Dostupni linkovi

Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodila književnica Bosiljka Pušić.

Subota, 8. novembar 2008.

Na današnji dan poginuo je na dubrovačkom ratištu moj dever, Duško Pušić, stoga kažem gospodinu Jovanu Nikolaidisu, koji se izvinjava što štampari kasne sa objavljivanjem knjige »Naranče pod šlemom«, da je moja trilogija namerno čekala da bude objavljena u ovoj sedmici kada se sve to vezuje u čvor: i godišnjica Duškove pogibije i objavljivanje knjige koja opisuje događaje u vezi sa dubrovačkim ratištem i pisanje ovog dnevnika.

Danas je jak jugo otkinuo dvadesetak palmovih grana i razbacao po našoj bašti. Opet će ih moj muž stenjući tegliti do kontejnera. A u kontejnerima je sve manje knjiga. Do skora su se mogla naći sabrana dela u vrlo luksuznom povezu mnogih značajnih autora marksističkih ideja. U Hrvatskoj i Nemačkoj, međutim, upravo raste pomama za Marksovim Kapitalom. Verovatno zato što se ceo svet trese od globalne ekonomske krize. Kažu da je Marks sve pogodio o krizi kapitalizma. Još malo pa će ga proglasiti novim Nostradamusom. Siroti Marks! Da li se sada kikoće u grobu? Prvo su ga uznosili, zatim pogrešno tumačili, potom pljuvali i bacali u kontejnere a sada ga traže i po antikvarnicama. Hoće li ga, najzad, postaviti gde mu je mesto? No, ovde kod nas tvrde da će nas globalna ekonomska kriza, valjda kao kiša Kragujevac, zaobići. Narod kao narod malo veruje u to i saleće bankovne šaltere pitajući se da li je Jezda odista odjezdio.

Na kraju dana lepa vest za Crnu Goru: Orfejevu liru doneo je sa međunarodne smotre mladih pisaca Milisav Popović. No tu vest zamračuje ona sa Haitija: zbog loše gradnje srušila se škola, ubila više od osamdesetoro dece, a dvesta ih je ostalo pod ruševinama. Nadam se da su naše škole solidno građene jer od takvih vesti bude mi mučno. Petoro moje unučadi pohađa razne škole: od vrtića do gimnazije.

Kasno uveče zabolela me je glava od bučnog komentarisanja emisije Denisa Latina: O PODRIJETLU IMOVINE POLITIČARA. Dobro je što mi nemamo LATINICU, ne zato što smo skloniji ĆIRILICI, nego zato što bi trebalo otrpeti komentare suseda i moga muža posle svake takve emisije.

Nedelja, 9.novembar

Jutros je nebo blistavo, vedro, ali je vani velika buka. Svojski se radi, iako je nedelja. To susedi iz donje zgrade nadgrađuju stanove, a oni iz gornje negoduju. Umesto u more gledaće u belu fasadu. Ne znam šta fali beloj boji.

Udarna vest ove sedmice je izbor crnog čoveka za predsednika SAD. Gospodin Barak Obama će svoju suprugu elegantno i sa lakoćom uvesti u Belu kuću, svestan dugog puta njenih predaka, od Čiča Tomine kolibe do ovog bajkovitog cilja.

Objavljeno je i da je svojoj deci obećao da će im, kada se usele u Belu kuću, najzad dobaviti psa. I to obavezno lutalicu-mešanca. Da je siroti Gari, koga je onaj naš čovek bacio u Moravu, da bi ga naučio, kako kaže, da pliva, i zbog toga bio tužen od Društva za zaštitu životinja, znao šta gospodin Obama želi, mogao je da stisne zube i otpliva do Amerike. A i mi smo vrlo kratko imali jednog Garija, ogromnog kratkodlakog mešanca sa vidljivim ožiljcima na telu. Na zvuk aviona ili helikoptera ukopavao bi se u zemlju drhteći od straha. Po ožiljcima na telu i tom strahu zaključili smo da se došunjao u naše dvorište sa trebinjskog ili dubrovačkog ratišta. Ali je naš Bili, engleski poenter, bio prekomerno ljubomoran i Garija smo morali da preselimo kod suseda.

Svet kliče Obaminoj pobedi, ali crv sumnje mi ne da mira. Istorija nas uči, a i događaji, čiji smo bili svedoci, da kada nepregledne mase zdušno kliču, pozdravljajući nekog Pobednika, ubrzo nekii trgovi postanu ratna zgarišta, ili kampovi za izbeglice, daleko bilo!

U Nemačkoj je danas obeleženo sedamdeset godina od Kristalne noći i devetnaest godina od pada berlinskog zida, ali ti događaji nisu imali nikakvog uticaja na grčke i jermenske monahe da se, strastvenije i od fudbalskih navijača, potuku u sred crkve Svetog groba, u Jerusalimu. Zbog ovoga počinjem da verujem da su crkve na naduvavanje, koje su postale hit u Italiji i Nemačkoj, dobra stvar.

Posle današnjih lokalnih vesti pitam se da li je testament bogatog Novljanina, pisan krajem devetanestog veka, a prema kome na stipendiju za studije lepih umetnosti imaju isključivo pravo studenti srpske nacionalnosti pravoslavne ispovesti, u sukobu sa Ustavom. Da li u tom slučaju država treba potomcima bogatog Novljanina učtivo da vrati istu donaciju, ili da nađe neko drugo rešenje, ako potomaka nema?

