rusije i Zapada, Kine i Japana, ali to je neuporedivo slabijeg intenziteta nego
Zakarija ukazuje na važnost činjenice da nema geopolitičkog nadmetanja i da vlada mir među velikim silama.
Drugi fenomen je stvaranje globalne tržišne ekonomije i jačanje srednje klase. To je, po njegovom mišljenju, bilo nezamislivo pre Drugog svetskog rata.
„Nakon 1989, srednja klasa jača i u Istočnoj Evropi. Potom je usledio rast Kine i Indije. Oko 450 miliona stanovnika ove dve zemlje je izvučeno iz siromaštva u poslednjih 25 godina! Istovremeno, živimo u doba izuzetno niske inflacije. Zašto je to važno? U prethodnim razdobljima, na primer tokom 1970-ih svet je bio suočen sa visokom inflacijiom, uključujući i hiperinflaciju. U društvenom smislu, hiperinflacija ima veće destabilizirajući efekat nego recesija. U slučaju recesije, ostajete bez posla i manje su mogućnosti da ga dobijete u budućnosti. Hiperinflacija ne uništava ono što biste mogli da imate, već ono što već posedujete – vašu štednju, bogatstvo i, na taj način, podriva srednju klasu a to vodi društvenoj nestabilnosti“, ocenjuje Zakaria.
Istovremeno, Kolin Krauč (Colin Crouch), profesor Biznis škole u Vorviku (The University of Warwick Business School) u Velikoj Britaniji, smatra da je problem što jača korporativni sistem.
„Korporacije imaju sve veću moć jer mogu da utiču na politiku, da kupuju glasove. Demokratska politika ne može mnogo toga da promeni, jer joj je potrebno korporativno bogatstvo", smatra Krauč.
Tehnološka revolucija i Internet
Treća karakteristika savremenog sveta je, po rečima Zakarije, ogroman tehnološki napredak koji je osnažio obične ljude.
S druge strane, Wiliam Ečikson (William Echikson), jedan od menadžera „Gugla“ (Google) upozorava na sve izraženije udare na slobodu Interneta.
„Guglu je da bi prosperirao potreban slobodan i otvoren Internet. Međutim, svedoci smo sve jačih pritisaka vlada širom sveta koje nastoje da ograniče upotrebu Interneta. Na primer, 2002. godine, samo dve vlade su tražile od Gugla da im dostavi informacije. Prošle godine to je učinilo čak 40 vlada, koje zahtevaju sve veća ograničenja na Internetu. Međutim, mi ne želimo da izgubimo poverenje naših korisnika. Naravno, prinuđeni smo da dostavimo informacije ako postoji sudski nalog, ali u svakom slučaju nismo previše time oduševljeni. U Turskoj je zabranjen Jutjub. Naši servisi su na klackalici u mnogim zemljama u zavisnosti od ćudi tamošnjih vlada i to predstavlja problem za slobodu Interneta koji omogućava glas onima koji su ućutkani“, kaže Ečikson.
Po Ečiksonu, problem postoji i u Evropi.
„U EU je u toku debata, ko snosi odgovornost ukoliko se postavi sporni video koji je uvredljiv i podstiče nasilje – da li internet platforma kao što je Gugl, ili osoba koja je to uradila? U Italiji je trojica naših menadžera početkom ove godine osuđeno zbog videa na kome se prikazuje maltretiranje hendikepiranog dečaka. Gugl smatra da je njegova obaveza da ukloni takav materijal kada mu policija to predoči. Međutim, mi se ne slažemo sa stavom koji se često čuje u EU, da treba da pregledamo svaku informaciju pre nego što se postavi na Internet. To bi nas stavilo u ulogu cenzura i dovelo u pitanje slobodu koju Internet omogućava“, ocenjuje Ečikson.
SAD i Kina
Jedna od karakteristika savremenog sveta, po mišljenju Zakarije, jeste postojanje angloameričkog konsenzusa.
Sadašnja raspodela moći, ocenjuje Zakarija, može se porediti sa krajem 19 veka kada su SAD stupale na svetsku scenu.
