Dostupni linkovi

Kad ponovo dobiješ život...


U NUNS-u će se obeležiti godina dana od kada je novinar Velja Samolov dobio novo srce.

U Nezavisnom udruženju novinara Srbije će se skromno obeležiti godina dana od kada je naš kolega, Velja Samolov, dobio novo srce. Tada je učinjena transplantacija u Americi, u gradu Ročester, u klinici Meo.

RSE: Kako je to sve izgledalo?

Samolov: Bio je to 28. decembar, u 18:00 sati. Zvali su me iz klinike i rekli da sam dobio srce. Mi smo se tog dana spremali za neko slavlje pred Novu godinu i trebalo je da upoznamo desetak parova lekara, naučnika istraživača iz cele bivše Jugoslavije. Svi oni sada rade u Meo klinici i vrlo su uspešni. Došao je taj poziv i to je bilo zaista veliko uzbuđenje. Rekli su nam da dođemo u bolnicu što pre, za pola sata. Bili smo tamo zaista u tom roku.

RSE: Kako si stigao do bolnice? Da li postoje neki specijalni autobusi?

Samolov: Tamo postoji savršen prevoz, ali je uzbuđenje bilo preveliko. Oni su odmah javili nama, ali i zvaničnom prevodiocu po službenoj dužnosti, jednoj sjajnoj ženi. Ona i njen muž su došli do nas i on nas je odvezao do Meo klinike na transplantaciju. Sve u Ročesteru je podređeno Meo klinici. Ceo grad se vrti oko toga. Operacija je počela nešto pre ponoći u jednom zatvorenom delu Meo klinike, gde dolazi oko 90 ljudi. Svi su vedri i nasmejani i svi vam saopštavaju da će sa radošću učestvovati u nečemu što će sigurno biti uspešno. Svi su nasmejani i raspoloženi i svi šire optimizam. Operacija je trajala oko sedam sati. Dan kasnije, 29. decembra u zoru posle 6:00 sati, srce je proradilo.

RSE: Znaš li čije je srce? Da li to drže kao tajnu ili ti kažu?

Samolov: To je tajna. Znam odakle je stiglo i znam da je mlađe od mene.

RSE: Da li je posle operacije bio neki specijalni režim? Da li je i danas?

Samolov: Specijalni režim jeste unekoliko, s tim da dva dana posle operacije, bez obzira na sve što je urađeno, morate ustati iz kreveta i morate hodati po nekoliko stotina metara.

RSE: Koliko danas hodaš?

Samolov: Danas hodam između šest i osam kilometara dnevno. To je donja granica, ali znam i da preteram.

RSE: Šta smeš, a šta ne?

Samolov: Nisam mogao četiri meseca posle transplantacije da vozim auto, ali sada više nemam ni ta ograničenja.

RSE: Pre neki dan si bio u Zagrebu i odvezao si se sam?

Samolov: Da, išao sam sam. Obzirom da imam nekakav režim sa lekovima, takav da moram da ih pijem u vrlo određeno vreme, zaustavim, popijem svoje lekove, napravim malu pauzu i nastavim dalje. Išao sam na jedan dirljiv koncert. Povod je bio neverovatan. Šef dirigent Zagrebačke filharmonije je oboleo od leukemije i trenutno se nalazi u SAD-u i čeka lečenje, koje je naporno, ali je to jedini način kako se leukemija može izlečiti. Dobrotvorni koncert je organizovao Hoze Kareras. Bilo je oko 10.000 ljudi. On je i sam prošao kroz sličnu životnu situaciju i izlečen je. Povod je krajnje human i dubok i toliko se osetila dobra energija u celoj dvorani da je to bilo uživanje.

RSE: A šta još spada u neki režim života?

Samolov: Recimo, sveže povrće moraš da zaboraviš makar u prvoj godini. Sve što nije termički obrađeno i što može da povuče neke bacile se izbegava. Da bi organizam potpuno prihvatio tvoj novi organ, lekovima ti spuštaju imunitet. Kada ti je spušten imunitet, sve je podložno infekcijama, mnogo više i mnogo češće.