Ponedeljak, 10. novembar

Jutros je stigao račun za struju neočekivano visok. A tek najavljuju poskupljenje. Šta će biti u zimskim danima? Koliko će od penzija ostajati za hranu i ostalo? Prosto da čovek zavidi psima u Buđejovicama. U tom gradu, na jugu Češke, otvorena je pseća samoposluga u kojoj psi mogu da uzmu šta žele, igračku ili poslasticu. Stoga mi se čini da će jedan toponim, za koji sam danas doznala, sve više pristajati mnogim našim naseljima. Naime, jutros se dogodio snažan zemljotres u Kini, koji je pogodio rudarski gradić Golmuda.

Dosadile su mi vesti o kriminalnim radnjama i pranju para. Danas u novinama nazivaju zločinačkom grupu iz »Gradske čistoće« Beograd, kojoj počinje suđenje zbog pranja novca. Oni bar mogu da se lepo opravdaju: čemu bi, inače, trebalo da služi gradska čistoća nego čišćenju i pranju?

Podne je. Pitam se da li su još uvek Kotorani mamurni - jedni zbog očekivane pobede a drugi zbog neočekivanog poraza na lokalnim izborima.

Utorak, 11. novembar

Jedan irski bend ispevao je pesmu o O' Bami kao najvećem Ircu, jer je, kako tvrdi sveštenik iz gradića Manigolu, Fulmut Kerni iz tog gradića otišao u Ameriku, a čija je unuka mnogo godina kasnije rodila Baraka Obamu. Ovome se ne treba čuditi ako se zna da su irskog porekla i Regan i Kenedi i Klinton kao i još 34 miliona Amerikanaca.

Danas se proslavlja 90 godina od završetka Prvog svetskog rata. Veterani svih zemalja - prebrojte se!

Sreda, 12.novembar

Juče je u znak obeležavanja završetka prvog svetskog rata, na brdu ILINICA, iznad Herceg-Novog, francuski ambasador u Crnoj Gori, Bernard Garanše, sa opštinskom delegacijom i nevladinom org. »Avenir« postavio spomen obeležje i položio cveće palim francuskim vojnicima u Prvom svetskom ratu. Mom pokojnom dedi Stojiću, iz sela Vitanca kod Despotovca, takođe palom borcu u tom istom ratu, ni najrođeniji nismo mogli položiti ni cvetak na grob pošto se nikada nije doznalo gde je sahranjen. Njega nije zapamtio ni moj otac, pošto je imao samo dve godine kada mu je otac otišao u rat. Njegov lik pamtim sa jedne jedine fotografije, kao vrlo mladog, jer on, zapravo, nije ni imao priliku da ostari.

Zove me gospodin Nikolaidis, zabrinut i ljut na štampare. Moraće sutra da putuje u Cetinje da im odnese 207. stranu moje trilogije pošto je ovima sa ploče nestala. Dobro je da nije obrnuto: da su sve, sem 207., izgubljene.

Četvrtak, 13. novembar

Podnevne vesti me podsećaju da je na današnji dan rođen Petar Petrović Njegoš. Sada je kasno da upozorim gospodina Nikolaidisa da je njegov odlazak u Cetinje možda uzaludan, pošto će štamparija verovatno slaviti dan rođenja onoga ko je u taj grad doneo prvu štampariju.

Čitam da je Sveti Sabor razmatrao molbu patrijarha Pavla ali je odlučio da ga umoli da ostane na čelu Srpske pravoslavne Crkve jer, dok je on na tronu, kako kažu, biće mir u crkvi. Pitam se: otkuda tolika nesloga među izaslanicima Božije reči ako su oni lišeni vlastoljublja, ljubomore, zavisti, rivalstva.

U rano popodne zove me gospodin Nikolaidis. Obavio je posao na Cetinju. Zadovoljan je izgledom korica. Ostalo je još nekoliko strana da se odštampa. Knjiga će biti gotova krajem sedmice. Dobro je! Ipak se sve povezalo.

Petak, 14. novembar

Budi me huk valova. Opet je jugo. Ali je mehanizam malog budilnika kraj postelje glasniji. Otkucavajući sekunde kao da izgovara: Euleks, Euleks, Euleks…

Samo da ne pojača jugo! Mogla bi, po običaju, da nestane struja. Tek bi to napravilo karambol od ovog dana pošto jutros treba da stigne televizijska ekipa iz Podgorice. Po mnogo ranijem dogovoru oni bi snimili razgovor sa mojim mužem povodom njegovog arheološkog otkrića i knjige o praistorijskom staništu iznad Herceg Novog, pećini Vranjaj.

A u kući nema što šta i treba otići u samoposlugu, jer je petak uobičajen dan za nabavke. No sada smo vezani za kuću, i muž i ja, dok ne otpratimo TV ekipu. A ako kasne i dođu tek u podne omešće me da se u gradu oprostim od drage prijateljice, moje bivše učenice, koja danas odlazi na duže vreme.

Podne je prošlo. TV ekipa je upravo stigla. Sa prijateljicom sam morala da se oprostim telefonom. A za ručak baš i ne moramo jesti hleb.

Četrnaest je i trideset. Samo što je otišla TV ekipa ispod kuće je zatutnjalo, kuća se snažno zatresla. Zemljotres je. Gde li je epicentar?

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG