21. novembra 1995. godine u američkoj vojnoj bazi u blizini grada Dejton, parafiran je mirovni sporazum kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini.
14 godina posle, Dejtonski sporazum se i dalje doživljava različito. Za političare u Republici Srpskoj on je “svetinja”, odnosno garant očuvanja i ravnopravnosti ovog entiteta. Bošnjački političari ističu da je prevaziđen, dok predstavnici hrvatskog naroda tvrde da su ošteceni: nemaju svoj entitet.
Zbog svega toga, Bosna i Hercegovina je nefunkcionalna država, bez značajnijeg pomaka, pre svega u evropskim integracijama. Političke podele se zaoštravaju. Premijer RS Milorad Dodik sve učestalije, naročito nakon proglašenja nezavisnosti Kosova pominje i opciju referenduma o poziciji Srba u Bosni. Beograd za to vreme jača specijalne veze sa Republikom Srpskom što mnoge navodi na zaključak da na taj način nastoji da kompenzuje gubitak Kosova teritorijama u Bosni.
Brus Hičner (Bruce Hitchner), profesor američkog univerziteta Taft i direktor projekta Dejtonski sporazum kaže za Radio Slobodna Evropa da je potrebna razložna analiza dometa ovog dokumenta.
"Svi priznaju da je Dejtonski sporazum potpisan da bi najpre okončao sukobe u Bosni. Svi se slažu da 14 godina nakon rata vlada mir. Međutim, problem je intepretacije ovog sporazuma. Njime je omogućen razvoj zemlje, njenih institucija i struktura. Postoje i neki nedostaci u Dejtonskom dokumentu koje bi trebalo otkloniti. Na primer, njime se ne samo omogućava već i poziva na stvaranje funkcionalne države što je predviđeno u više članova pomenutog sporazuma. Međutim, ključni politički faktori nisu uspeli da se do sada dogovore o sprovođenu nužnih reformi kako bi Bosna postala funkcionalna i moderna država. Dakle, nije problem u samom Dejtonskom sporazumu već u nespremnosti političara da se dogovore oko sprovođenja utvrđenih zadataka. Zbog toga su više nego ikada nužne ustavne promene jer se na taj način uobličava vizija budućnosti."
Da li su izmene samog Dejtonskog sporazuma preduslov za ustavne promene u Bosni?
Hičner: "Ne, Dejtonski dokument je bio ugovor plus serija aneksa. Ukoliko bi se promenio Ustav, uključujući i sporazum o paketu „5+2“, to bi značilo i primenu Dejtonskog dokumenta što bi omogućilo zatvaranje Ureda visokog međunarodnog predstavnika čime bi Bosna postala u potpunosti suverena država bez postojanja misije za nadgledanje primene Dejtonskog sporazuma."
Pobornici izmena Dejtonskog sporazuma smatraju da su njime omogućena velika ovlašćenja entitetima, pre svegasrpskom, i da je jedan od preduslova da Bosna postane funkckionalna država upravo smanjenje njihovih nadležnosti.
Hičner: "Postoji mnoštvo problema u okviru ustavne strukture predviđene Dejtonom. Kao što sam rekao, takva struktura je na početku omogućila okončanje sukoba u Bosni. Istovremeno, svi se slažu da je Ustavom predviđena mogućnost promena te strukture, kao i stvaranje mehanizama za suočavanje sa ključnim problemima kao što je disfunkcionalnost Bosne kao države. Niko međutim ne razmišlja ozbiljno o promenama izvan Dejtonskog okvira, odnosno o njegovom ukidanju. Dakle, treba tražiti održiva rešenja ali u okviru Dejtona. Postoje različite opcije. „Aprilski paket“ ima u tom smislu dosta važnih elemenata kao što je jačanje centralne vlade ali bez suštinskog menjanje strukture entiteta. Oni imaju veoma važnu ulogu u dalje funkcionisanju Bosne kao države. Ja verujem da je u narednih nekoliko sedmica moguć sporazum o promenama koje neće značiti kraj puta već početak rasprave o ključnim pitanjima."
