Neophodan je odlučniji angažman međunarodne zajednice da bi se izbegli rizici od nasilja u Bosni i Hercegovini i ona postane funkcionalna država, kaže za Radio Slobodna Evropa Patris Mekmejn (Patrice McMahon), profesorka američkog univerziteta Nebraska-Linkoln, koautorka teksta „Smrt Dejtona“ nedavnog objavljenog u „Foreign Affairs“.
U tom smislu, ona smatra da bi SAD trebalo da imenuju specijalnog izaslanika za Balkan.
RFE: Kakve su mogućnosti da Bosna postane funkcionalna država, ili je ona na ivici raspada, kako tvrde pesimisti?
MEKMEJN: Mi smatramo da postoji realni rizik od nasilja u Bosni, ali se nadamo da se to neće desiti baš sutra, a da će u međuvremenu međunarodna zajednica, mislim na Evropsku Uniju i SAD, ponovo usredsrediti svoju pažnju i energiju prema Bosni jer postoje mnoga ozbiljna pitanja koja treba rešavati a koji su posledica političke blokade i ekonomskog pada. Dakle, rizici su stvarni ali postoje mnogi razlozi da se veruje da Bosna može postati funkcionalna država.
RFE: Stiče se utisak da je, naročito nakon terorističkih napada na Njujork i Vašington 2001, Balkan bio veoma nisko na listi spoljnopolitičkih prioriteta SAD. Možda će Obamina administracija, u kojoj je dosta ljudi iz Klintonovog tima u vreme kada je Balkan bio veoma važna tema, sada ponovo makar delimično refokusirati svoju pažnju prema ovoj regiji. Generalno govoreći, šta međunarodna zajednica može i mora da učini u Bosni u cilju sprečavanja pogoršavanja situacije.
MEKMEJN: Evropska Unija, odnosno njene članice mogu i jesu najvažnije za uspeh Bosne i balkalnskih zemalja. Želeli bismo mnogo veći angažman američke administracije. Kao što ste rekli, Bušova administracija je od početka mandata zapoostavljala Bosnu, zapretivši između ostalog da će povući svoje trupe. Ona je od toga odustala, ali je drastično preusmerila pažnju sa Balkana na Bliski istok, što je nesrećna okolnost. Smatram da Obamina administracija treba da imenjuje specijalnog izaslanika za Balkan, i nadamo se da će to učiniti, kako bi se pojačali diplomatski napori i američka pažnjaprema ovoj regiji. Naravno, ne smatramo da SAD treba da preuzmu tako odlučujuću ulogu kao 1990-ih kada je posredovala u potpsiivanju Dejtonskog sporazuma. Međutim, sada bi opet trebalo da rade blisko i mnogo energičnije sa evropskim saveznicima kako bi se osigurala dosadašnja dostignuća balkanskih zemalja i istovremeno otklonile slabosti.
RFE: Međutim, stiče se utisak da međunarodna zajednica nema efikasnu strategiju prema nepopustljivom stavu vođstva Republike Srpske koje vešto igra na kartu „ako je Kosovo nezavisno, zašto ne možemo i mi?“
MEKMEJN: U pravu ste. Moj kolega Džo Vestern i ja smo u nekoliko navrata, još 1999, isticali da međunaordna zajednica popušta etničkim nacionalistima u Republici Srpskoj kao i drugim balkanskim zemljama. Imam u vidu reformske zahvate koji su razmatrani 2006. Međutim, međunarodna zajednica je popustila pred otporom protivnika promena. Smatram da efikasna strategija EU i SAD treba da ima u vidu i da sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da ogromna većina građana želi da Bosna i Hercegovina postane funkcionalna država, koja se ekonomski razvija i politički je stabilna.
Evropska Unija ne može da utiče možda na tip režima i kako se institucije razvijaju, ali može da se fokusira na pitanje transparentnosti, odgovornosti i borbe protiv korupcije u Bosni, a što dosada evropske institucije nisu dovoljno činile. Njihovi napori da pomognu Bosni u ove tri oblasti ne bi izgledale kao imperijalne težnje, jer i sami građani itekako žele da se reše pomenuti problemi.
RFE: Kažete da se ljudi zalažu za funkcionalnu državu Bosnu. Svakako su svi zainteresovani za bolji život. Međutim, kada je reč o Srbima u Republici Srpskoj nisam siguran da oni žele funkcionalnu državu Bosnu već da sačuvaju sadašnji visoki nivo autonomije i eventualno se na kraju otcepe i priključe Srbiji. Njihovo raspoloženje ilustruje i navijanje za Srbiju na utakmicama protiv Bosne i Hercegovine.