RSE: To znači da na proslavi nema ljubljenja?

Samolov: Da, nema ljubljenja, nema rukovanja. Mogu staviti i masku jer moram da štitim sebe od drugih. Nisam ja opasan po druge, ali su drugi opasni po mene. To se složi u glavi i ide dosta jednostavno, samo se treba navići.

RSE: Kaži nam nešto o atmosferi na klinici Meo. Tamo ima pacijenata koji duže od tebe čekaju na transplantaciju. Kako se tamo živi?

Samolov: Sigurno nikada neću zaboraviti Kler, sjajnu ženu iz Kolorada, koja je bila šest meseci u bolnici. Ona je čekala transplantaciju u bolnici i njeno stanje je bilo mnogo teže nego moje. Kler je izašla iz bolnice mesec dana pre nego što smo se mi vratili za Beograd, sa tri kompletno nova organa, koja je dobila u jednom danu. Dobila je novo srce, noju jetru i novi bubreg. Ona je pre operacije bila prikovana za krevet zbog genetskog obolenja, ali se digla na noge. Mi smo se zajedno pripremali za operaciju. Tamo ljudi ne prestaju da pričaju o čudima.

RSE: Da li ste i sada u kontaktu?

Samolov: Kako da ne. Dopisujemo se. Dobro joj ide. Naš sjajni drugar i njegova žena, koji je došao mesec dana pre nas u Ročester u iščekivanju da će dobiti jetru i srce, još uvek nije došao na red. Nisu našli odgovarajuću srce i jetru u paketu i već više od godinu dana čeka.

RSE: Ti si imao sreće?

Samolov: Imao sam. Oni, kada vas uhvate u te makaze, ispituju što-šta. Bitno je da vam je ostatak organizma zdrav. Bitna je veličina čoveka, visina i težina. Bitan je odnos mišićne, koštane i ostale mase međusobno. Imao sam 60 kila na 180 centimetara visine. Rekli su da je to idealna kombinacija, a ja sam u to vreme jedva sedeo. I krvna grupa je bitna. Sve se to nekako složilo. Tako sam na toj zvaničnoj listi bio samo 11 dana. Ima ljudi koji čekaju dugo, a mnogi i ne dočekaju transplantaciju.

RSE: Kako se tamo živi? Čula sam da je tamo bila jedna pacijentkinja koja je u kolicima igrala balet.

Samolov: Da. To je jedno potpuno drugačije shvatanje života, pogotovo bolesnih. Mi na tako nešto nismo bili nikada pripremljeni. Kod nas se to nekako drugačije beleži, registruje i proživljava. Čak i kada se dogodi ono najgore, onda, ljudi koji se okupe, govore o tome kakav je život bio tom čoveku koji je otišao. U svakom slučaju se slavi život. Ta devojka je bila balerina i verovatno će do kraja života biti vezana za kolica. U centralnoj zgradi Meo klinike jednom nedeljno njih dve u kolicima izvode balet. To je do te mere potresno za nas, toliko teško, ali ljudi to slave jer ona se neda. Dobije aplauze jer to je nešto mnogo dirljivo.

RSE: Da li ste se družili sa ostalim pacijentima? Da li ste pravili zajedničke proslave?

Samolov: Kako da ne.

RSE: Tamo je verovatno raširena propaganda o donatorstvu organa?

Samolov: Jeste. To je mnogo popularisano i to je svugde jako prisuto. Dovoljno je da imate upisano u vozačkoj dozvoli da ste donator i sve je veoma jednostavno posle toga. Između 90.000 i 100.000 ljudi u svakom trenutku u Americi čeka transplantaciju srca, ne samo zbog toga što nema organa, ali i zbog toga što se ponekada ponuda ne složi sa potražnjom. Od jednog donatora se može spasiti 50 raznih ljudi i raznih bolesti. To je neverovatno. Nisam imao u glavi te razmere koje može da ima donatorstvo. Posle ovog mog iskustva, moja supruga, naš sin i ja smo odlučili da budemo donatori. Kod nas je to malo drugačije jer još uvek nema zakona o transplantaciji. U to ćemo se baciti i na sav glas govoriti o tome da je to zaista potrebno.

