Dostupni linkovi

I dalje postoji inercija Koštuničinih vlada


Milan St. Protić

Gost Press kluba je Milan st. Protić, član Balkanološkog instituta pri Akademiji nauka, istoričar po postdiplomskim studijama u Americi i pravnik po osnovnim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu. Zamenik je predsednika Demohrišćanske stranke Srbije. Posle 5-oktobarskih promena je bio gradonačelnik Beograda, pa ambasador Srbije u Americi.

RSE: Kakao vidite Obaminu pobedu?

Protić: To je veliki događaj, ne samo za Ameriku, nego i za čitav svet, iako su mnogi bili skeptici, u koje sam spadao i ja, da senator Obama, a sada već izabrani predsednik Amerike, može da dobije ove izbore. On je napravio neočekivan uspeh i odneo ubedljivu pobedu. Ne samo da on nosi modernu ideju i nastup koji u Americi nismo dugo videli, nego je i prvi afroamerikanac na tako visokoj poziciji u SAD-u. S druge strane, on ne pripada onim afroamerikancima koji su se decenijama borili za emancipaciju crnaca u Americi i koji su za to položili ogromne žrtve, nego pripada jednom drugom, i porodičnom i intelektualnom, poreklu. Nadam se i siguran sam da će se on podsetiti i imati na umu sve ono što su njegovi prethodnici uradili da bi jedan afroamerikanac mogao da postane američki predsednik.

RSE: Ko je stajao iza njegove kampanje, obzirom da je koštala oko 650 miliona dolara?

Protić: Očigledno je posle velike podele u Demokratskoj stranci u SAD-u na pobornike Hilari Klinton i Obame, na konferenciji u julu mesecu, zaključeno da stranka treba da se ujedini iza kandidata koji je pobedio i da, bez obzira na kojoj su strani bili tokom tih izbora unutar Demokratske partije, sada trebaju tog kandidata da podrže svesrdno - i finansijski i organizaciono i personalno. To je očigledno dalo tako dobar rezultat i tako strahovito moćnu i bogatu kampanju kakvu je imao senator Obama. Možemo da očekujemo da ova administracija bude jedna od najjačih koju je Demokratska partija u SAD-u formirala u poslednjih nekoliko decenija, da se time nadoknadi ono, uslovno rečeno, političko neiskustvo i mladost, koji se smatraju za najveće nedostatke izabranog predsednika Obame.

RSE: Mnogi analitičari tvrde da se u odnosu Amerike prema nama, a naročito po pitanju Kosova, ništa neće menjati. Šta je vaše mišljenje?

Protić: Nikada ne reci nikada - uvek će da postoje različite nijanse u odnosu prema Balkanu. Već je jasno da su se Amerikanci u dobroj meri i u svakom pogledu povukli sa Kosova - i politički i vojno i administrativno, ali će njihovo prisustvo, njihov uticaj i njihova reč u Bosni i Hercegovini i dalje biti presudna i vrlo važna. Mislim da može da se očekuje da demokratska administracija predsednika Obame u tom pogledu bude još aktivnija nego što je bila Bušova.

Istovremeno ostaje na nama da sa novom administracijom pokušamo da izgradimo bolje odnose nego sa prethodnim. Mislim da će biti naša velika greška ukoliko budemo čekali poteze novog američkog predsednika, ukoliko još jednom napravimo tako veliki propust da ne budemo mi ti prvi koji ćemo prići njima i pokušati da pronađemo neki zajednički jezik, da ne budemo još jednom pasivni, kao što smo to bili 2000. i 2004. godine.

RSE: Naša situacija na Kosovu - tokom decembra bi trebalo da se rasprostre EULEX na celoj teritoriji. Svojevremeno ste smatrali da je jedno od boljih rešenja da se Kosovo podeli.