MEKMEJN: Kada govorite o fudbalskim timovima, identitetu – vi ste u pravu. Mnogo je Srba koji gaje snažno osećanje privrženosti Srbiji. Međutim, ja imam u vidu istraživanja javnog mnjenja o veoma specifičnim pitanjima kao što su saradnja sa Evropskom Unijom, većina Srba to podržava kao i ostanak u okviru sadašnjih granica Bosne. Volela bih da vidim istraživanje koje bi pokazalo da li većina Srba u Republici Srpskoj želi da se priključi Srbiji. U međuvremenu, nacionalistički političari uglavnom potenciraju da Republika Srpska i dalje opstoji u okviru visoko decentralizovane države Bosne i Hercegovine. Smatram da treba zadržati sadašnju strukturu sa određenom autonomijom za Republiku Srpsku i Federaciju BiH, ali istovremeno većim nadležnostima centralne vlade.
Odskočna daska za islamske ekstremiste?
RFE: U pravu ste. Ključno pitanje je zapravo nivo autonomije entiteta. S jedne strane, pojedini bošnjački političari smatraju da je nužno jačanje centralne države i maltene ukidanje Republike Srpske za koju tvrde da je stvorena na genocidu. To omogućava vođstvu iz Banjaluke da još više homogenizuju svoju javnost. Dakle, suština je kako pronaći kompromis između očuvanja autonomije Republike Srpske i istovremeno nužnosti jačanja nadležnosti centralne države u pojedinih oblastima, bez čega ona ne može postati funkcionalna i spremna za evropske integracije.
MEKMEJN: Bošnjački političari takođe daju zapaljive izjave. Zato je važno da takvih stavova bude što manje u oba entiteta. Pri tome treba imati vidu i širi kontekst. Naime, sada se tamošnji političari usredsređuju samo na nadležnosti dva entiteta u okviru zajedniče države Bosne i Hercegovine. Međutim, ključno pitanje je pozicija BiH i njenih entiteta u širem kontekstu evrointegracija. Postoji primerBelgije ili Nemačke sa veoma decentralizovanim regijama u širem evropskom okvriu. To će biti jednoga dana realnost i Bosne i Hercegovine i ona treba da teži ka tome.
RFE: To je prilično daleki cilj. U međuvremenu, proces evropskih integracija se razvlači. Čak i kada je reč o viznoj liberalizaciji, Bosna je iza Srbije, Crne Gore i Makedonije. To svakako negativno utiče na poziciju proevropskih snaga u zemlji i istovremeno ide na ruku nacionalistima. Dakle, da li bi EU sa svoje strane mogla da ubrza proces integracije, da ih ohrabri, umesto da samo postavlja uslove koje treba ispuniti pre nego što se uđe u sledeću fazu.
MEKMEJN: Možda bi podstaklo integracije uviđanje da i sama Evropska Unija sve više postaje nadnacionalna struktura. U tom smislu treba utvrditi da li je najosetljivije pitanje u BiH ekonomija, obrazovanje, ili bezbednost. Interesantno je da je u pojedinim oblastima postignut uspeh, kao što je integracije vojske, a mnogo manje u obrazovanju. Dakle, treba videti u kojim oblastima Evropska Unija i njena regionalna struktura može igrati ključnu ulogu u Bosni i u tom delu korigovati Dejtonski sporazum. Taj širi okvir je ispušten iz nerešive jednačine – koje nadležnosti pripadaju entitetima a koje centralnim institucijama. Međutim, ovde je reč o nadnacionalnoj strukturi sa različitim nivoima u koju mora da se integriše i Bosna. Ja ne mislim da bi EU i SAD razmišljali o reviziji Dejtona u ovom širem okviru.
RFE: Pomenuli ste Dejtonski sporazum. To je jedna od ključnih tačaka sporenja. Bošnjački političari se zalažu za njegovu reviziju kao pretpostavka za ustavne promene, dok se u Republici Srpskoj tome žestoko protive. Dakle, da li bi njegova izmena pomogla reformama ili bi se samo produbile podele.
MEKMEJN: Kada je reč o institucionalnoj strukturi, bez obzira da li ide u prilog Federaciji ili Republici Srpskoj, u stvarnosti postoji 160 ministarskih pozicija na različitim nivoima. Kada sam poslednji put bila u Mostaru, sve službe u javnom servisu su duplirane (hrvatska i bošnjačka strana) što je potupuno neefikasno i nepotrebno. Naravno, nije jednostavno odvojiti nacionalizam i identitet od ovih pitanja, ali je Dejtonski sporazum stvorio izuzetno komplikovanu i neefikasnu institucionalnu strukturu. Dakle, pitanje je kako političari bilo u Federaciji ili Republici Srpskoj mogu da pojednostave ovu strukturu i uštede novac za druge, preko potrebne namene. Mislim da u ovom trenutku struktura koja počiva na Dejtonu drži Bosnu u blokadi.
