Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Prenosimo tekst Žarka Koraća sa internet stranice Peščanika o tome kako je Srbija odgojila svoje "cveće zla" dok se tobože evropeizirala

Složena je ljudska priroda. Ponekad smrt jednog čoveka više dirne nego smrt hiljada ljudi. Upravo to se desilo u Srbiji, gde je divljačko ubistvo mladog Francuza Tatona izazvalo veoma snažnu reakciju javnosti. Ta ista javnost, koja gotovo ravnodušno posmatra svakodnevno nasilje u Srbiji, ovoga puta je reagovala besno i uplašeno. Čak su i političke stranke koje su u početku relativizovale ulično nasilje stavom - Otpor ili Obraz, sve je to isto - ustuknule. Uplašile su se da se oštrica gneva opravdano ne okrene protiv njih. Ove stranke su imale dosta razloga za tu promenu stava. Upravo su one najodgovornije za sve što se desilo.

Kada je pre dvadeset godina Milošević inaugurisao svoju politiku „nacionalnog preporoda“, njena osnovna poruka je bila da je Srbija konačno našla vođu spremnog da upotrebi silu za ostvarenje toga cilja. Ostala je zapamćena njegova rečenica: „ni ratovi nisu isključeni u ostvarenju politickih ciljeva“. I tada je u potpunosti prihvaćena kultura nasilja kao nešto normalno. Ta kultura nažalost i dalje dominira u Srbiji.

Kako inače objasniti to što Vlada Srbije daje veliki novac i uz pomoć falsifikovane putne isprave izbavlja iz zatvora u SAD mladića, koji je u kafanskoj tuči drugome zadao udarce koji su ga bacili u komu. Kako objasniti to što taj siledžija postaje heroj u Srbiji i što ga dovode u parlament da ga prikažu. Kako objasniti to što je cela Srbija ispisana grafitima „Pravda za Uroša“, gde se cinično menjaju uloge žrtve i agresora, i onaj koji gura baklju u usta policajca postaje ugroženi pojedinac. Kako objasniti to što učesnici planirane Parade ponosa bivaju optuženi da „ugrožavaju javnost“, a svakodnevno dobijaju poruke u kojima im se preti linčom.

Kako to drugačije objasniti nego time da je na smrt premlaćeni Francuz zapravo žrtva još uvek dominirajućeg stava da je u borbi za političke i kvazi političke ciljeve sve dopušteno. Neofašističke organizacije koje terorišu javnost pokrivaju se nacionalnim parolama, koje su im ponudile „patriotske političke stranke“. Te organizacije u svom imenu imaju 1389. godinu ili, kao Obraz, ističu hrišćanske simbole. Navijači na utakmicama nose slike Mladića i Karadžića i skandiraju „Nož, žica, Srebrenica“. Sve to treba da ubedi javnost da su u pitanju borci za nacionalnu stvar, a ne siledžije i kriminalci. A zar nisu njihovi uzori „patriote“ iz bivših ratova, gde su preko noći lopovi i probisveti postajali heroji. Zar glorifikacija Ulemeka-Legije, pošto je osuđen za ubistvo premijera Đinđića, nije identičan stav.

I tako je Srbija postepeno odgajila svoje „cveće zla“! Dok su se političke stranke koje su neprekidno nametale ovaj sistem vrednosti povukle i tobož „evropeizirale“, njihova duhovna deca nastavila su terorisanje i premlaćivanje neistomišljenika. Ta deca su iskrenija. Ona doslovnije shvataju kulturu nasilja.

Siledžije koje su ubile Tatona na ulici Beograda samo su sledile svoje političke mentore i duhovne vođe. Za njih je „patriotski“ osvetiti se za bombardovanje Srbije ili za hašku presudu Šljivančaninu. Smrt na ulici Beograda je nastavak one iste smrti od snajpera na ulici opsednutog Sarajeva. Nema tu razlike, to je ubistvo nevinog u ime „velikog patriotskog cilja“. I javnost ne treba da se čudi – tamo gde je u centru politike bezobzirnost prema ljudskom životu, života zapravo nema. Nesrećni Taton pridružio se hiljadama nevinih žrtava iz proteklih ratova. Reakcija javnosti ovoga puta ipak budi nadu da je kultura nasilja na izmaku. Ova poslednja žrtva možda će nešto trajno promeniti u Srbiji. Naime, ovu smrt na ulici Beograda, ovoga puta niko se više nije usudio da opravda.

* Tekst originalno objavljen na sajtu www.pescanik.net

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG