Dostupni linkovi

Postoji valjda samo jedna gora stvar od toga da neka zemlja nema demokratski parlament, a to je da ga ima, ali da počne da misli da bi joj možda bilo bolje bez njega. Fašisti i drugi totalitaristi sprdaju se „načelno“ s parlamentom nazivajući ga brbljaonicom, i s parlamentarizmom, govoreći kako je to sistem koji je baziran na jalovoj retorici, umesto na „akciji“. Koju oni, dakako, poletno nude, i to u preobilju od kojeg ubrzo, no ipak prekasno, ume da zaboli glava... Ali, demokratske institucije ipak je teško srušiti spolja: prvo moraju biti dobro potkopane iznutra. Čini se da parlament Srbije baš na tome, na samopotkopavanju, veoma vredno radi. Dakako, ovo ne traje od juče, vuče se to već godinama, ali kao da je baš ovaj saziv parlamenta – koji bi, gle, trebalo da je „većinski demokratski i proevropski“ - srušio sve tugaljive rekorde.

Šta uopšte misliti o parlamentu u koji, kao oficijelni gost jedne od najbrojnijih poslaničkih grupa, ušeta Miladin Kovačević, momak koji je optužen za nanošenje teških telesnih povreda nekom studentu u noćnom klubu, i koji je potom, uz pomoć državnog službenika Srbije, pobegao iz Sjedinjenih država u Srbiju, valjda ispravno verujući da nema sigurnijeg zaklona od ovdašnjeg za bilo koga ko ima problema sa zakonom? Šta misliti o parlamentu u kojem takvog gosta većinom dočekaju sa širokim osmehom, nameštajući se da se „slikuju“ s njim, kao da je u najmanju ruku nobelovac-recidivista? Šta misliti o ljudima koji – za više nego dobre novce - sede u najvišem predstavničkom telu jedne države, a političko-socijalna svest im očigledno ne prevazilazi nivo nekog ne baš naprednog jedanaestogodišnjaka, fasciniranog ritualnim tučnjavama i ostalim detinjarijama? Liči li sve to na neku vrstu sociopatskog ponašanja? Liči, ali ja vam to nisam rekao; nije li, uostalom, sama predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović nedavno utešno rekla da „poslanici nisu ludi“, a ona bi barem trebalo da zna te stvari, ona je psihijatar. No, zastrašuje upravo to što je predsednica po svoj prilici u pravu: oni „nisu ludi“, i baš zato je utoliko užasnije što se tako ponašaju.

Kako god, nakon što je Skupština Srbije ugošćavanjem Kovačevića upečatljivo čestitala Hilari Klinton početak obavljanja dužnosti američkog državnog sekretara (Klintonova se kao njujorška senatorka veoma angažovala da se Srbija privoli da vrati Kovačevića u Ameriku kako god zna: znali ste da ga „otmete“, znaćete i da ga vratite!), usledio je novi brutalni moždani udar (dakle: udar na mozak) iz suterenskog grotla srpskog parlamenta. Srbija je, naime, jedina evropska zemlja koja neće imati svoju delegaciju na parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, koja je započela zasedanje u Strazburu. A zašto neće? Zato što radikali nisu hteli da dopuste da od njih odbegli Tomislav Nikolić bude u delegaciji Srbije, a ostali nisu znali ni umeli ni da ih privole da popuste, ni da na bilo koji drugi način otklone ko zna koju po redu radikalsku blokadu svega makar potencijalno normalnog, razumnog, a možda, ko zna, čak i korisnog. Pa dobro, od radikala, da se ne lažemo, nije ni moglo da se očekuje nešto bolje od ovoga, i to naročito sada, kada su u toj grupaciji o(p)stali samo oni najtvrdokorniji. Pravo je pitanje kako je moguće da država i demokratske institucije nemaju ama baš nikakav suvisli odgovor na to? Kako je moguće da ne umeju ili čak ne žele da pronađu načina da ostvare ono zbog čega (bi trebalo da) postoje?

Nije se teško sakriti iza neke od onih trivijalnih kvazimudrosti, poput one da nam nebo neće pasti na glavu zato što će zasedanje Saveta Evrope proći bez predstavnika Srbije, ili zato što je neki optuženi tabadžija i palanački košarkaš prošetao parlamentom; to, uostalom, „nije nelegalno“. Nebo nam zaista neće pasti ni na glavu ni na grudi – ali sve ostalo hoće. Jer će poruke koje se iz parlamenta šalju i domaćoj i međunarodnoj javnosti biti savršeno ispravno shvaćene: dakle, kao „odmereni“ lakat. Ako neko misli da se na takvo šta dobija odgovor u vidu medenih kolača, taj ili nije baš pri čistoj svesti, ili... prima platu u Skupštini Srbije. Prvo i potonje nije i ne sme biti jedno te isto, ali neko baš vredno radi na tome da sve više liče.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG