Dnevnik za RSE vodila Aristea Stakić, novinarka i urednica Informativnog programa regionalne TV Panonija u Novom Sadu.
Subota, 29. novembar 2008.
Moj rođendan
Ima jedan dobar štos a taj je što svi koji me dobro poznaju uvek znaju kad mi je rođendan. Bilo je to romantično, simpatično, groteskno, tužno i setno a opet dostojanstveno roditi se na Dan kada je rođena jedna republika, socijalistička pa federativna – skoro kao Evropska unija, složna i nadahnuta a kasnije se ispostavilo - neiskrena i licemerna prema svojim građanima. No, vratimo se na rođus (kako mi Novosađani volimo da kažemo). Pre nego što Vam ispričam šta smo sve danas radili, vraćam Vas u daleku prošlost. Naš iznajmljeni stan u Rumenačkoj ulici (koji smo lagodno plaćali jer smo prodali babinu kuću) te 1986-te mirisao je na: Prasetinu, Rusku salatu, Baklave, Orah šnite, Kiseli kupus , maminu pogaču zvanu „Ruža“ i na još mnogo, mnogo obožavanih jela (da ne zaboravim Gravče i Podvarak sa suvim mesom). Toliko smo ih voleli da zaslužuju da ih pišemo velikim slovima. Negde se tu motala i Supa (domaća) ali nju smo brzo preskočili. Mislim da je mama ( zbog tate sa crnogorskim korenima) napravila i Raštan. Budim se ja, mirisi mi klize kroz nos u grlo , oči snene . Noge same koračaju ka kujni. Čekam da me zagrle , izljube . Pa zar sve to zbog mene , mislim u sebi , duboko ne prihvatajući činjenicu da to ipak nije zbog mene. To je zbog njega. 29-tog novembra, djavo da ga nosi. Već sam osećala teskobu. Otpor se rodio na moj 11-ti rođendan. Kakva greška ! Nije ni zbog njega. Te godine , tačno na Dan rođenja promašene republike, u naš prostrani stan u Rumenačkoj stigli su , izmučeni od Perestrojke (2.deo), naši rođaci iz Litvanije, manjinski Rusi-teka Vanda i čika Nikolaj. Transibirskom železnicom tačno u srce multikonfesionalne Vojvodine. Vitki i dostojanstveno gladni , kao da žive od vazduha i mirisa ćilibara-stigli su na MEGA Srpsku gozbu . Meni se to činilo gotovo nepristojno servirati ta preglomazna i predivna jela tim dalekim rođacima koji su bili tako učtivi i pomalo šokirani. Ipak, bio je Dan republike.
Prezent
Da si nam živa i zdrava , to su mi svi poželeli .
Uskoro krećem na put. Nas nekoliko smrtnika zaslužismo negrade za izveštavanje o evrointegracijama Srbije-najlepše bajke. Nisam nezahvalana, naprotiv , vrlo srećna. Ali , kako bi bilo da se nismo ni takmičili ? Znate na šta mislim ? Idemo u Brisel a potom u Pariz. Fenomenalno! Nisam ni sanjala da će me jedan TV paket odvesti tako daleko, u samo srce EU. No, poneću sve što trenutno posedujem, lap-top, kameru ,fotoaparat i svečano objavljujem: Počinjem istraživački projekat potrage za kancelarijom Autonomne pokrajine Vojvodine u Briselu. Jedva čekam da upoznam komesara za informisanje i medije. Ne znam, da li je to čudno što jedva čekam da upoznam komesara za informisanje i medije ?
Do mene su stigli neki glasovi da je Brisel dosadan i ozbiljan grad. Ne verujem baš ništa. Mora biti neki zagušljivi podrum sa dobrim džezom, mora biti mesta za opuštanje tolike administracije evropske , hej! Andrea iz KEP-a mi je zakazala obavezan brifing pred polazak a ja pripremila diktafon pa ću sve uredno snimiti , molim lepo. Ona je bila. Ona zna. Ja joj verujem.
Nedelja, 30.novembar 2008.
23:15h
Dan za razmišljanje o autonomiji
Postrođendansko raspoloženje nastavilo se posetama mami i sestri. Moje dete je, posle prospavane noći kod bake , odlučilo da nastavi svoju borbu za samostalnost kod moje sestre I njenog sina Evgenija. Ona ima tek pet godina a već više od pola godine u porodici nastupa samostalno. Shvatam njenu želju za autonomijom ali još uvek ne mogu da se priviknem na takav sistem. Kako li je tek protivnicima vojvođanskog statuta ?
Dan sam provela u pisanju, razmišljanju i više nego prijatnoj kafi sa kumom Majom. Potom odlazak na posao. Prevela sam tekst sa engleskog o aktivnom starenju u Evropskoj uniji i strategiji koja predviđa ohrabrenje onima koji su stekli uslov za penziju a žele i dalje da rade. Vrlo simpatično i funkcionalno. Pretpostavljam da naše evropske komšije , koje su rođeni posle Drugog svetskog rata, i dalje žele da doprinose društvu , ne pitajući da li će im penzija biti veća 10 ili 20 odsto. Svaka sličnost sa Srbijom je naravno –namerna.
Svest o tome da sve generacije imaju isti cilj-da stvore bolje, solidarnije i funkcionalnije društvo u kojem žive, rade ,privređuju i koje ostavljaju svojim naslednicima, održava me u uverenju da je bolji svet moguć.Itekako.
Ponedeljak, 1.decembar 2008.
Oko 11h
Solidarnost je blagotvorna
Svetski dan borbe protiv AIDS-a. Puno simbolike, životnih problema i nedostatka društvene svesti o nadljudskim naporima koje ljudi sa HIV-om i AIDS-om svakodnevno ulažu da bi preživeli dan. Da ne zaboravim predrasude okoline prema njima. Predrasude su dokaz neobrazovanosti.Na site-u VOA pročitala sam rečenicu: Gotovo 40 miliona ljudi uglavnom žena i dece, pogođeno je AIDS-om. Kakav poraz čovečanstva. Istovremeno u Srbiji je pokrenut projekat "Unapređenje percepcije o obolelima od HIV u medijima" koji ima za cilj smanjenje diskriminacije osoba koje žive sa tim virusom. “Na konferenciji u Međunarodnom pres centru istaknuto je i da je cilj projekta nevladine organizacije "AID - Više od pomoći" da senzibiliše medije u Srbiji da izveštavaju o problemima sa kojima se suočavaju HIV pozitivni, kao i da produbi saradnju medija i asocijacija obolelih od side.
Samo se nadam da će čovečeanstvo ubrzo uvideti da je solidarnost blagotvorna.
Još jedna vest me je obradovala danas. Kako B 92 javlja , OEBS se ponosi Srbijom a Goran Svilanović pojašnjava da je to tako jer se misija u Srbiji smatra najuspešnijom, Svilanović danas preuzima funkciju koordinatora za ekonomiju i životnu sredinu OEBS-a I koordiniraće rad takozvane druge dimenzije za ekonomiju i životnu sredinu. Ostale dve su političko-bezbednosna i takozvana ljudska dimenzija. A u Poznanu u Poljskoj se okupilo 190 delegacija iz 150 zemalja . Više hiljada ljudi namerava da , preko smanjenja emisije zagađivača, nađe recept kako da se zaustavi globalno otopljavanje.
Skoro 10.000 učesnika XIV konferencije UN o klimatskim promenama do 12. decembra pokušaće da se dogovori za koliko sve države sveta treba da smanje emisiju ugljen-dioksida od 2012. godine, kada prestaje da obavezuje Protokol iz Kjota( za koji mnogi kažu da je zastareo i prevaziđen). Sredinom novembra učestvovala sam u radu Godišnjeg seminara Beogradskog fonda za političku izuzetnost. Prvi modul obilovao je informacijama o tome kako je nastala i danas funkcioniše Evropska unija. Pretposlednjeg dana , oko 30 –ak polaznika opredeljivalo se za radionice. Ponuđene su tri: pravosuđe, društvo i rodna ravnopravnost I klimatske promene. Ja izabrah Klimatske promene. Informacije koje smo dobili baš i nisu za objavljivanje. Sve u svemu, do 2050-te moraćemo puno da radimo. Majka zemlja ne može više da izdrži. Moramo da je ozdravimo.
Utorak, 2. decembar 2008.
09:12h
Odbrana logike ?