Za sadašnu političku blokadu i podele najčešće se okrivljuje rukovodstvo Republike Srpske koje potencira na onim delovima Dejtonskog sporazuma koji njima idu u prilog, kao što je pozicija entiteta, dok dovode u pitanje odredbe o jačanju ovlasti centralnih institucija. Po nekim mišljenjima, u tome ih podržava Beograd koji pod okriljem specijalnih veza nastoji da dugoročno, neki to nazivaju „puzajućom aneksijom“ Bosne, dobije u njoj teritorijalnu kompenzaciju u zamenu za gubitak Kosova.
Hičner: "Ključna prepreka je nespremnost svih strana da uvaže da je kompromis od presudne važnosti. Ovde nije reč o tome ko je pojedinačno najodgovorniji već o pronaženju rešenja."
Brus Hičner kaže da je nedopustivo cepanje Bosne.
"To nije realna mogućnost i niko u međunarodnoj zajednici nije spreman da to prihvati. Ruski ministar inostranih poslova je jasno predočio prošle sedmice da je očuvanje Bosne sa postojećom Dejtonskom strukturom najcelishodnije rešenje. Svi su svesni činjenice da bi cepanje, raspad Bosne značio potpuni neuspeh politike međunarodne zajednice koja se na ovom prostoru vodi skoro 20 godina. Niko u svetu ne misli da bi odvajanje od Bosne rešilo bilo koji problem. Sasvim suprotno, nepodeljeno je mišljenje da bi njeno cepanje samo izazvalo dodatne teškoće, kako na Balkanu tako i u Evropi i međunarodnoj zajednici u celini. Dakle, stav pojedinih krugova da mogu ostvariti interese cepanjem Bosne je nerealističan. To ne znači da ogromna većina nije zainteresovana za njeno očuvanje. Postoji veliki prostor da se u okviru postojeće strukture zadovolje interesi svih građana Bosne. Možda neko misli da bi odvajanjem od Bosne uspeo da trenutno nešto ostvari, ali bi dugoročne posledice bile pogubne."
Više pokušaja da se izađe iz blokade nisu urodili plodom, počev od “aprilskog paketa” 2006. Za sada se ne nazire pozitivan ishod tekućeg “butmirskog procesa”. Evropska unija i SAD preldožili su set ciljeva i uslova u okviru takozvanog paketa “5+2” čije bi ispunjanjavanje vodilo zatvaranju Ureda visokog međunarodnog predstavnika odnosno značilo da su institucije u BiH u stanju da same rešavaju ključne probleme. Međutim, još se ne nazire dogovor ni o jednoj tački pomenutog paketa, kao što je podela državne i vojne imovine.
S druge strane, Brus Hičner negira da su se izjalovili napori SAD i EU.
"Nema dokaza da je propao pokušaj međunarodne zajednice da pomogne u postizanju sporazuma domaćih aktera u Bosni. Naprotiv, reklo bi se da tiho, iza scene daje rezultate. Mnogi su preuranjeno saopštili da je butmirski proces koji je počeo pre nekoliko sedmica propao. Napredak je moguć ako međunarodna zajednica igra konstruktivnu, savetodavnu ulogu kao posrednik. Međunarodna zajednica je dugo smatrala da problem mogu rešiti domaći političari sami uz podršku Ureda međunarodnog predstavnika. Međutim, postalo je jasno da je bila potrebna nova inicijativa međunarodne zajednice da bi se podstakle reforme. Zato smatram da je butmirski proces pomerio stvari sa mrtve tačke, odnosno od pogubnog status quo-a ka novoj fazi, odnosno saglasnosti o nužnosti promena. To, naravno, neće rešiti sve probleme."
Stuart Jones tokom posjete Banjaluci, septembar 2009Stjuart Džouns (Stuart Jones), zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara negira stav da RS blokira sporazum. On u intervjuu za Radio Slobodna Evropa kaže da je ohrabren dosadašnjim angažmanom svih strana, uključujući i bosanske Srbe.
“Imali smo konstruktivne sastanke u poslednjih nekoliko sedmica u Banjaluci i Sarajevu. Ne želim da predočavam njihove pozicije, ne kažem da se slažemo ili da svi prihvataju predloženi paket. Međutim, svakako smo imali suštinske i konstruktivne razgovore.”
