Uprkos činjenici da je nakon 5. oktobra došlo do značajnih promena u srpskoj diplomatiji, većina analitičara procenjuje da je ona i dalje pod velikim uticajem političkih snaga u zemlji. Zbog toga, Dušan Lazić, iz Foruma za međunarodne odnose, smatra da je Srbiji potrebna reorganizacija i profesionalizacija diplomatsko-konzularne mreže. Međutim, Lazić takođe napominje:
"Imajući u vidu da trenutno ne raspolažemo dovoljnim brojem kvalifikovanih i iskusnih diplomata koji bi mogli da zadovolje naše potrebe u nastupu prema svetu, očigledno je da je neminovno da u diplomatiju ulaze i ljudi koji nisu prošli celokupan proces školovanja u zemlji i inostranstvu, pri čemu mi se čini da te javne ličnosti, ako se biraju po strogim kriterijumima obrazovanja, znanja jezika, poznavanja naše zemlje i sveta, mogu u velikoj meri da zamene te profesionalne diplomate i daju svoj doprinos."
Lazić kaže da bi bilo bolje kada bi Srbija imala profesionalnu diplomatsku službu, ali naglašava da ona nikako ne bi smela da bude hermetički zatvorena:
"Za prijem ljudi sa strane, istaknutih javnih radnika, političara itd, ta vrata uvek moraju biti otvorena – to je praksa i u najvećem broju drugih država."
Bivša ambasadorka Srbije u Meksiku Vesna Pešić, potvrđujući ovu tezu, kaže da je praksa u razvijenim zemljama da procenat profesionalnog kadra u diplomatskim predstavništvima ne prelazi 80 odsto:
"Amerikanci su, na primer, potpuno profesionalizovani. Kod nas u američku ambasadu nikad niko nije došao po političkoj liniji, uvek su to bili profesionalci. Ali, oni imaju neke ambasade, poput onih u Londonu, Rimu i nekim drugim gradovima Evrope, koje su ogromne i gde su po pravilu bogatiji ljudi koji sami iz svog džepa izdržavaju te ambasade - ne izdržava ih samo država. Dakle, postoje različite prakse, ali je taj procenat 80 odsto profesionalaca, a 20 odsto dolazi po političkoj liniji."
Ali, takođe, konstatuje:
"Mi sigurno još uvek nismo dostigli tu razmeru."
Mihajlo Kovač, bivši ambasador Srbije u Austriji, kaže da redovne smene ambasadora ne bi trebalo da izazivaju posebno uzbuđenje, već da je osnovno pitanje kakvu bi strategiju i politiku zemlje oni trebalo da sprovode u inostranstvu:
"Plašim se da njihov manevarski prostor, bilo o kome da je reč, nije baš veliki. Nedavno smo čuli tri ključne tačke spoljne politike Srbije koje su definisane u očuvanju teritorijalnog inegriteta i suvereniteta, daljem približavanju Evropskoj uniji i razvoju regionalne saradnje i dobrosusedskih odnosa. Držim da ni na jednom od ova tri područja nema mnogo manevarskog prostora za kreativno delovanje."
Što se tiče politike i partijskog predstavljanja, Mihajlo Kovač se slaže da to postoji svuda u svetu, ali napominje da se vodi računa o tome da na najvažnije funkcije idu ljudi koji imaju elementarne uslove:
"Od znanja jezika, poznavanja diplomatske procedure i svega onoga što je potrebno za jedno kvalitetno predstavljanje jedne države. U tom smislu, ne vidim da je ovde učinjen neki poseban napredak, mada još nisu istaknuti kandidati za većinu ovih diplomatskih mesta sa kojih su povučeni ambasadori. Mislim da je spoljna politika kod nas još uvek u velikoj meri u raljama unutrašnje politike, a postavljanje takozvanih stranačkih kadrova je samo jedan segment toga."
Uprkos određenim primedbama, Dušan Lazić, ipak, smatra da poslednje rotacije u diplomatsko-konzularnim predstavništvima nagoveštavaju tendenciju koja ide u pravcu profesionalizacije srpske diplomatije:
"Da li je ona u dovoljnoj meri zastupljena, to je drugo pitanje i o tome može da se računa. Čini mi se da je važno da se ta tendencija nastavi kako bi zemlja jednog dana mogla da raspolaže sa jednim profesionalnim aparatom koji bi na najkvalifikovaniji način mogao da štiti interese zemlje na međunarodnom planu."
