Milan Dubajić ovih dana je heroj Beograda, nakon što je nedavno učinio nesvakidašnji podvig. Ovaj penzioner sprečio je milionsku pljačku Poštanske štedionice tako što se suprotstavio naoružanim razbojnicima.
Za sedamdesetjednogodišnjeg Milana Dubajića sunčano pre podne 26. aprila 2010. ličilo je na skoro svako drugo penzionersko. Tog jutra, oko osam i nešto, obreo se u Poštanskoj štedionici u beogradskom Južnom bulevaru da plati račune i podigne penziju. U trenutku, sve se izokrenulo… U filijalu su upala dva naoružana muškarca, brzo su razoružali obezbeđenje, i pokupili ogromnu količinu deviza i dinara. U tom momentu, nisam mnogo razmišljao, kaže za RSE Milan Dubajić:
"Žene su popadale po podu, jer su ovi vikali „Ovo je pljačka, lezite!“ Prvi je nekako prošao pored mene ali sam na drugog, koji je nosio trezor, skočio i sa njim sam počeo da se bijem… Bilo je tu i pesničenja, i guranja, svega je bilo. Onda je ovaj drugi priskočio njemu u pomoć, sa njim sam se isto rvao, i njemu sam istrgao torbu koja je bila puna para. U jednom trenutku obojica su se nekako izmigoljili i uperili dva pištolja u mene. I ne znam šta sam u tom trenutku pomislio…"
RSE: Sigurno vam je tada nešto prošlo kroz glavu, šta ste razmišljali?
Milan Dubajić prima priznanje od ministra Ivice DačićaDubajić: Ne znam, sinulo mi je nešto kada je jedan od njih škljocnuo pištolj i kada sam video da sam ostao živ ja sam opet skočio na njega i opet počeo da se bijem. E, onda mu je taj pištolj ispao iz ruke, ovaj drugi ga je uzeo i udario me njime po glavi nekoliko puta. Verovatno sam tada malo popustio, ovaj se iskobeljao, i onda je ovaj drugi viknuo da ostave sve i da beže. Izleteli su napolje, pare su ostale prosute po podu, a ja sam strahovito mnogo krvario…
Ovaj mašinski inženjer u penziji, čovek starog kova sa izraženim osećajem za pravdu, rekao nam je da se sada oseća dobro, ali da mu je žao što je na svečanost u Ministarstvo unutrašnjih poslova morao da dođe sa zavojima oko glave, jer je obukao najlepše odelo koje ima kako bi primio plaketu zahvalnosti koju mu je zbog njegovog neobičnog herojstva lično uručio ministar policije Ivica Dačić:
"Vi ste učinili nešto što verovatno ni mnogo mlađi od Vas ne bi uradili, pa možda čak ni neka službena lica. Ja mogu samo da Vam izrazim divljenje i zahvalnost, i da Vam kažem da ono što ste uradili i samu policiju podstiče na još bolji rad na očuvanju javnog reda i mira i zaštiti imovine i života ljudi."
Iz Poštanske štedionice samo zahvalnost
Milan se skromno zahvalio, uz šaljivu opasku da možda baš i nije tako hrabar kako drugi misle, jer po dolasku kući posle podviga supruzi nije smeo da kaže šta je uradio, već je procedio da je pao niz stepenice. Međutim, kao u svakoj dobroj priči, istina je izašla na videlo kada su njegovo ime komšije videle u novinama:
"Zvalo me telefonom dvoje ili troje komšija iz moje zgrade, čestitali su mi, zahvaljuju, dive se. Obradovala me izjava jednog od komšija, koju sam pročitao u novinama, da sam dobar, da svakom hoću da pomognem, da za svakoga nađem lepu reč, da se sa svakim našalim."
RSE: Dakle ipak su cenjeni i poštovani dobri i pravični ljudi?
Dubajić: Trebalo bi da bude tako, ali oni obično teško žive. Ovakvi momci koji uzmu dvadeset, trideset miliona za pola minuta hoće na taj način dobro da žive, a za taj novac radnik treba da radi osamdeset godina.
RSE: Da li ste se uplašili tada, kada ste skočili na njih?