"Premijer Dodik je tokom 2005-6 godine prihvato nužnost promena. Njegova partija je potpisala „Aprilski dokument“.Okolnosti su se od tada promenile, ali postavlja se pitanje ako su za Dodika u tom trenutku bile prihvatljive pomenute promene, da li je to opet moguće. Mislim da ima dovoljno prostora da se postigne takav sporazum. Treba imati u vidu da pojedini političari ponekad daju izjave o nečemu, iako znaju da je gotovo nemoguće to i ostvariti. Svim političkim partijama u Bosni je jasno, naročito od 2006. da su nužne promene i svaka od njih nastoji da stvori preduslove nakon čega bi mogla da pristane na kompromis. Pojedini političari zauzimaju ekstremne pozicije iz taktičkih razloga kako bi isprovocirali druge da reaguju takođe radikalnim stavom. Zato se može reći da je retorika koja prati raspravu o promenama preterana. Međutim, iza te retorike postoji realnost a ona podrazumeva da je nerealno i rizično nastojanje da se Bosna eventualno pocepa. Ja bih pažljivije pratio krajnje poteze nego bilo čije izjave u narednih desetak dana", kaže Brus Hičner.
Predstavnici Dodikove vlade nedavno su u Vašingtonu nastojali da predoče članovima američkog Kongresa da su razgovori o ustavnim promenama preuranjeni i da bi trebalo zatvoriti Ured visokog međunarodnog predstavnika ističući da su domaći političari u stanju da sami prevaziđu razlike.
Stjuart Džouns:
“Mi kažemo da je svakako za zatvaranje OHR potrebno ispunjavanje kriterijuma iz paketa “5+2”. Tačka. Takođe ističiemo da je potrebno da Bosna sprovede ustavne promene kako bi mogla da pošalje kredibilnu aplikaciju za članstvo u Evropskoj Uniji i MAP (NATO Akcioni plan članstva). Upravo to ohrabrujemo.”
Postavlja se pitanje oko čega se može postići kompromis. Brus Hičner:
"Mislim da svi uviđaju da je presudno za budućnost Bosne njena uspešna integracija u Evropsku Uniju i NATO. To međutim podrazumeva njeno reformisanje tako da postane funkcionalna država koja je u stanju da primenjuje evropske standarde kao, istovremeno, i entiteti u njenom sastavu. To podrazumeva i da postoji jedna adresa na koju Brisel može da se obrati, a ne da kao do sada mora da se o gotovo svakom pitanju zakuca na vrata u Sarajevu, Banjaluci, Mostaru da bi se postigao sporazum koji se tiče jedne zemlje. Potpuno je nefunkcionalno kolektivno predsedništvo sa tri člana koji o svemu odlučuju konsenzusom. Umesto toga potrebna je efikasna vlada sa većim ovlašćenjima."
Kako se približavaju opšti izbori u Bosni sledeće godine, može se očekivati sve zapaljivija nacionalistička retorika. I američkim pregovaračima jasno da će u takvoj atmosferi biti još teže postići sporazum. Zato će kako kaže za Radio Slobodna Evropa američki analitičar Džon Vestern, Vašington nastojati da što pre izdejstvuje sporazum.
“Mislim da je američka pozicija: moramo to da završimo do kraja ove godine. Međutim, ne mislim da se Evropljanima toliko žuri”.
Brus Hičner:
"Sadašnji proces koji je podstakla međunarodna zajednica ne bi bio moguć bez zajedničkog angažmana SAD i Evropske unije. Drugo, moguće je sporazum o bazičnim ustavnim promenama. To je veoma važno jer bi omogućilo razvijanje institucija neophodnih za proces evropskih integracija. Moguć je napredak u narednih 6 meseci, možda i ranije čak i u vreme ove godišnjice Dejtona, u meri da se kaže da je Ured visokog predstavnika ispunio svoju misiju i, stoga, da se zatvara."
Džon Vestern (John Western) podseća da je proletos američki potpredsednik Džo Bajden posetio Balkan, u tom kontekstu i Bosnu. Zamenik državnog sekretara Džejms Stajnberg je neposredno uključen u pregovore. U Obaminoj administraciji je dosta funkcionera iz Klintonovog tima koji itekako znaju iz vremena rata u Bosni kako etničke tenzije mogu lako da prerastu u oružane sukobe. Međutim, Avganistan, Irak, Iran i Pakistan su mnogo važnija pitanja na listi prioriteta američke spoljne politike nego Bosna, naglašava Vestern.
