Dostupni linkovi

Vanredna vijest

SAD mora da izvozi, Kina da troši


Mora se promeniti dosadašnja ekonomska politika po kojoj ostatak sveta, pre svega Azija, pokriva ogromni američki deficit, kazao je Alen Melcer (Allan H. Meltzer), profesor Univerziteta Karnegi Melon u Pitsburgu u razgovoru sa novinarima Radija Slobodna Evropa.

Profesor Melcer je jedan od vodećih svetskih monetarnih stručnjaka i, između ostalog, autor knjiga o istoriji Federalnih rezervi. Povodom godišnjice bankrota "Liman bradersa", Melcer ističe da je država morala to da spreči.

On smatra da Obamina politika podsticanja potrošnje neće omogućiti izlazak iz ekonomske krize i da je jedino rešenje da SAD mnogo više štede i izvoze, a da Kina svoj rast umesto na izvozu, kao do sada, zasniva na jačanju domaće tražnje. Za profesora Melcera se vezuje i aforizam da je: „Kapitalizam bez nedostataka (bankrotstva) nalik religiji bez greha – ne funkcioniše“.

Ekonomija nije nauka koja može da da dobru prognozu šta će se desiti, kaže Melcer povodom optužbi na račun ekonomista da su gotovo do samog početka krize u avgustu 2008. tvrdili kako je maltene sve u redu.

"Takva nauka ne postoji. Velika je greška što su mnogi usredsredili pažnju na ono što će se desiti umesto da se suoče sa trenutnim problemima. Ekonomiste optužuju da nisu predvideli ovu krizu. To je besmislen argument. Da je neko mogao da predvidi i ubedi druge da će kriza biti, na primer, sledeće godine, ona bi se zapravo odmah desila," rekao je Melcer.

On smatra da se preuveličavaju razmere krize.

Treća najveća greška Federalnih rezervi

"Ljudi se ne sećaju kakva je bila Velika ekonomska kriza krajem 20-tih godina prošlog veka. Ekonomski pad je trajao 42 meseca, što sada nije slučaj. Nezaposlenost u SAD je tada dostigla 25 odsto dok je u ovom trenutku oko 10 procenata. Takođe, u to vreme nezaposleni nisu imali mehanizme zaštite. Vlada SAD nije mnogo učinila, nisu postojali instrumenti države blagostanja kojima bi se ublažili efekti krize. Dakle, nezaposleni su bili u velikoj meri prepušteni sami sebi. Potom je usledila još jedna duboka kriza 1937-8. Naravno, ja ne želim da minimiziram sadašnje probleme. Međutim, ne treba plašiti ljude da smo upali u veliku ekonomsku depresiju, već se suočiti sa realnim problemima. Drugo, smatram da napori američkih vlasti da se prevaziđe kriza ne pomažu mnogo. Zato treba promeniti tu politiku koja će omogućiti stvaranje drugačijeg svetskog ekonomskog sistema," rekao je Melcer.

On smatra da smanjenje poreza neće dati kratkoročne rezultate, jer ljudi obično taj deo novca štede a ne troše. Fordova administracija je pokušala sa smanjenjem poreza, zatim Karterova, na kraju Bušova. To nije loša politika, ali to ne može obezbediti stimulus ekonomiji, naročito u vreme krize.

Melcer je, međutim, kritičan prema potezima Obamine administracije, ističući da se država previše meša u ekonomske poslove, zatim da je ogromni stimulativni paket više usmeren na preraspodelu sredstava nego na investicije. Melcer ističe da je do sada malo šta započeto od ambicioznih infrastrukturnih projekata koje je najavila Bela kuća a u cilju ekonomskog oporavka.

On naglašava da sadašnja administacija nastoji da podstakne potrošnju građana.

"To nije potrebno Americi, ali ni svetu da ona kao do sada troši prekomerno. Svetu je potrebno da SAD uspore potrošnju građana, da više investiraju, smanje različite vrste deficita prema ostalim zemljama, da bolje servisira svoje dugove, a ne da se kao do sada oslanjaju na Aziju, pre svega Kinu da pokriva manjak u budžetu. Prema proceni administracije u Vašintgonu, u narednih 10 godina biće potrebno da se obezbedi 9 hiljada milijardi dolara što je skoro hiljadu milijardi godišnje za pokrivanje dugova. Za razliku od Japana koji za takve potrebe koristi sredstva obezbeđena sopstvenom štednjom, SAD upotrebljavaju štednju ostatka sveta kako bi podsticale potrošnju. To nije razumna politika ni za svet niti za SAD. Zato je potrebna promena politike koja bi podstakla investicije i američki izvoz," rekao je Melcer.

On smatra da je bila velika greška dozvoljavanje da velike finansijske institucije krahiraju, kao što je Liman Braders, čiji krah smatra trećom najvećom greškom u skoro sto godina dugoj istoriji Federalnih rezervi.