Dubajić: To ne mogu da objasnim, ne znam šta da kažem.
RSE: Kako se sada osećate kao heroj, malo je ljudi koji bi tako reagovali?
Dubajić: Moj unuk ima četrnaest godina, zove se Marko. Zvao me telefonom i rekao: „Deda, mnogo sam ponosan na tebe.“ Eto, to mi najviše prija.
U tuči sa razbojnicima Milan Dubajić „zaradio“ je lakše povrede i dvanaest kopči na glavi. Poštanska štedionica i osiguravajuće društvo za sada ga nisu novčano nagradili, već su mu se zahvalili na požrtvovanosti.
Za sedamdesetjednogodišnjeg Milana Dubajića sunčano pre podne 26. aprila 2010. ličilo je na skoro svako drugo penzionersko. Tog jutra, oko osam i nešto, obreo se u Poštanskoj štedionici u beogradskom Južnom bulevaru da plati račune i podigne penziju. U trenutku, sve se izokrenulo… U filijalu su upala dva naoružana muškarca, brzo su razoružali obezbeđenje, i pokupili ogromnu količinu deviza i dinara. U tom momentu, nisam mnogo razmišljao, kaže za RSE Milan Dubajić:
"Žene su popadale po podu, jer su ovi vikali „Ovo je pljačka, lezite!“ Prvi je nekako prošao pored mene ali sam na drugog, koji je nosio trezor, skočio i sa njim sam počeo da se bijem… Bilo je tu i pesničenja, i guranja, svega je bilo. Onda je ovaj drugi priskočio njemu u pomoć, sa njim sam se isto rvao, i njemu sam istrgao torbu koja je bila puna para. U jednom trenutku obojica su se nekako izmigoljili i uperili dva pištolja u mene. I ne znam šta sam u tom trenutku pomislio…"
RSE: Sigurno vam je tada nešto prošlo kroz glavu, šta ste razmišljali?
Ovaj mašinski inženjer u penziji, čovek starog kova sa izraženim osećajem za pravdu, rekao nam je da se sada oseća dobro, ali da mu je žao što je na svečanost u Ministarstvo unutrašnjih poslova morao da dođe sa zavojima oko glave, jer je obukao najlepše odelo koje ima kako bi primio plaketu zahvalnosti koju mu je zbog njegovog neobičnog herojstva lično uručio ministar policije Ivica Dačić:
"Vi ste učinili nešto što verovatno ni mnogo mlađi od Vas ne bi uradili, pa možda čak ni neka službena lica. Ja mogu samo da Vam izrazim divljenje i zahvalnost, i da Vam kažem da ono što ste uradili i samu policiju podstiče na još bolji rad na očuvanju javnog reda i mira i zaštiti imovine i života ljudi."
Iz Poštanske štedionice samo zahvalnost
Milan se skromno zahvalio, uz šaljivu opasku da možda baš i nije tako hrabar kako drugi misle, jer po dolasku kući posle podviga supruzi nije smeo da kaže šta je uradio, već je procedio da je pao niz stepenice. Međutim, kao u svakoj dobroj priči, istina je izašla na videlo kada su njegovo ime komšije videle u novinama:
RSE: Dakle ipak su cenjeni i poštovani dobri i pravični ljudi?
Dubajić: Trebalo bi da bude tako, ali oni obično teško žive. Ovakvi momci koji uzmu dvadeset, trideset miliona za pola minuta hoće na taj način dobro da žive, a za taj novac radnik treba da radi osamdeset godina.
RSE: Da li ste se uplašili tada, kada ste skočili na njih?
Dubajić: To ne mogu da objasnim, ne znam šta da kažem.
RSE: Kako se sada osećate kao heroj, malo je ljudi koji bi tako reagovali?
Dubajić: Moj unuk ima četrnaest godina, zove se Marko. Zvao me telefonom i rekao: „Deda, mnogo sam ponosan na tebe.“ Eto, to mi najviše prija.
U tuči sa razbojnicima Milan Dubajić „zaradio“ je lakše povrede i dvanaest kopči na glavi. Poštanska štedionica i osiguravajuće društvo za sada ga nisu novčano nagradili, već su mu se zahvalili na požrtvovanosti.