Nisam baš bio sklon direktnoj podeli jer mislim da otvaranje pitanja granica nije u interesu Srbije jer bi to otvorilo mogućnost da se postavi pitanje i opština na jugu Srbije, ali da bi za sever Kosova moglo da se insistira na specijalnom statusu, koji bi bio jednako otvoren i prema Beogradu i prema Prištini...
Protić: Nisam baš bio sklon direktnoj podeli jer mislim da otvaranje pitanja granica nije u interesu Srbije jer bi to otvorilo mogućnost da se postavi pitanje i opština na jugu Srbije, ali da bi za sever Kosova moglo da se insistira na specijalnom statusu, koji bi bio jednako otvoren i prema Beogradu i prema Prištini i koji bi imao vrlo visok stepen samostalnosti, svoju samoupravu ili vrlo široku autonomiju. To je ideja o kojoj bi možda moglo da se razgovara i danas. To sve pod uslovom da se u razgovorima s Evropskom unijom, koja je ostala jedini ključni i najvažniji spoljašni međunarodni činilac na Kosovu i Metohiji, garantuje da će EULEX i njihova administracija na Kosovu, za koju mislim da će potrajati, imati punu podršku Beograda. Pitanje je da li tu postoji osnov za ozbiljne razgovore, ali mislim da tu ima neka mala mogućnost i da bi nešto možda moglo da se uradi, a da se ne zadire u pitanja koja su već razrešena.

Na žalost, one države koje su već priznale Kosovo, svoju odluku povući neće. Uspeh u UN izglasavanjem Rezolucije o prepuštanju tog pitanja Međunarodnom sudu u Hagu je svakako usporio dalja priznanja, ali glavne države su, na žalost, već priznale Kosovo. U tim okvirima treba tražiti jedno rešenje koje ne bi vraćalo stvar unazad, ali bi otvorilo mogućnost za zaštitu interesa Srba na severu. S druge strane, za mene je vrlo bitno šta će da bude sa tim našim nesrećnim življem južno od Ibra. Nikako ne bi bilo dobro da to bude pušteno niz vodu. U enklavama živi mnogo veći deo Srba na Kosovu, a njihov život je neuporedivo gori nego što je život Srba na severu. Nekako imam stalno utisak i grižu savesti da smo njih uvek gurali u stranu, razmišljajući o onome što je politički ostvarivije i u suštini lakše za organizaciju.

RSE: Nezvanično stižu neki glasovi da novac, koji nije mali i koji Srbija šalje Kosovu, završava u severnom delu Kosova, a da do enklava taj novac i ne dolazi?

To je bila prećutna politika Koštuničinih vlada, koji je verbalno tvrdio kako insistira na celokupnosti Kosova, a u suštini je forsirao samo severne enklave i koristio to kao adut u svojoj ruci u pregovorima sa strancima, bez istinske želje da im se pomogne i da se za njih pronađe neko prihvatljivo i civilizovano rešenje. Inercija te politike postoji i danas i nije moguće tako lako je promeniti jer je vremenom mnogo u tom pogledu izgubljeno...
Protić: To je bila prećutna politika Koštuničinih vlada, koji je verbalno tvrdio kako insistira na celokupnosti Kosova, a u suštini je forsirao samo severne enklave i koristio to kao adut u svojoj ruci u pregovorima sa strancima, bez istinske želje da im se pomogne i da se za njih pronađe neko prihvatljivo i civilizovano rešenje. Inercija te politike postoji i danas i nije moguće tako lako je promeniti jer je vremenom mnogo u tom pogledu izgubljeno.

U toj nekoj decentralizaciji Kosova, što je danas u svetu vrlo moderno, ta stepenasta decentralizacija u kojoj bi sever Kosova imao potpuno autonoman status, otvoren na obe strane, a određene enklave dobile bi vrlo visok stepen decentralizacije, možda je put kojim bi nešto moglo da se ostvari u pogledu naših ljudi koji tamo žive, koji žele da ostanu tamo i za koje smo mi odgovorni, kada već većina na Kosovu tu našu odgovornost ne želi.