“Dakle, ja ne vidim da američka administracija posvećuje dovoljno pažnje Bosni. S druge strane, mislim da svi uviđaju da je neoudločnost i popustljivost 1992. rezultirala pogrešnim zaključima i politikom. Stekao sam utisak razgovarajući sa pojedinim članovima administracije da su oni veoma zabrinuti zbog pogoršavanja situaicje u Bosni i ne žele povratak na ratno stanje”.
14 godina posle, Dejtonski sporazum se i dalje doživljava različito. Za političare u Republici Srpskoj on je “svetinja”, odnosno garant očuvanja i ravnopravnosti ovog entiteta. Bošnjački političari ističu da je prevaziđen, dok predstavnici hrvatskog naroda tvrde da su ošteceni: nemaju svoj entitet.
Zbog svega toga, Bosna i Hercegovina je nefunkcionalna država, bez značajnijeg pomaka, pre svega u evropskim integracijama. Političke podele se zaoštravaju. Premijer RS Milorad Dodik sve učestalije, naročito nakon proglašenja nezavisnosti Kosova pominje i opciju referenduma o poziciji Srba u Bosni. Beograd za to vreme jača specijalne veze sa Republikom Srpskom što mnoge navodi na zaključak da na taj način nastoji da kompenzuje gubitak Kosova teritorijama u Bosni.
Brus Hičner (Bruce Hitchner), profesor američkog univerziteta Taft i direktor projekta Dejtonski sporazum kaže za Radio Slobodna Evropa da je potrebna razložna analiza dometa ovog dokumenta.
"Svi priznaju da je Dejtonski sporazum potpisan da bi najpre okončao sukobe u Bosni. Svi se slažu da 14 godina nakon rata vlada mir. Međutim, problem je intepretacije ovog sporazuma. Njime je omogućen razvoj zemlje, njenih institucija i struktura. Postoje i neki nedostaci u Dejtonskom dokumentu koje bi trebalo otkloniti. Na primer, njime se ne samo omogućava već i poziva na stvaranje funkcionalne države što je predviđeno u više članova pomenutog sporazuma. Međutim, ključni politički faktori nisu uspeli da se do sada dogovore o sprovođenu nužnih reformi kako bi Bosna postala funkcionalna i moderna država. Dakle, nije problem u samom Dejtonskom sporazumu već u nespremnosti političara da se dogovore oko sprovođenja utvrđenih zadataka. Zbog toga su više nego ikada nužne ustavne promene jer se na taj način uobličava vizija budućnosti."
Da li su izmene samog Dejtonskog sporazuma preduslov za ustavne promene u Bosni?
Hičner: "Ne, Dejtonski dokument je bio ugovor plus serija aneksa. Ukoliko bi se promenio Ustav, uključujući i sporazum o paketu „5+2“, to bi značilo i primenu Dejtonskog dokumenta što bi omogućilo zatvaranje Ureda visokog međunarodnog predstavnika čime bi Bosna postala u potpunosti suverena država bez postojanja misije za nadgledanje primene Dejtonskog sporazuma."
Tražiti održiva rešenja ali u okviru Dejtona
Pobornici izmena Dejtonskog sporazuma smatraju da su njime omogućena velika ovlašćenja entitetima, pre svega
Verujem da je u narednih nekoliko sedmica moguć sporazum o promenama koje neće značiti kraj puta već početak rasprave o ključnim pitanjima
Hičner: "Postoji mnoštvo problema u okviru ustavne strukture predviđene Dejtonom. Kao što sam rekao, takva struktura je na početku omogućila okončanje sukoba u Bosni. Istovremeno, svi se slažu da je Ustavom predviđena mogućnost promena te strukture, kao i stvaranje mehanizama za suočavanje sa ključnim problemima kao što je disfunkcionalnost Bosne kao države. Niko međutim ne razmišlja ozbiljno o promenama izvan Dejtonskog okvira, odnosno o njegovom ukidanju. Dakle, treba tražiti održiva rešenja ali u okviru Dejtona. Postoje različite opcije. „Aprilski paket“ ima u tom smislu dosta važnih elemenata kao što je jačanje centralne vlade ali bez suštinskog menjanje strukture entiteta. Oni imaju veoma važnu ulogu u dalje funkcionisanju Bosne kao države. Ja verujem da je u narednih nekoliko sedmica moguć sporazum o promenama koje neće značiti kraj puta već početak rasprave o ključnim pitanjima."