„Reč je o ideji kako da se organzuje politički život, ekonomija, društvo u celini. U osnovi je angloamerička ideja slobode, individualizma, ravnopravnosti žene. Svet u velikoj meri nastoji da oponaša taj model“, kaže Zakarija.
On ističe da smo svedoci tektonskih promena u svetskom sistemu, odnosno raspodele moći, koja se može porediti sa krajem 19 veka kada su SAD stupale na svetsku scenu.
„Suočavamo se sa fenomenom koji nazivam ’rastom ostatka (sveta)’. Pri tom ne mislim samo na Aziju. Reč je o fenomenu od dalekosežnog značaja i postavlja se pitanje da li će to ugroziti svet u kome živimo, tako da se jednog dana sa nostalgijom sećamo mira među velikim silama, jačanja srednje klase, niske inflacije, društvene stabilnosti, tehnološke revolucije koja daje moć pre običnim ljudima a ne režimima“, smatra Zakarija.
Kina, s jedne strane, ostvaruje impresivan ekonomski rast. S druge, njen politički sistem i dalje počiva na monopolu komunističke partije. Međutim, Saskia Sasen (Saskia Sassen), profesor na Londoskoj školi za ekonomiju (The Londons School of Economics) i Kolumbija univerzitetu (Columbia University), ističe da to ne treba da brine.
I Farid Zakarija je optimista kada je reč o Kini.
„U meri u kojoj zemlje modernizuju svoje ekonomije na tržišnim principima, neminovno se širi sfera ličnih sloboda. Jačanjem tržišta jačaju i slobode. Američki politički mislilac Lipset je još pre više od pola veka pisao kada društveni proizvod i standard građana dostigne određeni nivo, veoma su retke situacije da postoji nedemokratski sistem, kao i odustajanje od ostvarenih demokratskih standarda, odnosno vraćanja na staro“, ocenjuje Zakarija.
On ističe da takoreći nijedna konsolidovana demokratija nije izvršila agresiju.
„Kada je reč o Kini, ona je postigla veliki napredak u poslednjih 30 godina. Sloboda ne podrazumeva samo glasanje na višestranačkim izborima. Reč je i o slobodi kretanja, rada, privatne svojine, odnosno posedovanja. Takođe, u Kini sve više ljudi ispoveda veru, doduše tiho. Dakle, reč je o slobodama i pravima koje bi i klasici demokratske misli poput Džona Loka uvažili kao fundamentalna. Ona su u srži i zapadnih liberalnih demkoratija. Budimo manje romantični i idealisti tvrdeći da su principi zapadne liberalne demokratije ugroženi od autoritarnog kapitalizma u Kini. Uzmimo na primerm austrougarskog cara Franju Jozefa koji je i pred kraj svoje vladavine na početku Prvog svetskog rat smatrao da mu je moć i vlast data od Boga, i svako ko bi pokušao da dovede to u pitanje bio bi pogubljen ili bi završio u dugogodišnjoj tamnici. Tog čoveka sada smatramo delom vredne zapadne tradicije, koja nam je omogućila slobodu i demokratiju“, navodi Zakarija.
Sa jačanjem ekonomske moći Kine, raste i njeno samopouzdanje i sklonost ka daljem ograničavanju sloboda, upozorava Ečikson.
Vilijam Ečikson, međutim, upozorava da sa jačanjem ekonomske moći Kine, raste i njeno samopouzdanje i sklonost ka daljem ograničavanju sloboda.
„Na kraju smo zaključili da ćemo moći da učinimo više dobrog, ako se pojavimo na tamošnjem tržištu i omogućimo pretragu na kineskom jeziku na lokalnim domenima, iako prihvatimo cenzuru vlasti u Pekingu. Drugim rečima, mi smo vršili cenzuru. Složili smo se da to činimo, jer, ako neko traži informacije o zbivanjima na Tjenamenu, na kraju će dobiti rezultat da je taj materijal cenzurisan, što utiče na svest ljudi. To je nekako funkcionisalo od 2006 do Olimpijskih igara 2008. u Pekingu, jer su u tom periodu jačale slobode, uključujući i slobodu izražavanja u Kini. Smatrali smo da je ova trgovina vredela. Međutim, nakon Olimpijade pojačana je cenzura i pritisak vlasti, tado da je naš dogovor bio doveden u pitanje. Učestali su napadi na aktiviste za ljudska prava koji su koristili gmail i ostale servise na Guglu. Počeli smo da uviđamo da ne igramo više pozitivnu ulogu pristajući ako budemo pristajali na sve snažniju cenzuru. Zbog toga smo nedavno odlučili da ne više ne cenzurišemo naše pretraživače u Kini“, naglašava Ečkison.
