Pošto se najviši sudski organ Ujedinjenih nacija u utorak oglasio nadležnim za tužbu za genocid koju je Hrvatska uložila protiv Srbije, šef srpske diplomatije Vuk Jeremić urgentno je najavio kontratužbu protiv Hrvatske za ratne zločine u operaciji Oluja 1995. godine:
“Na moju veliku žalost, Hrvatska nije na adekvatan način odgovorila na ruku pomirenja koju joj je Srbija u više navrata pružala, na naše napore da ostavimo prošlost iza sebe i da se okrenemo zajedničkoj evropskoj budućnosti. Oni su odbijali da se suoče sa činjenicom da je 250 000 Srba etnički očišćeno sa prostora Republike Hrvatske. Ovaj put će to morati da učine pred Međunarodnim sudom pravde. Dakle, Hrvatska će biti tužena od strane Srbije Međunarodnom sudu pravde za ratne zločine počinjene tokom devedesetih godina.”
Zašto je tek sada Beograd odlučio da zatraži međunarodnu sudsku sankciju za ono što se događalo u operaciji Oluja i nakon nje? Nada Kolundžija, poslanica koalicije Za evropsku Srbiju kaže da je sudski, a ne politički put, izabrala - Hrvatska:
“Srbija je pokazala dovoljno spremnosti da sa Hrvatskom sve sporove rešava mirnim putem, dogovorom i traganjem za rešenjima otvorenih pitanja između dve države. Hrvatska je izabrala da to pitanje postavi pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. To onda obavezuje Srbiju da ono što je Hrvatska učinila Srbima u Hrvatskoj bude postavljeno na istom mestu.”
RSE: Je li ovo definitivna odluka Beograda?
"Definitivnu odluku o tome doneće Vlada Republike Srbije i kada se Vlada o tome izjasni, onda će to biti odluka”, kaže naša sagovornica.
Radoslav Stojanović, šef pravnog tima Srbije u tužbi BiH za genocid protiv Srbije, i aktuelni ambasador Srbije u Holandiji, upitan da li Srbija treba da ulazi u sudski proces ovako je odgovorio:
“Mislite na protivtužbu?"
RSE: Da.
Stojanović: E, o tome neću da govorim, ali ću reći šta mislim šta bi trebalo Hrvatska sada da uradi, s obzirom da sam lično u tome učestvovao. Hrvatska je nudila čak pomirenje, tj. povlačenje svoje tužbe, da se sedne za pregovarački sto i dođe do vansudske nagodbe. Ja mislim da sudsko rešenje političkog sukoba nije istovetno rešenju jednog sukoba ili problema zbog toga što sud jedan spor završava presudom, a presuda ne može da zadovolji obe strane. Prema tome, ona strana koja nije zadovoljna presudom nastavlja sukob i time se – sudskom presudom – sukob ne rešava. Zato je za mene pregovaranje daleko bolji put za rešenje političkih sporova i ja mislim da bi u ovom trenutku Hrvatska trebalo da odustane od svoje tužbe i uputi Srbiji predlog za početak pregovora o nacionalnom pomirenju.
Hrvatska tužba bolje sačinjena od tužbe BiH
Na pitanje zašto Beograd tek sada najavljuje tužbu pred Međunarodnim sudom protiv Hrvatske odgovara i Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji:
“Srbijanska diplomatija je vodila ovu akciju pred Međunarodnim sudom pravde nadajući se da će se taj sud oglasiti nenadležnim. Međutim, kao što znamo, Sud se oglasio nadležnim, što nije bilo iznenađujuće, s obzirom na to da su se oglasili nadležnim i za bosansku tužbu. Koliko sam čula, u pravnim krugovima u Beogradu se smatra da je hrvatska tužba mnogo bolje pravno urađena, što verovatno budi izvesne strahove i zbog čega oni prete tom kontratužbom.”