RSE: Marko Banović je kardiolog koji je bio na usavršavanju u klinici Meo i koji će možda moći da nam kaže do koje mere smo mi sposobni, ili nesposobni, da organizujemo donatorstvo organa o u Srbiji. Hrvati to rade već 20 godina. Mi kadrovski imamo uslove, ali nemamo druge uslove. Zašto mi ne možemo, a oni mogu?

Banović: Stvar je tradicije i organizacije koja postoji u Americi. Meo klinika nije tipična Amerika. Ipak je ona najbolja medicinska ustanova u Americi. S njom ne možemo da se poredimo. Kada neko ima finansijske uslove, onda je i organizacija posla mnogo lakša. Tu je i tradicija koja se već sto godina gaji u odnosu između samih lekara, u odnosu između lekara i pacijenata. To utiče na to da nije ostavljeno mnogo prostora pojedincu, da on sam formira soje ponašanje, već je to jedan sistem koji funkcioniše i u koji jedan pojedinac mora da se uklopi. Tamo se zna za poštovanje i postoji jedan profesionalan odnos između kolega, kao i između doktora i pacijenata, postoji maksimalno uvažavanje. Svim doktorima koji tamo rade, a neki od njih su velika imena, od najmlađeg do najstarijeg, na pločici piše samo ime, prezime i md. (dr.). Ne prave se razlike i diskriminacije između lekara.

RSE: Kod nas u 2008. godini, u saobraćajnim nesrećama je poginulu 800 ljudi. Da kod nas postoji donatorstvo organa, moglo je da se spasi nekoliko života. Imamo li uslova za to da napravimo propagandu, da ljudi doniraju svoje organe i da se to realizuje?

Banović: Ideja je zaživela u našoj zemlji i moguće je donirati organe na Vojno medicinskoj akademiji, ali kod nas to izaziva kulturološki problem, obzirom da postoje predrasude prema tako nečemu i ljudi i dalje ne žele da se organi njihovih najmilijih daju nekome drugom. To je stvar kulture i poimanja stvari. Doniranje postoji, ali ta kampanja kod nas nije dovoljno zaživela. Ona bi morala da bude aktivnija i značajnija. S druge strane, za velike transplantacije, kao što je transplantacija srca, kod nas ne postoje uslovi. To je jedan multidisciplinarni pristup različitih stručnjaka. To nije jeftina procedura i zahteva jedan veliki trening i obuku. To ne može da krene preko noći. Ljudi koji bi kod nas hteli time da se bave, kada bi i postojali uslovi, koji ne postoje, morali bi da odu na obuku, da bi se to moglo izvoditi i kod nas.

RSE: Srbija ima neka iskustva što se tiče transplantacije jetre i bubrega, mada je to još uvek na početku. Kod nas ima mnogo srčanih bolesnika. Od raka i srca se kod nas najviše umire. Koliko vremena srce može da izdrži izvan tela?

Banović: Srce je po tome veoma specifičan organ, za razliku od drugih organa. Ne može da se zamrze i da se čeka prilika da se nekome daruje. Vreme je jako kratko i iznosi od četiri do šest sati. Sada su napravljeni neki novi aparati koji mogu malo da produže vreme transporta srca do sedam sati. To je i dalje jako kratko vreme. Donator se drži u životu što je moguće duže, a pacijent primaoc, sa podudarnom krvnom grupom, telesnom težinom i visinom, se uvodi u salu i priprema za operaciju. Od trenutka kada se srce izvadi iz donatora, do trenutka dok ne dođe do primaoaca, može da prođe do šest sati.

RSE: Koliko će vremena proći dok mi postanemo zemlja sposobna da vrši transplantacije?

Banović: Mislim da se to neće dogoditi u skorije vreme. Ne bih mogao da kažem koliko je to dugo vreme, ali mislim da još uvek nismo sposobni za tako nešto, ni kao država, ni finansijski. Imamo dobre stručnjake, ali to je poslednja karika u lancu. Obzirom na celokupnu situaciju kod nas, mislim da još nismo blizu tome.

XS
SM
MD
LG