Upitan gde se mogu očekivati promene, a gde kontinuiteti, Glenn kaže:
“Kad pogledamo politiku Obamine administracije prema Iraku, odmah ćemo primetiti dramatičnu promenu. Dok bi senator McCain, da je pobedio, najverovatnije zadržao trupe u Iraku, predsednik Obama je već zatražio redukovanje tih snaga za sledećih godinu i po dana. On će nastojati da veći deo tih trupa preusmeri u Avganistan, koji je, po njegovom sudu, glavni front rata protiv terorizma. Dakle, u strategiji prema Iraku vidimo značajnu promenu. U Avganistanu ćemo pre videti politiku kontinuiteta. Poslaće dodatne trupe u tu zemlju.”
Evropske zemlje, međutim, ne prihvataju neupitno učešće svojih trupa u avganistanskom ratu, a mnoge i vraćaju svoje vojnike kući. Može li tu doći do prvih nesporazuma između Obamine administracije i Evropske unije?
Neizvesno je još uvek, kaže Glenn, da li će Obama uspeti da mobiliše evropske saveznike na pitanju Avganistana jer oni ne prihvataju isključivo vojni odgovor na tamošnje izazove. Novi američki predsednik bi stoga morao da svojim transatlantskim prijateljima ponudi argumente da ni Vašington ne smatra da je rešenje problema isključivo vojne prirode.
“Dakle, pred njim je odgovor na izazov kako da, oslanjajući se na sveobuhvatnu strategiju NATO saveza, pridobije evropske saveznike za integrativni pristup – što znači i za pobedu nad Talibanima, i za rekonstrukciju i stabilizaciju Avganistana.”
Prema Rusiji će Sjedinjene Države za predsednikovanja Baracka Obame biti otvorene za nov početak, bez obzira na sve hipoteke tih odnosa u vreme Bushovog mandata, očekuje sagovornik Radija Slobodna Evropa i dodaje:
“Na jednoj strani, Sjedinjene Države su zainteresovane da sa Rusijom ponovo započnu pregovore o neširenju konvencionalnog naoružanja i smanjivanju nuklearnih arsenala. S druge strane, zabrinute su zbog ruskog ponašanja u susedstvu. Obama je vrlo jasno rekao da će insistirati na poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta svojih saveznika. Istovremeno je potpuno svestan činjenice da Rusija nije Sovjetski Savez i da ovo nije doba hladnog rata. Dakle, ono što vidimo na sceni rekao bih da predstavlja pokušaj da se sve kompleksniji odnosi sa Rusijom reše u duhu novog partnerskog dijaloga. Zamislivo je, rekao bih, da na tom putu dođe i do premeštanja izvesnih dosadašnjih fokusa, recimo kad je u pitanju problem raketnog štita u Istočnoj Evropi.”
Državna sekretarka Hillary Clinton posetila je nedavno Kinu. Insistirala je na ekonomskoj saradnji i duhu solidarnosti u rešavanju globalne ekonomske krize, ali je primećeno da nije pokretala pitanje kršenja ljudskih prava u toj zemlji.
Sekretarka Clinton, ocenjuje John Glenn, nije želela da neslaganja u vezi sa tim problemom budu prepreka njenoj poruci domaćinima da administracija Baracka Obame očekuje i nastoji da dve zemlje uspostave bliske partnerske odnose.
“Mislim da niko više nema ni trunku sumnje u to da će budući pravac u kojem će se Kina kretati imati presudan uticaj na čitav svet - svet u kojem su Sjedinjene Države još uvek jedina supersila. Kako će čitava međunarodna zajednica funkcionisati, zavisiće, dakle, od toga kako će se oblikovati spoljna politika njene najmnogoljudnije članice, koja je već sada treći najsnažniji ekonomski motor na planeti. Otuda je državna sekretarka Hillary Clinton želela da prenese poruku predsednika Obame da Sjedinjene Države žele blisku saradnju sa Kinom u pitanjima od zajedničkog interesa.”
Upitan da li će se nova američka administracija u dijalogu sa Briselom zalagati i za brže evrointegracije istočnoevropskih i balkanskih zemalja, koje imaju osećaj da se u Briselu može gotovo opipati umor od proširenja, John Glenn kaže:
“Umor Evropske unije od proširenja može se registrovati kad je u pitanju integracija nekih bivših sovjetskih republika – kao što su Ukrajina i Gruzija. To pitanje je mnogo složenije u pogledu tih dveju zemalja nego što se na početku smatralo. Svest o tim teškoćama je možda uticala na opadanje opšteg raspoloženja za širenje Unije na istok. Kad su u pitanju države Zapadnog Balkana, međutim, smatram da Evropska unija nije popustila u spremnosti i odlučnosti da te države primi u svoje članstvo. Stoga ona kontinuirano podržava i podstiče napore tih zemalja i njihovih lidera da se pridruže evropskoj međunarodnoj zajednici. Mora se, međutim, reći i to da je Evropska unija zabrinuta zbog zaostajanja evropske integracione agende u Bosni i Hercegovini, koja bi mogla i nadalje biti veoma krhka i nesigurna, kao što je svesna i činjenice da Kosovo još uvek predstavlja problem koji traži njen duži i snažniji angažman. Ipak, po mom mišljenju, u Evropskoj uniji postoji kritična masa ljudi koji, iako svesni ovih izazova, prepoznaju snažna proevropska stremljenja na Balkanu i znaju da će region bez ikakve sumnje biti deo evropske institucionalne arhitekture.”