Danas počinjem o Vojvodini. Posle solidne rasprave o Statutu (najvažnijem pravnom aktu pokrajine) koja se dogodila juče na Pravnom fakultetu u Beogradu a gde je pokrajinski sekretar za propise dr Tamaš Korhec,inače pisac Statuta, odolevao napadima DSS-ovih profesora prava i pravde, ne mogu a da ne progovorim. Stvar nije tako jednostavna kao opredeljivanje za moče ili pofezne ( objašnjenje u odeljku PREZENT), ali je suština nepromenjena: Prihvatajući druge – gradimo sebe, poštujući različitost – jačamo sopstvenu ličnost i intelekt, sučeljavanjem različitih mišljenja i stavova doprinosimo boljem razumevanju problema, društvenih okolnosti , sebe samih… Još bolje je kada nešto ovako napišete pa probate to u praksi. Deluje.
I opet se sećam citata jednog britanskog benda popularnog s početka 90-ih (Manic street preachers), koji se ,by the way, i danas dobro drže jer su dosta jedinstveni pre svega zbog društveno angažovanih textova:
“Moraš ponovo pronaći ISTINU koja je svima poznata i artikulisati je na jedan, do te mere prelep i indigniran način,kako bi svi ponovo mogli da je prihvate.”
I ,opet o Vojvodini. Ponekad mi je smešno da slušam zamerke na pojedine odredbe novog Statuta ili kritike na račun toga što pokrajina teži ka funkcionalnoj decentralizaciji. Tim kritičarima verovatno nije poznato da EU počiva i vrlo lepo funkcioniše na bazi regiona. Sreća je to što se pokrajinska administracija trudi da funkcioniše na evropski način. Neko će s pravom pomisliti da sam potpuno jednostrana što mom novinarskom nagonu ka objektivnom nikako ne ide na čast. Pa ,u pravu su. Nisam objektivna niti to želim da budem a evo i objašnjenja. Dođite u bilo koji prodavnicu ili market u Novom Sadu i videćete da litar mleka košta od 72 do 85 dinara što je za mene potpuni nonsens u gradu sa jednom velikom mlekarom i minimum 10 mini mlekara. Pojedine vrste hleba bez aditiva se prodaju za 50 dinara. Na stranu recesija, Novi Sad je oduvek bio skup za život. Pa vi sad meni oprostite što pitam,ali, Da li je vama normalno da je sve najskuplje tamo gde se najviše proizvodi ? Meni nije, hvala lepo.
Sreda,3.decembar 2008.
Građani
Pre neki dan srela sam Aleksandra Jovanovića, našeg proslavljenog košarkaša. Baš ispred SPENS-a (Sportski i poslovni centar Vojvodina u Novom Sadu), kaže mi da su uspeli da dovedu još jednog igrača iz Đurđeva. „Prelazni rok je počeo“-našalila sam se. Jedan novinski text ,objavljen u Blicu , januara 2008., podsetio me je na životnu priču simpatičnog Jovanovića. A kolega Laketić je napisao:
... Kada su mu devedesetih u rodnoj Bosni rekli bolnu istinu da će trajno ostati u invalidskim kolicima, Aleksandar Jovanović nije imao mnogo izbora. Da se preda ili nastavi trku sa životom. Srećom, on je izabrao ovo drugo i pokazao šta sve jaka volja može da učini. Danas je Jovanović kapiten državne reprezentacije i najbolji strelac u košarci za invalide u Evropi, koga po dobrom šutu znaju i u Grčkoj, Belgiji i Kanadi, gde je igrao... Priča o evropskim integracijama jeste u vezi sa prihvatanjem realnosti. U Srbiji,prema nezvaničnim podacima živi oko 800 hiljada osoba sa različitim vrstama invaliditeta. Ja tvrdim i spremna sam to da odbranim da savremeno srpsko društvo i politička elita na potpuno laički, političko-deklarativan način prihvataju i odnose se prema svojim građanima sa invaliditetom. Da se manemo danas priče o problematici postavljanja arhitektonskh barijera. Reč je o ljudima. Da li ste ikada prisustvovali trenutku u kojem jedna slepa , sredovečna žena govori o svom intimnom životu, deci , roditeljstvu, rodnoj ravnopravnosti ? Ja jesam, pre 5 godina. Utisak koji sam ponela kući posle te večeri i danas je živ . Još uvek čuvam tekstove mojih slepih sugrađanki , koji su me nadahnuli , očovečili.