RFE: Da li bi te izmene Dejtonskog sporazuma podrazumevale smanjenje nadležnosti Republike Srpske i njihovo prenošenje na centralne institucije.
MEKMEJN: Zna se da federalna država ima drugačiju strukturu nego konfederalna. Dejtonskim sporazumom je predviđeno da Bosna bude federalna a ne konfederalna država. Međutim, u stvarnosti ona funkcioniše kao konfederalna, sa entitetima koji imaju isto ako ne i više vlasti nego centralne institucije. To pitanje nije nikada suštinski rešeno. Jačanje federalne strukture umanjilo bi nadležnosti RepublikeSrpske u pojedinim oblastima, tako da bi Bosna mogla da funkcioniše kao i druge države u oblastima kao što su spoljni poslovi, monetarna politika, porezi. To je veoma važno zbog efikasnosti rada, transparentnosti i odgovornosti institucija države BiH.
RFE: Da li mislite da je stanje u Bosni u toj meri paralizovano, sa Republikom Srpskom koja funkcioniše maltene kao nezavisna država, da bi Zapad prećutno pristao na njenu samostalnost, imajući u vidu i situaciju stvorenu nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Međutim, po nekim mišljenjima, SAD i EU se pribojavaju da u slučaju raspada Bosne, bošnjački deo bi se osetio izneverenim od Zapada. Istovremeno, to bi bila prilika za islamske ekstremiste širom sveta da pohrle u novostvorenu bošnjačku državu i time ugroze bezbednost Evrope.
MEKMEJN: To nije pitanje koje brine, odnosno da bi Bosna mogla da postane odskočna daska za islamske ekstremiste. To sam u najmanju ruku mogla da zaključim na osnovu razgovora u Vašingtonu kao i u ambasadama u Sarajavu. SAD nastoje da razuvere svakoga u Bosni da ne pomisli da joj je Zapad okrenuo leđa, da neće biti ispunjena data obećanja. Postoji nada da će vremenom, kao što vidimo u Evropi, granice postati sve manje važne, uprkos postojanju nacionalnih država, da se isto desi i na Balkanu. U tom kontekstu, da granice unutar Bosne, između entiteta budu manje važne, kao i granice između Republike Srpske i Srbije. To znači da je moguće postojanje tog zajedničkog identiteta (Srba u Republici Srpskoj i Srbiji), istovremeno sa funkcionalnom državom Bosnom i Hercegovinom sa dva entiteta koji imaju izvesne nadležnosti ali su podređeni centralnoj vladi.
U tom smislu, ona smatra da bi SAD trebalo da imenuju specijalnog izaslanika za Balkan.
RFE: Kakve su mogućnosti da Bosna postane funkcionalna država, ili je ona na ivici raspada, kako tvrde pesimisti?
MEKMEJN: Mi smatramo da postoji realni rizik od nasilja u Bosni, ali se nadamo da se to neće desiti baš sutra, a da će u međuvremenu međunarodna zajednica, mislim na Evropsku Uniju i SAD, ponovo usredsrediti svoju pažnju i energiju prema Bosni jer postoje mnoga ozbiljna pitanja koja treba rešavati a koji su posledica političke blokade i ekonomskog pada. Dakle, rizici su stvarni ali postoje mnogi razlozi da se veruje da Bosna može postati funkcionalna država.
RFE: Stiče se utisak da je, naročito nakon terorističkih napada na Njujork i Vašington 2001, Balkan bio veoma nisko na listi spoljnopolitičkih prioriteta SAD. Možda će Obamina administracija, u kojoj je dosta ljudi iz Klintonovog tima u vreme kada je Balkan bio veoma važna tema, sada ponovo makar delimično refokusirati svoju pažnju prema ovoj regiji. Generalno govoreći, šta međunarodna zajednica može i mora da učini u Bosni u cilju sprečavanja pogoršavanja situacije.