Za sadašnu političku blokadu i podele najčešće se okrivljuje rukovodstvo Republike Srpske koje potencira na onim delovima Dejtonskog sporazuma koji njima idu u prilog, kao što je pozicija entiteta, dok dovode u pitanje odredbe o jačanju ovlasti centralnih institucija. Po nekim mišljenjima, u tome ih podržava Beograd koji pod okriljem specijalnih veza nastoji da dugoročno, neki to nazivaju „puzajućom aneksijom“ Bosne, dobije u njoj teritorijalnu kompenzaciju u zamenu za gubitak Kosova.
Hičner: "Ključna prepreka je nespremnost svih strana da uvaže da je kompromis od presudne važnosti. Ovde nije reč o tome ko je pojedinačno najodgovorniji već o pronaženju rešenja."
Cepanje Bosne nije realno
Brus Hičner kaže da je nedopustivo cepanje Bosne.
"To nije realna mogućnost i niko u međunarodnoj zajednici nije spreman da to prihvati. Ruski ministar inostranih poslova je jasno predočio prošle sedmice da je očuvanje Bosne sa postojećom Dejtonskom strukturom najcelishodnije rešenje. Svi su svesni činjenice da bi cepanje, raspad Bosne značio potpuni neuspeh politike međunarodne zajednice koja se na ovom prostoru vodi skoro 20 godina. Niko u svetu ne misli da bi odvajanje od Bosne rešilo bilo koji problem. Sasvim suprotno, nepodeljeno je mišljenje da bi njeno cepanje samo izazvalo dodatne teškoće, kako na Balkanu tako i u Evropi i međunarodnoj zajednici u celini. Dakle, stav pojedinih krugova da mogu ostvariti interese cepanjem Bosne je nerealističan. To ne znači da ogromna većina nije zainteresovana za njeno očuvanje. Postoji veliki prostor da se u okviru postojeće strukture zadovolje interesi svih građana Bosne. Možda neko misli da bi odvajanjem od Bosne uspeo da trenutno nešto ostvari, ali bi dugoročne posledice bile pogubne."
Više pokušaja da se izađe iz blokade nisu urodili plodom, počev od “aprilskog paketa” 2006. Za sada se ne nazire pozitivan ishod tekućeg “butmirskog procesa”. Evropska unija i SAD preldožili su set ciljeva i uslova u okviru takozvanog paketa “5+2” čije bi ispunjanjavanje vodilo zatvaranju Ureda visokog međunarodnog predstavnika odnosno značilo da su institucije u BiH u stanju da same rešavaju ključne probleme. Međutim, još se ne nazire dogovor ni o jednoj tački pomenutog paketa, kao što je podela državne i vojne imovine.
S druge strane, Brus Hičner negira da su se izjalovili napori SAD i EU.
"Nema dokaza da je propao pokušaj međunarodne zajednice da pomogne u postizanju sporazuma domaćih aktera u Bosni. Naprotiv, reklo bi se da tiho, iza scene daje rezultate. Mnogi su preuranjeno saopštili da je butmirski proces koji je počeo pre nekoliko sedmica propao. Napredak je moguć ako međunarodna zajednica igra konstruktivnu, savetodavnu ulogu kao posrednik. Međunarodna zajednica je dugo smatrala da problem mogu rešiti domaći političari sami uz podršku Ureda međunarodnog predstavnika. Međutim, postalo je jasno da je bila potrebna nova inicijativa međunarodne zajednice da bi se podstakle reforme. Zato smatram da je butmirski proces pomerio stvari sa mrtve tačke, odnosno od pogubnog status quo-a ka novoj fazi, odnosno saglasnosti o nužnosti promena. To, naravno, neće rešiti sve probleme."