I samo da podsetim, pošto se izgleda zaboravlja stalno: Svaka zgrada u Srbiji trebalo bi da bude projektovana i sagrađena u skladu sa pravilima Univerzalnog dizajna. Samo tako se može do EU.
Četvrtak 04.12.2008.
Dan do dodele nagada za izveštavanje o evropskim integracijama...
Kancelarija za evropske integracije Vlade Srbije dodelila je nagrade za najbolji medijski prilog o procesu evropskih integracija naše zemlje u periodu od 1. januara do 1. novembra 2008. godine.
Nagrade su dodeljene u pet kategorija: Nenadu Vuloviću, novinaru Agencije Fonet za najbolji novinski tekst (dnevna i periodična štampa, agencije); Jeleni Jevremović, novinarki, za tekst objavljen u Glasu javnosti, za najbolji novinski tekst (dnevna i periodična štampa, agencije); Aristei Stakić, novinarski RTV Panonija za najbolji prilog u lokalnim medijima (TV, radio, štampani mediji); Bobanu Trajkoviću, novinaru Produkcijske grupe Mreža za najbolji televizijski prilog (TV stanice, nezavisne produkcije, agencije i Goranu Janićijeviću, novinaru Produkcijske grupe Mreža, za najbolji prilog na temu malih i srednjih preduzeća u kontekstu evropskih integracija.
Nagrađeni novinari boraviće u studijskoj poseti Briselu i Parizu od 7. do 13. decembra 2008. godine, gde će imati priliku da se susretnu sa predstavnicima Evropske komisije, zaduženim za proširenje i informisanje, predstavnicima francuske administracija, kao i sa kolegama novinarima, kako bi se uspostavila i unapredila međusobna profesionalna saradnja.
Petak 05.12.2008.
12h, Aero klub u Beogradu. Godišnji koktel Kancelarije za evropske integracije Vlade Republike Srbije
Dodela nagrada novinarima koji su , svojim tekstovima i prilozima o evropskim integracijama zaslužili put u Brisel i Pariz.
Bićemo na TV-u.
Uzbuđenje raste kao baka Verkine krofne. Baka Verka je Stevanova baka. Stevan je moj životni saputnik. Divna je ta njegova baka, požrtvovana i postojana. Meni moja baka Tajana Osipova Katana nedostaje. Iako je jednom priznala da je želela da upozna Tita I da se u NOB I prijavila zato što se malo zaljubila u legendu, udala se za Branka Katanu, Kozaračkog junaka i bivšeg Jasenovačkog logoraša. … jako mi nedostaje. Do 12 –te godine živela je u Rusiji u njenom rodnom gradu Voronježu. Dovoljno godina da se zavole prave stvari: pliš, crni deseni sa sitnim belim tufnama i ljubičasta boja. Bila je potpuno jedinstvena ali uvek mi se činilo da su njeni dometi bili neuporedivo veći od okolnosti u kojima je živela. Takvih je žena malo. Takva je i moja mama.
Ne znam da li se i vama nekada čini da su sudbine naših baba i deda bile potpuno spektakularne? Kako su živeli, školovali se , voleli i ratovali. Upoznavali se , ženili I udavali, preživljavali krize… Kakva je to generacija bila, puna energije i snage. Pa oni su nam izgradii zemlju. Šta su sve mogli da postignu da su, umesto kulta ličnosti , dobili zasluženo obrazovanje i napredovanje . Čini mi se da su u jednom istorijskom trenutku neopravdano bili zapostavljeni od države kojoj su najviše verovali.
Svaki put kada evropski zvaničnici posete naše u Srbiji ,uvek se osećam nekako nelagodno. Mislim , nije to zato što se stidim ili ne daj Bože nešto krijem , nego malo mi je strašno to što oni uvek imaju istu priču a naši skoro uvek istu. Pa, pitam se: Da nije malo glupo što nam već godinama govore isto a da mi pri tom godinama slušamo isto? To me je nekako podsetilo na dane kampanjskog učenja u srednjoj školi i svakodnevnih roditeljskih pridika od kojih mlad čovek može samo da poludi. Ili da konačno počne da uči.