Tiranija sadašnjosti
Zakariija ponavlja da je manje zabrinut zbog zemalja u kojima je modernizacija u toku, kao što je Kina, jer će sa rastom ekonomije jačati i lične slobode i na kraju če ona postati pluralno društvo.
„Ono što mene brine nije sudbina liberalne demokratije na periferiji, već u centru. Zapadne demokratije ponekad liče na supernovu – odnosno zvezdanu eksploziju koja blješti i treba da joj se divimo, ali u osnovi je sve šupljo. Suočavamo se sa nemogućnošću zapadnih društava da rešavaju sadašnje probleme i trasiraju put ka boljoj budućnosti. Na primer, većina zapadnih zemalja se suočava sa demografskim problemima, što je u ovom trenutku veliki teret za državne budžete, ali je pitanje da li će to biti moguće servisirati i izdržati za 30-40 godina. Naš demokratski sistem je tako struktuiran da prevagu imaju interesi sadašnjosti, a ne budućnosti. Moćne interesne grupe mogu da blokiraju pitanja kao što su zaštita prirodne sredine. Reč je o tiraniji sadašnjosti nad budućnošću i to je jedna od konstitutivnih crta modernih zapadnih demokratija“, smatra Zakarija.
Zakarija ističe da je zabrinjavajuće jačanje neliberalizma i na samom Zapadu i da se to može "videti u rastu netolerancije prema imigrantima, Romima":
(Početak deportacija Roma iz Francuske, 19.08.2010.)
"U SAD se vodi žestoka debata oko gradnje džamije u blizini mesta gde su srušene kule bliznakinje u Njujorku. Ja podržavam gradnju. Međutim, mnogi mi skreću pažnju da se tome protivi 75 odsto Amerikanaca. Kada su oci osnivači SAD pisali Deklaraciju, odnosno povelju od ljudskim pravima (Bill of Rights), tačnije prvih deset amandmana na Ustav pre više od 2 veka, imali su u vidu njihov nedemokratski karakter. Povelja o ljudskim pravima je po definiciji i eksplicitno nedemokratski dokument, jer predviđa da, bez obzira šta misli većina, ta prava ne mogu biti ukinuta, a jedno od njih je pravo veroispovesti. To znači da većina ima pravo da dovede u pitanje Ustav SAD, da demokratija može da ukine slobodu individue. Zato sam više zabrinut za sudbinu liberalne demokratije na Zapadu nego u ostatku sveta. Smatram da je neophodno oživljavanje ključnih principa slobode, plemenitosti, a ne gajenje straha od imigranata – Meksikanaca, muslimana, Roma. Na taj način Zapad gubi moć, jer je ona uvek počivala na primamljivosti njegovih ideja. Ne postoji razlika između francuskog, kineskog ili japanskog nacionalizma. Ono što je Zapad činilo posebnim jeste njegova privrženost univerzalnim vrednostima, čak i kada ih većina u svetu nije prihvatala. Time bismo izgubili posebnost koja je bila neka vrsta poklona celom čovečanstvu“, tvrdi Zakarija.
Zakarija smatra da su kroz istoriju sve imperije dok su jačale iskazivale izvesnu toleranciju prema različitosti. To im je zapravo davalo dodatnu snagu.
„Onda smo videli da su imperije počele da propadaju u trenutku kada su se zatvarale. To je slučaj britanskog, zatim austrougarskog, otomanskog, pa sve do starorimskog carstva. Nadam se da SAD neće krenuti u tom pravcu“, navodi Zakarija.