“Imali smo konstruktivne sastanke u poslednjih nekoliko sedmica u Banjaluci i Sarajevu. Ne želim da predočavam njihove pozicije, ne kažem da se slažemo ili da svi prihvataju predloženi paket. Međutim, svakako smo imali suštinske i konstruktivne razgovore.”
Zapaljivi Dodikovi stavovi
"Premijer Dodik je tokom 2005-6 godine prihvato nužnost promena. Njegova partija je potpisala „Aprilski dokument“.
Predstavnici Dodikove vlade nedavno su u Vašingtonu nastojali da predoče članovima američkog Kongresa da su razgovori o ustavnim promenama preuranjeni i da bi trebalo zatvoriti Ured visokog međunarodnog predstavnika ističući da su domaći političari u stanju da sami prevaziđu razlike.
Stjuart Džouns:
“Mi kažemo da je svakako za zatvaranje OHR potrebno ispunjavanje kriterijuma iz paketa “5+2”. Tačka. Takođe ističiemo da je potrebno da Bosna sprovede ustavne promene kako bi mogla da pošalje kredibilnu aplikaciju za članstvo u Evropskoj Uniji i MAP (NATO Akcioni plan članstva). Upravo to ohrabrujemo.”
Amerikancima se žuri
Postavlja se pitanje oko čega se može postići kompromis. Brus Hičner:
"Mislim da svi uviđaju da je presudno za budućnost Bosne njena uspešna integracija u Evropsku Uniju i NATO. To međutim podrazumeva njeno reformisanje tako da postane funkcionalna država koja je u stanju da primenjuje evropske standarde kao, istovremeno, i entiteti u njenom sastavu. To podrazumeva i da postoji jedna adresa na koju Brisel može da se obrati, a ne da kao do sada mora da se o gotovo svakom pitanju zakuca na vrata u Sarajevu, Banjaluci, Mostaru da bi se postigao sporazum koji se tiče jedne zemlje. Potpuno je nefunkcionalno kolektivno predsedništvo sa tri člana koji o svemu odlučuju konsenzusom. Umesto toga potrebna je efikasna vlada sa većim ovlašćenjima."
Kako se približavaju opšti izbori u Bosni sledeće godine, može se očekivati sve zapaljivija nacionalistička retorika. I američkim pregovaračima jasno da će u takvoj atmosferi biti još teže postići sporazum. Zato će kako kaže za Radio Slobodna Evropa američki analitičar Džon Vestern, Vašington nastojati da što pre izdejstvuje sporazum.
“Mislim da je američka pozicija: moramo to da završimo do kraja ove godine. Međutim, ne mislim da se Evropljanima toliko žuri”.
Brus Hičner:
"Sadašnji proces koji je podstakla međunarodna zajednica ne bi bio moguć bez zajedničkog angažmana SAD i Evropske unije. Drugo, moguće je sporazum o bazičnim ustavnim promenama. To je veoma važno jer bi omogućilo razvijanje institucija neophodnih za proces evropskih integracija. Moguć je napredak u narednih 6 meseci, možda i ranije čak i u vreme ove godišnjice Dejtona, u meri da se kaže da je Ured visokog predstavnika ispunio svoju misiju i, stoga, da se zatvara."
Džon Vestern (John Western) podseća da je proletos američki potpredsednik Džo Bajden posetio Balkan, u tom kontekstu i Bosnu. Zamenik državnog sekretara Džejms Stajnberg je neposredno uključen u pregovore. U Obaminoj administraciji je dosta funkcionera iz Klintonovog tima koji itekako znaju iz vremena rata u Bosni kako etničke tenzije mogu lako da prerastu u oružane sukobe. Međutim, Avganistan, Irak, Iran i Pakistan su mnogo važnija pitanja na listi prioriteta američke spoljne politike nego Bosna, naglašava Vestern.
“Dakle, ja ne vidim da američka administracija posvećuje dovoljno pažnje Bosni. S druge strane, mislim da svi uviđaju da je neoudločnost i popustljivost 1992. rezultirala pogrešnim zaključima i politikom. Stekao sam utisak razgovarajući sa pojedinim članovima administracije da su oni veoma zabrinuti zbog pogoršavanja situaicje u Bosni i ne žele povratak na ratno stanje”.
