Koliko god apsurdno bilo – istinito je: temu stradanja civila u Gazi srpskoj diplomatiji i vladajućoj demokratskoj koaliciji pro-evropskog usmerenja svojim protestima otele su opozicione partije sa nacionalističkim predznakom. Od svih parlamentarnih stranaka protestovali su jedino Šešeljevi Radikali. Evo šta je tokom tog protesta pre nekoliko dana izjavila Gordana Pop-Lazić iz rukovodstva te partije:
RSE: Šta očekujete da bi zvaničnici Srbije trebalo da urade, odnosno da li očekujete da će išta uraditi?
"Mala smo zemlja da bismo mogli nešto da utičemo na sva ta zbivanja, ali mnogo malih čini nešto dobro. Srbija bi trebalo da iznese svoj zvaničan stav, a taj stav bi morao da bude u skladu sa međunarodnim pravom i rezolucijom Ujedinjenih nacija kojom su palestinskom narodu garantovane teritorije koje Izrael sada zauzima. Izrael bi morao da se vrati u okvire one teritorije koju je od Ujedinjenih nacija i dobio i da zaustavi krvoproliće. To je jedini zvaničan stav, ništa drugo se ne traži od našeg Ministarstva inostranih poslova."
RSE: Da li očekujete da će oni to i uraditi?
"Iskreno da vam kažem, ne očekujem."
Zašto je srpska diplomatija ostala gotovo gluvo-nema prema izraelsko-palestinskom sukobu u Gazi i njegovom zastrašujućem humanitarnom saldu od 780 ubijenih i 3.200 ranjenih civila, pitamo Milana Simurdića, predsednika Foruma za međunarodne odnose:
"Iz Beograda nije bilo nikakvih zvaničnih reakcija. Na žalost, bilo je nezvaničnih reakcija određenih aktera u javnom životu, uglavnom sa radikalnim predznakom, i ne bi bilo dobro da se na jednom od ključnih pitanja međunarodnih odnosa i globalne politike ostane samo na reakcijama iz tih sredina. Ono što je Srbija mogla da uradi još na samom izbijanju krize jeste da se pridruži osnovnim reakcijama iz Evropske unije koje su išle u pravcu poziva na obustavu sukoba, dostavu humanitarne pomoći i vraćanju za pregovarački sto. Jer, ako ništa drugo, istorija nas uči da se nijedan sukob na Bliskom istoku, pogotovo ovaj višedecenijski sukob između Izraelaca i Palestinaca, ne može rešiti preko noći, a posebno ne vojnom silom."
RSE: Šta po vama znači ta tišina? Ona je veoma rečita, zar ne?
"Mogla bi se različito tumačiti, mislim da se radi o jednoj preterano velikoj, možda i nepotrebnoj, dozi opreza. S druge strane, mislim da se radi i o situaciji u kojoj će Srbija morati polako da počne da se prilagođava nečemu što su osnovne odrednice i stavovi evropske spoljne i bezbednosne politike jer u krajnjoj liniji Bliski istok jeste neposredno susedstvo Evropske unije."
Simeon Pobulić, analitičar i bivši diplomata, smatra da mala zemlja poput Srbije ne može suštinski uticati na igre velikih, ali da je domaća diplomatija ipak morala reagovati na bliskoistočni sukob zbog masovne pogibije i stradanja nevinih civila:
"Jedino što bih rekao jeste to da je sa naše strane trebalo reagovati, spasavati nevine ljude bez obzira na kojoj su strani. Prvo bih reagovao na masovno stradanje civila, tamo je stanovništvo nabijeno na maloj teritoriji i oni nemaju gde da se sklone. Da sam, na primer, bio na mestu ministra spoljnih poslova, tražio bih da prestanu sukobi kako ne bi ginuli nevini ljudi i da se što pre nađe neko rešenje. Jeste Hamas bio izabran većinom glasova, ali... Znate kako je u politici, imali smo iskustva sa Miloševićem, izabran je većinom glasova pa smo zbog toga platili cenu. Prema tome, ne možete očekivati od naroda da uvek zna šta bi trebalo uraditi, narod nekada učini nešto sasvim pogrešno."
Srpska zvanična politika i diplomatija, dakle, ne samo da nisu reagovale na stradanja civila u pojasu Gaze ili pokušale da daju svoj skromni posrednički doprinos u izraelsko-palestinskom sukobu nego su užasavajuća stradanja civila, protiv kojih se na noge digao čitav demokratski svet, totalno prećutale? Zašto i u ime čega? Na ovo pitanje odgovara i Zijad Bećirović, predsednik Međunarodnog instituta za bliskoistočne i balkanske studije iz Ljubljane:
"Mislim da je to pre svega pitanje za predsednika Srbije Borisa Tadića koji pokušava da uspostavi, da tako kažem, sveto političko trojstvo, da ima izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast u državi, a da pri tome ostane i predsednik svoje političke partije, što je nezamislivo u evropskim krugovima. Samim tim u pitanje se dovodi njegov kredibilitet, da li on zaista spada među deset najuticajnijih političara u Evropi. Srpski narod ima tradicionalno prijateljstvo i sa Jevrejima i sa Palestincima i u ovom trenutku, kada je to najpotrebnije, predsednik Tadić je mogao posredovati i uticati na smirivanje situacije u Gazi u okviru izraelsko-palestinskog konflikta. Na žalost, srbijanski predsednik Tadić to nije učinio dok drugi predsednici u regiji jesu. Vrlo pozitivno je prihvaćena inicijativa, odnosno priča o trojci, slovenačkog predsednika Danila Tirka, hrvatskog predsednika Stjepana Mesića i turskog premijera Redžepa Erdogana koji bi kao vrlo moćne i kredibilne osobe posredovali u rešavanju tog pitanja - sve ove zemlje imaju dobre odnose i sa Jevrejima i sa Palestincima i mogu dati svoj doprinos."