Melcer podseća da je uz nekoliko izuzetaka, politika bila da se ne dozvoli krah velikih finansijskih institucija. Taj pristup je promenjen bez najave i onda je nagla propast Liman bradersa umesto recesije još više pogoršala stanje dovodeći do blokade svetskog ekonomskog sistema nekoliko meseci.

Kratkovida politika na Balkanu

On ističe da su uspostavljena striktna pravila, s jedne strane, a banke, s druge, nastoje da ih zaobiđu kako bi se oslobodile rizičnog kapitala. Ako se želi da se banke ponašaju odgovornije, mora im se dati podsticaj. To se neće omogućiti jačanjem regulative, kojom se odgovornost prebacuje na državne institucije, smatra Melcer.

"Imamo sistem u kome banke ostvaruju profit, a društvo preuzima njihove dugove. Potreban nam je sistem u kome će banke biti odgovorne za svoje poteze. Naravno, postavlja se pitanje uticaja na druge finansijske institucije ako neka od velikih bankrotira. Zato je potrebna primena principa „lender of last resort policy“ (reč je o pozajmljivanju novca finansijskim institucijama koje se suočavaju sa problemom likvidnosti, pre svega u vreme velikih ekonomskih kriza. Ulogu „lender“-a uglavnom preuzimaju centralne banke). Tu funkciju Federalne rezerve za 96 godina postojanja, međutim, nikada nisu primenile," kaže Melcer.

"To znači da ako imate unovčive, odnosno prenosive uloge, onda možete da pozajmljujete neograničeno u vreme krize. To će omogućiti obazrivim bankarima da čuvaju prenosiva sredstva. To je itekako funkcionisalo u 19 veku kada je engleska banka primenjivala taj pristup. Banke su i tada propadale, ali nije bilo krize. Dakle, nužan je sistem podsticaja bankama kako bi preuzele odgovornost za svoje odluke, čime bi se istovremno zaštitila javnost od njihovih loših poteza. Ovako, poreski obveznici plaćaju ceh. Dakle, nije rešenje u jačanju državne regulacije i preuzimanju odgovornosti za pogrešne poteze bankara, već im treba omogućiti inicijativu ali i preuzimanje odgovornosti za loše poslovne poteze," rekao je Melcer.

Kada je reč o zemljama u tranziciji, njihov rast je uglavnom bio baziran na velikom prilivu stranih investicija kojih je sada sve manje, pa se postavlja pitanja da li je u centralnoj, istočnoj Evropi kao i na Balkanu, kriza zapravo dodirnula dno, odnosno da li je najgore prošlo. Države sa prostora bivše Jugoslavije zbog nemogućnosti da iz tekućeg priliva pokriju sve veći deficit nastoje da po svaku cenu dobiju nove kredite Međunarodnog monetarnog fonda. Međutim, postavlja se pitanje da li je to kratkovida politika, s obzirom da će buduće generacije morati da otplaćuju ogromne dugove.

"Međunarodni monetarni fond pozajmljuje siromašnim zemljama novac kako bi rešile goruće probleme, čime im u izvesnoj meri pomaže. Međutim, ta sredstva MMF su prikupljena od velikih zemalja, među kojima su i one koje takođe imaju velike deficite. To znači da treba finansisrati taj novac. Dakle, i SAD uzimaju u zajam novac širom sveta. Istovremeno, mnogim od tih zemalja pomaže MMF. To po meni nije previše logično i nije efikasan način da se podstakne ekonomski rast širom sveta. To je moguće ako se štednja usmeri ka investicijama," rekao je Melcer.

Pitanje je, međutim, da li će usporavanje potrošnje obeshrabriti proizvodnju i na taj način oporavak.

"To je nužna tranzicija. Potpredsednik SAD Dik Čejni je rekao jednom od bivših ministara finansija. ’Predsednik Regan je pokazao da nije bitno koliki je deficit’. Ja sam mu kasnije kazao da je ispustio nastavak, a to je: ’sve dok Kina kupuje američke obveznice’. Međutim, šta će se desiti ako prestane. Onda će biti velike krize, jer SAD ne mogu same da ih otkupe. Stopa štednje je sada nešto viša, ali ni izbliza da pokrije deficite. Kina veoma uspešno primenjuje politiku, kao i Japan ranije, rasta koji je podstican izvozom. Ko uvozi „krajnju nuždu?“. SAD. To je dugo funkcionisalo i pomoglo je mnogim zemljama da se razviju. Međutim, tome je došao kraj. Dakle, potrebna je tranzicija tako što će Kina zavisiti od domaćeg rasta, mnogo više nego do sada, a SAD smanje potrošnju, jer je više neodrživo da ostatak sveta finansira 50 odsto američkog deficita. Ako verujete da će ostatak sveta, pre svega Kina, u narednih deset godna kupiti oko 4.5 hiljade milijardi dolara američkih obveznica onda ste vi veći optimista od mene," smatra Melcer.
XS
SM
MD
LG