MEKMEJN: Evropska Unija, odnosno njene članice mogu i jesu najvažnije za uspeh Bosne i balkalnskih zemalja. Želeli bismo mnogo veći angažman američke administracije. Kao što ste rekli, Bušova administracija je od početka mandata zapoostavljala Bosnu, zapretivši između ostalog da će povući svoje trupe. Ona je od toga odustala, ali je drastično preusmerila pažnju sa Balkana na Bliski istok, što je nesrećna okolnost. Smatram da Obamina administracija treba da imenjuje specijalnog izaslanika za Balkan, i nadamo se da će to učiniti, kako bi se pojačali diplomatski napori i američka pažnja
Međunarodna zajednica je popustila pred otporom protivnika promena.
RFE: Međutim, stiče se utisak da međunarodna zajednica nema efikasnu strategiju prema nepopustljivom stavu vođstva Republike Srpske koje vešto igra na kartu „ako je Kosovo nezavisno, zašto ne možemo i mi?“
MEKMEJN: U pravu ste. Moj kolega Džo Vestern i ja smo u nekoliko navrata, još 1999, isticali da međunaordna zajednica popušta etničkim nacionalistima u Republici Srpskoj kao i drugim balkanskim zemljama. Imam u vidu reformske zahvate koji su razmatrani 2006. Međutim, međunarodna zajednica je popustila pred otporom protivnika promena. Smatram da efikasna strategija EU i SAD treba da ima u vidu i da sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da ogromna većina građana želi da Bosna i Hercegovina postane funkcionalna država, koja se ekonomski razvija i politički je stabilna.
Evropska Unija ne može da utiče možda na tip režima i kako se institucije razvijaju, ali može da se fokusira na pitanje transparentnosti, odgovornosti i borbe protiv korupcije u Bosni, a što dosada evropske institucije nisu dovoljno činile. Njihovi napori da pomognu Bosni u ove tri oblasti ne bi izgledale kao imperijalne težnje, jer i sami građani itekako žele da se reše pomenuti problemi.
RFE: Kažete da se ljudi zalažu za funkcionalnu državu Bosnu. Svakako su svi zainteresovani za bolji život. Međutim, kada je reč o Srbima u Republici Srpskoj nisam siguran da oni žele funkcionalnu državu Bosnu već da sačuvaju sadašnji visoki nivo autonomije i eventualno se na kraju otcepe i priključe Srbiji. Njihovo raspoloženje ilustruje i navijanje za Srbiju na utakmicama protiv Bosne i Hercegovine.
MEKMEJN: Kada govorite o fudbalskim timovima, identitetu – vi ste u pravu. Mnogo je Srba koji gaje snažno osećanje privrženosti Srbiji. Međutim, ja imam u vidu istraživanja javnog mnjenja o veoma specifičnim pitanjima kao što su saradnja sa Evropskom Unijom, većina Srba to podržava kao i ostanak u okviru sadašnjih granica Bosne. Volela bih da vidim istraživanje koje bi pokazalo da li većina Srba u Republici Srpskoj želi da se priključi Srbiji. U međuvremenu, nacionalistički političari uglavnom potenciraju da Republika Srpska i dalje opstoji u okviru visoko decentralizovane države Bosne i Hercegovine. Smatram da treba zadržati sadašnju strukturu sa određenom autonomijom za Republiku Srpsku i Federaciju BiH, ali istovremeno većim nadležnostima centralne vlade.
Odskočna daska za islamske ekstremiste?
RFE: U pravu ste. Ključno pitanje je zapravo nivo autonomije entiteta. S jedne strane, pojedini bošnjački političari smatraju da je nužno jačanje centralne države i maltene ukidanje Republike Srpske za koju tvrde da je stvorena na genocidu. To omogućava vođstvu iz Banjaluke da još više homogenizuju svoju javnost. Dakle, suština je kako pronaći kompromis između očuvanja autonomije Republike Srpske i istovremeno nužnosti jačanja nadležnosti centralne države u pojedinih oblastima, bez čega ona ne može postati funkcionalna i spremna za evropske integracije.
MEKMEJN: Bošnjački političari takođe daju zapaljive izjave. Zato je važno da takvih stavova bude što manje u oba entiteta. Pri tome treba imati vidu i širi kontekst. Naime, sada se tamošnji političari usredsređuju samo na nadležnosti dva entiteta u okviru zajedniče države Bosne i Hercegovine. Međutim, ključno pitanje je pozicija BiH i njenih entiteta u širem kontekstu evrointegracija. Postoji primer
RFE: To je prilično daleki cilj. U međuvremenu, proces evropskih integracija se razvlači. Čak i kada je reč o viznoj liberalizaciji, Bosna je iza Srbije, Crne Gore i Makedonije. To svakako negativno utiče na poziciju proevropskih snaga u zemlji i istovremeno ide na ruku nacionalistima. Dakle, da li bi EU sa svoje strane mogla da ubrza proces integracije, da ih ohrabri, umesto da samo postavlja uslove koje treba ispuniti pre nego što se uđe u sledeću fazu.