RSE: Potičete iz ugledne beogradske porodice. Vaš pradeda je bio prvi premijer posle I svetskog rata, a deda je bio direktor Narodne banke. Otac je poznati novinar. Bila je to imućna porodica. Imali ste kuću u centru Beograda, staru zgradu američke ambasade, isto tako u centru, i kuću na Dedinju. Od svega toga, šta vam je ostalo?

Protić: Ostala su nam dva stana. Sticajem srećnih okolnosti, jedan od njih je stan gde sam rođen, kao i moj otac, i gde živimo generacijama. Drugi stan, koji je bio dugo neuseljiv, uspeli smo da otkupimo i da ga oslobodimo pre dvadesetak godina. Za mene, za moju porodicu i za moga oca to je sasvim dovoljno. To što ste nabrojali jeste pripadalo mojoj porodici, ali nikada nisam bio tamo, sem u američkoj ambasadi kao gost. Tu vilu na Dedinju doživljavam kao nešto što je bilo naše, ali nemam nikakav osećaj prema tome. Navikli smo mi na to. Posle svega što je moja porodica preživela, i što su preživele, možda i još gore stvari, druge beogradske porodice, a nešto malo od toga sam i ja zakačio, navikli smo da postoje nepravde i da imovina dolazi i odlazi. Nikada neću zaboraviti šta mi je rekao moj deda, koga sam mnogo voleo: "Sinko, sve mogu da ti uzmu, ali ne mogu da ti uzmu ono što imaš u glavi. Mogu da ti uzmu glavu, ali ne mogu da uzmu ono što je u njoj". Ko zna kako bismo se mi degenerisali da nam je to ostalo. Možda bi neko iz porodice to prokockao ili propio. Ne vredi da se čovek time opterećuje i da svoj život gradi na tome - šta bi bilo, da je bilo. Tako je kako je. Dobro je i ovako. Ako budu vraćali, lepo bi bilo da vrate i nama, a ako ne budu, šta se može.

RSE: Pitam vas jer je sada ogromna jagma od ljudi koji su, ili sasvim bliski vlasti, ili su čak u vlasti. Imaju velike plate, članstvo u upravnim odborima, stanove koji nisu njihovi ali državni i koje hoće da otkupe, kao što je jedan od ministara u prethodnoj Koštuničinoj vladi hteo da otkupi stan u centru Beograda na 20 godina sa kamatom od jedan posto. Šta kažete na tu jagmu?

Protić: To je uspostavljeno odmah posle II svetskog rata, kada su otimane tuđe vile, kada su se useljavali nasilno u tuđe stanove i izbacivali Beograđane iz svojih domova. To se prenosilo s jedne generacije političara i vlastodržaca na drugu, pa je stiglo i do ovih. To je ružna navika da se vlast koristi kako bi se na jedan ili na drugi način steklo više i bolje, nego što to može poštenim radom i običnim životom. To su neka moralna uverenja koja smo izgubili, koja su nam se poremetila, na kojima više ne insistiramo, koja su izašla iz mode. Niko se više ničega ne stidi. Čak to više i ne rade kao nekada, da kriju, nego se time čak i hvale. Mislim da je to jedan od ozbiljnih problema s kojima se Srbija suočava i koji, ne znam kako će da se razreši, ali ne sluti na dobro.

RSE: Pre dve-tri godine ste izdali knjigu Izneverena revolucija - 5. oktobar 2000. godine. Ima četiri dela. Prvi deo opisuje vaše dane u Americi, dok ste bili ambasador. Drugi deo su portreti političara. Treći deo se zove Srbi i komunizam. Četvrti deo se zove Srbija i velike sile. Kada bi jednom rečenicom hteli da kažete nešto o toj knjizi, šta bi ste rekli, šta je tu iznevereno?