Sagovornica Radija Slobodna Evropa smatra da pitanje “Oluje” i “Bljeska” ne može da mimoiđe ni Beograd jer je učestvovao u organizovanju ratova, ali i u finalnim operacijama u Hrvatskoj ’1995-e:
“To ne umanjuje odgovornost za zločine hrvatskih snaga koji su učinjeni posle operacije Oluja - pre svega nad starim ljudima. Međutim, Beograd je imao vrlo važnu ulogu u organizovanju toga, tako da ne znam koliko u ovom trenutku Vuk Jeremić ima u vidu sve te činjenice. Čini mi se da će oni verovatno ići na neku nagodbu – zavisi pre svega kako će se ti odnosi između Hrvatske i Srbije razvijati. Ovo su brzoplete reakcije Beograda, a u skladu su sa svim što se poslednjih dana dešava – i u odnosu na Albance, i na Bosnu i na Makedoniju i Crnu Goru. Srbija u ovom momentu vrlo loše vodi svoje međunarodne poslove.”
Radoslav Stojanović kaže da je hrvatska tužba dobro sačinjena, za razliku od bosanske. Zbog onoga, međutim, što vidi kao slabu stranu te tužbe, ne veruje da Hrvatska može dobiti spor.
“Nema genocida. Dakle, nije moguće dobiti tu tužbu pred Međunarodnim sudom pravde jer se genocid ne može utvrditi. Država je odgovorna po međunarodnom pravu za akte koje učine njeni organi. E sad, ako prihvatite po hrvatskoj tužbi da su organi u Republici Srpskoj Krajini bili praktično organi Srbije, onda biste mogli da napravite takvu konstrukciju –dakle, da je, ako su ti organi izvršili genocid, Srbija u tom slučaju odgovorna za to. Ja ću vam, međutim, navesti samo jedan argument protiv: pred Međunarodnim tribunalom u Hagu je suđeno svim rukovodiocima Republike Srpske Krajine – Martiću, Babiću i nizu drugih – i nijedan od njih nije čak ni optužen za genocid a kamoli osuđen. Prema tome, ako organi bivše Krajine, čak i da ih pripišemo Srbiji, nisu počinili genocid, kako onda država može da bude odgovorna za nešto što nije učinjeno."
Tomislav Nikolić, predsednik Srpske napredne stranke, kaže da ne zna zašto Zagreb poteže slučaj pred Međunarodnim sudom:
“Ali je prilika izvanredna da se Hrvatska ocrni pred međunarodnom javnošću i zbog zločina koje je počinila i zbog zločina koje sada čini time što ne dozvoljava da se Srbi vrate tamo odakle su proterani.”
Aleksandar Popov, ispred Igmanske inicijative i Centra za regionalizam, kaže da ne zna šta je taktika srpskog Ministarstva spoljnih poslova, ali da pretnja tužbom koja veoma ozbiljno zvuči može biti upozorenje hrvatskoj strani da ni Srbija neće sedeti skrštenih ruku. U svakom slučaju, dodaje, za odnose u regionu cela ova priča je loša:
“Nije dobro da se stvari rešavaju na ovaj način. Problem je u nedostatku komunikacije i dobre volje da se razgovara o problemima koji objektivno postoje. Proces će trajati najmanje tri godine. Naravno, neće to biti tema dana sve tri godine, ali će biti jedan teret koji će visiti nad našim odnosima. Problem je u tome što se nijedna od zemalja koje su bile umešane u rat ili se na njihovoj teritoriji vodio rat nije suočila sama sa sobom i svojom prošlošću. A da se to dogodilo, ne bi bila potrebna ni tužba, ni protivtužba, nego bi se rešavali problemi iz naših tužbi i protivtužbi. Dve zemlje koje se međusobno tužakaju – da li su one dobri kandidati i poželjni partneri u Evropskoj uniji?! Mislim da ovo daje lošu sliku o obe zemlje.”