MEKMEJN: Možda bi podstaklo integracije uviđanje da i sama Evropska Unija sve više postaje nadnacionalna struktura. U tom smislu treba utvrditi da li je najosetljivije pitanje u BiH ekonomija, obrazovanje, ili bezbednost. Interesantno je da je u pojedinim oblastima postignut uspeh, kao što je integracije vojske, a mnogo manje u obrazovanju. Dakle, treba videti u kojim oblastima Evropska Unija i njena regionalna struktura može igrati ključnu ulogu u Bosni i u tom delu korigovati Dejtonski sporazum. Taj širi okvir je ispušten iz nerešive jednačine – koje nadležnosti pripadaju entitetima a koje centralnim institucijama. Međutim, ovde je reč o nadnacionalnoj strukturi sa različitim nivoima u koju mora da se integriše i Bosna. Ja ne mislim da bi EU i SAD razmišljali o reviziji Dejtona u ovom širem okviru.
RFE: Pomenuli ste Dejtonski sporazum. To je jedna od ključnih tačaka sporenja. Bošnjački političari se zalažu za njegovu reviziju kao pretpostavka za ustavne promene, dok se u Republici Srpskoj tome žestoko protive. Dakle, da li bi njegova izmena pomogla reformama ili bi se samo produbile podele.
MEKMEJN: Kada je reč o institucionalnoj strukturi, bez obzira da li ide u prilog Federaciji ili Republici Srpskoj, u stvarnosti postoji 160 ministarskih pozicija na različitim nivoima. Kada sam poslednji put bila u Mostaru, sve službe u javnom servisu su duplirane (hrvatska i bošnjačka strana) što je potupuno neefikasno i nepotrebno. Naravno, nije jednostavno odvojiti nacionalizam i identitet od ovih pitanja, ali je Dejtonski sporazum stvorio izuzetno komplikovanu i neefikasnu institucionalnu strukturu. Dakle, pitanje je kako političari bilo u Federaciji ili Republici Srpskoj mogu da pojednostave ovu strukturu i uštede novac za druge, preko potrebne namene. Mislim da u ovom trenutku struktura koja počiva na Dejtonu drži Bosnu u blokadi.
RFE: Da li bi te izmene Dejtonskog sporazuma podrazumevale smanjenje nadležnosti Republike Srpske i njihovo prenošenje na centralne institucije.
MEKMEJN: Zna se da federalna država ima drugačiju strukturu nego konfederalna. Dejtonskim sporazumom je predviđeno da Bosna bude federalna a ne konfederalna država. Međutim, u stvarnosti ona funkcioniše kao konfederalna, sa entitetima koji imaju isto ako ne i više vlasti nego centralne institucije. To pitanje nije nikada suštinski rešeno. Jačanje federalne strukture umanjilo bi nadležnosti Republike
RFE: Da li mislite da je stanje u Bosni u toj meri paralizovano, sa Republikom Srpskom koja funkcioniše maltene kao nezavisna država, da bi Zapad prećutno pristao na njenu samostalnost, imajući u vidu i situaciju stvorenu nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Međutim, po nekim mišljenjima, SAD i EU se pribojavaju da u slučaju raspada Bosne, bošnjački deo bi se osetio izneverenim od Zapada. Istovremeno, to bi bila prilika za islamske ekstremiste širom sveta da pohrle u novostvorenu bošnjačku državu i time ugroze bezbednost Evrope.
MEKMEJN: To nije pitanje koje brine, odnosno da bi Bosna mogla da postane odskočna daska za islamske ekstremiste. To sam u najmanju ruku mogla da zaključim na osnovu razgovora u Vašingtonu kao i u ambasadama u Sarajavu. SAD nastoje da razuvere svakoga u Bosni da ne pomisli da joj je Zapad okrenuo leđa, da neće biti ispunjena data obećanja. Postoji nada da će vremenom, kao što vidimo u Evropi, granice postati sve manje važne, uprkos postojanju nacionalnih država, da se isto desi i na Balkanu. U tom kontekstu, da granice unutar Bosne, između entiteta budu manje važne, kao i granice između Republike Srpske i Srbije. To znači da je moguće postojanje tog zajedničkog identiteta (Srba u Republici Srpskoj i Srbiji), istovremeno sa funkcionalnom državom Bosnom i Hercegovinom sa dva entiteta koji imaju izvesne nadležnosti ali su podređeni centralnoj vladi.