Revolucija 5. oktobra je imala potencijal da bude prelomna za sudbinu ove zemlje i ovog naroda, a to se nije dogodilo...
Protić: Izneverene su moje nade, ali verovatno i nade mnogih drugih ljudi. Revolucija 5. oktobra je imala potencijal da bude prelomna za sudbinu ove zemlje i ovog naroda, a to se nije dogodilo. Pošto sam bio i učesnik i svedok, a još sam i istoričar, osećao sam potrebu da sve to što sam proživeo i kako sam to razumeo iznesem pred oči javnosti, da ostane neki trag o tome. Nemam pretenzije o tome da je to apsolutna istina. To je moja istina, pisana najpoštenije moguće. Razmišljao sam da će biti neki istoričar za 20, 30 ili 50 godina, kome će takva knjiga pomoći da razume to doba kojim će se baviti, pored drugih knjiga i dokumenata. Jedan učesnik je zapisao sve što je znao, što je video, kako je razmišljao o svemu tome što nam se dogodilo.

RSE: Nedavno je u bioskopu Rex održana tribina koja se zvala Vrela krv. Govorilo se o vrlo desnim i nacionalističkim pokretima. Neobično je što su imali šansu svi da govore - i oni koji pripadaju takvim pokretima i oni koji su protivnici. Vi ste bili jedan od govornika.

Protić: Na insistiranje organizatora sam se pojavio tamo. Valjda su se drugi malo pribojavali da dođu.

RSE: Bilo je policije?

Protić: Bilo je, ali je bilo 200 vrlo vatrenih pripadnika tih marginalnih grupa. Nekima je izgledalo da je to opasno i da lako može da dođe do nasilja. Oni su poznati kao nasilni. Koristili su razne mogućnosti da fizički napadaju svoje neistomišljenike. Ovo je bila jedna tribina gde su organizatori pokušali da uspostave dijalog. Malo je tu bilo dijaloga jer oni ne žele ikoga drugog da slušaju.

RSE: Šta ste vi govorili? Vaša stranka je desno orijentisana stranka.

Protić: Ne, mi smo mirno desno. Nemamo mi veze sa njima. Mi smo više konzervativna stranka, staromodna. Hteo sam da im kažem da imaju pravo da misle kako god hoće i da govore to što misle, ali da nemaju pravo da ugrožavaju druge. To kako oni misle, za mene je naopako, pogrešno, nepravedno, kao i za mnoge druge ljude, ali niko nema prava da ih sprečava da tako misle i da o tome govore onda i onako kako oni procene da je za njih interesantno. Pri tome nemaju pravo da ugrožavaju, ni verbalno, ni fizički, ni na bilo koji drugi način bilo koga drugoga u ovoj zemlji ili bilo gde na svetu. Ukoliko tu razliku budu razumeli i nje se budu držali, neće imati problema i nesporazuma. Ukoliko tu granicu budu prešli, kao što su je prelazili u prošlosti, pa su mnogo manje govorili, a mnogo više tukli, mnogo više napadali, mnogo više maltretirali, mnogo više vređali - onda za njih nema drugog leka nego da im se silom uzvrati. Onaj koji se dohvati motke, ne može nego da očekuje da ga policija bije. On ugrožava druge ljude. To sam pokušao da im objasnim.

Nisam baš bio ubeđen da su oni to razumeli, mada su među ovima koji su bili prisutni na toj tribini uglavnom bili predstavnici malo umerenijih među tim marginalnim grupama. Oni koji meni izgledaju kao zaista zli i opasni, oni iz Nacionalnog stroja, tu nisu bili, ali oni mogu da se pretvore u ozbiljan problem. S ovim drugim mislim da ipak može da se izađe na kraj onda kada preteraju, što milom, što silom, što ubeđivanjem i što efikasnim dejstvom policije, ali ovaj Nacionalni stroj me stvarno brine.
XS
SM
MD
LG