Sasen navodi kako se zbog stradanja velikog broja ljudi u terorističkim napadima širi strah po svetu, a istovremeno manju brigu izaziva to što milioni umiru od bolesti koje su zapravo izlečive, kao malarija
Jedan od načina da se udahne novi duh demokratiji, jeste i oživljavanje ideje antičkog grada polisa, kao sinonima za aktivno učešće građana. Saskia Sasen ističe da koncept grada primorava ljude da prihvate koegzistenciju različitosti. „DNK grada“ jeste nastojanje da izbegne militarizaciju života, da sukobe rešava dijalogom. Sasen međutim upozorava na problem širenja urbane nesigurnosti.
„U ’DNK-u države’ je militarizacija sukoba. Sada se suočavamo sa asimetričnim ratom između konvencionalne armije i terorističkih grupa koji nije bio karakterističan kroz istoriju. Nastojanje države da osigura nacionalnu bezbednost, što je deo njenih klasičnih obaveza, stvara zapravo urbanu nesigurnost i ugrožava ideju o gradu – polisu, kao demokratskom stecištu. To potvrđuju primeri bombaških napada na Baliju, u Londonu, Madridu, Mumbaju, Lahoru. Zbog stradanja tolikog broja ljudi širi se ontološki strah po svetu. Međutim, stotine hiljada ljudi umire od malarije, milioni umiru od, zapravo, izlečivih bolesti, ali to izaziva kudikamo manju zabrinutost i pažnju“, kaže Sasen.
S obzirom na neizvesnosti, teško je prognozirati šta nas očekuje. Čuveni poljski i britanski sociolog Zigmunt Bauman upozorava na problem negativne globalizacije.
On podseća da je u prošlosti je nacionalna država bila pouzdan i besprekoran mehanizam kolektivnog delovanja, odnosno ostvarivanja kolektivnih društvenih ciljeva.
„Dakle, nacionalna država je bila središte moći i politike. Moć znači mogućnost i sposobnost da se nešto uradi. Politika podrazumeva sposobnost usmeravanja tih aktivnosti činjenja. Sada je na delu ’razvod’, odnosno razdvajanje politike i moći. Moć isparava, nestaje u sajber prostoru. Suočavamo se sa fenomenom negativne globalizacije koja podriva i ignoriše lokalne običaje, potrebe, pravila igre. Ona zloupotrebljava sve veću mobilnost, pritiskajući dugme na tastaturi koje omogućava zadovoljavanje interesa elita koje se zalažu za takvu politiku. Globalizacija se pre svega širi na područjima finansija, trgovine, informacija, kriminala. terorizma. Međutim, na globalnom nivou nema političke kontrole moći, izražavanje volje građana na izborima, predstavničke vlasti. U tom smislu smo još uvek zamrznuti na nivou nacionalne države. Kad čujem reč međunarodna zajednica, i plakao bih i smejao se u isto vreme. Nje nema ni u naznakama. Imamo globalne planove i ciljeve, ali lokalne mehanizme za njihovo ostvarivanje, koji nisu ni izbliza adekvatni za te zadatke“, ocenjuje Bauman.
Bauman smatra da pitanje „ko će da uradi neophodne stvari“ - jeste pitanje „života i smrti“ u 21-om veku. On ukazuje na važnost malih koraka.
„Edvard Lorenc je otkrio ‘efekat leptira’, odnosno njegova alegorija o leptiru koji maše krilima u Kini i menja smer harikena u Meksičkom zalivu šest meseci kasnije. To zvuči zastrašujuće, jer smo se navikli na predvidivost koja proizilazi iz tehnološkog napretka i razvoja, teorije o evoluciji čovečanstva. Međutim, ta nepredvidivost koja proizilazi iz ’efekta leptira’, pruža i tračak nade. Vidite šta može da uradi mali leptir. Dakle, ne potcenjujte i ne zamenarujte male korake na lokalnom nivou“, zaključuje Bauman.
*****
U okviru Teme sedmice, sa Foruma 2000, možete pročitati i tekstove:
Korupcija kao pošast
EU – Rusija: Partnerstvo kao spas od globalne marginalizacije