„Molim da Vlada Srbije razmotri mogućnost da mi ustupi ili proda pomoćnu zgradu nekadašnje kineske rezidencije u Užičkoj 34, koja je već nekoliko godina van upotrebe, a nalazi se u mom neposrednom komšiluku. To bi mi omogućilo ne samo da kupim tu kuću koja mi je potrebna, već i da znatno uvećam dvorište, što mi je još važnije”, naveo je Slobodan Milošević, u proleće 1999., u vreme NATO bombardovanja, u pismu koje je uputio nadležnim organima.
Taj zahtev, kako je izjavio za naš program advokat Miloševićevih naslednika Moma Raićević, tadašnji predsednik SR Jugoslavije uputio je jer je već duže vreme bio zainteresovan za plac koji se nalazio tik uz dvorište njegove rezidencije u Tolstojevoj 33:
"Pošto je taj plac u Tolstojevoj 33, koji je pokojni Milošević imao kao svoju kuću, bio dosta mali, jer je sama kuća u Tolstojevoj malo veća, ima 300 i nešto kvadrata, onda je on tražio da mu se dodeli plac iz Užičke 34. Plac prati sudbinu kuće, i da bi mu dali plac morali su da mu dodele i kuću, razumete…Po cenama koje su bile važeće za sve ljude u Srbiji. Znate, po tim zakonima smo svi mi otkupili stanove. Tako da on nije tražio kuću da bi rešio stambeno pitanje, on je već kuću, odnosno i stan, imao. Nije on manipulator i prevarant."
Vlast je 15. jula 1999. uslišila molbu predsednika, i to tako što je Miloševiću odobreno da kupi kuću od 90 kvadrata u Užičkoj 34 i okolno zemljište površine 40 ari. Taj plac i stambeni objekat u elitnom beogradskom naselju Dedinje, u kom se nalaze rezidencije i najraskošnije vile u gradu, platio je 84.221 dinar, što je po nekim proračunima tada bilo oko 9.000 nemačkih maraka, a danas bi iznosilo oko 1.000 evra. Uz 50 odsto popusta, kvadrat je plaćao 99 maraka.
Skoro deset godina posle, država od njegovih naslednika, supruge Mirjane Marković i dece Marije i Marka Miloševića, traži da vrate spornu kuću i plac jer su kupljeni mimo propisa.
Branislav Belić, nekadašnji predsednik Opštine Savski Venac, kojoj pripada i Dedinje, rekao je za naš program da je odluka nadležnih logična, posebno zbog mizerne cene za koju je prodata državna imovina:
"To je, mislim, svakom normalnom čoveku jasno. Realno taj plac i kuća danas vrede, brat bratu, dva miliona evra. Mislim da je sve jasno, da tu nije potreban bilo kakav komentar. Ko god da je to uradio, da je kupio za nekoliko hiljada maraka, pa makar i gospod bog, to bi moralo da se ukine."
Da je zahtev da se kuća vrati državi opravdan, slaže se i advokat Miloševića Moma Raićević, ali samo sa formalno-pravne tačke:
"Suštinski, taj zahtev nije opravdan. Vlada Srbije i stambena komisija mogli su to da urade malo bolje, odnosno da realizuju tu njegovu molbu na konkretniji i izvesniji način. Ovako su mu kao učinili, a ustvari mu nisu učinili nego su ga „zakopali“, šta da vam kažem. To vam je znate ono, kada vam kao neko prijateljski učini, a ustvari vam ne učini. Učinili su mu da mu neko uvek može tražiti da vrati tu kuću i plac."
A ima i onih koji smatraju da je ova kupoprodaja bila čista kao suza. Među njima je i Hadži Dragan Antić, dugogodišnji prijatelj porodice Milošević, koji u svemu vidi i dimenziju više:
"Ma naravno da je bilo legalno. Na kraju krajeva, tu uvek može, ako treba, da se plati sve što treba da se plati. Nije to nikakav problem. To nema blage veze sa tvrdnjama da je Milošević zloupotrebio položaj. Ja prihvatam mogućnost da je došlo do greške u administraciji i da ima tu nekih stvari koje su nejasne. Ovo je više pitanje jedne vrste pritiska i nastavka progona porodice Milošević."
Sa druge strane, Branislav Belić tvrdi da nema ni reči o revanšizmu:
"Evo ja kažem porodici Milošević, stvarno to nije politički progon, da vrate kuću je najmanje što bi trebalo da učine. Ali ima tu i još jedna stvar, da to nije uradila samo porodica Milošević. Mnoge kuće na Dedinju su na taj način promenile vlasnike. I vlasništvo nad svim tim kućama trebalo bi pravno preispitati."
Advokat i bivši sudija Miroslav Todorović smatra da je zakon jasan, i da Miloševići spornu kuću nisu mogli da otkupe i zbog toga jer je ona pod specijalnim tretmanom, kao državni objekat:
"Njena namena je za državne funkcionere najvišeg ranga, ali ona ne može biti predmet prodaje. Ta kuća ne može da bude u istoj ravni sa običnim stanovima koje smo otkupljivali iz radnog odnosa. Ljudi su po 40 i 50 godina radili i odvajali od plata. Oni su ih kupili svojim radom, a Milošević to nije."
Miroslav Todorović zaključuje da Slobodan Milošević jednostavno ni po jednom osnovu nije imao pravo na spornu kuću na Dedinju:
"Ako se uzme u obzir šta je taj čovek sve radio i kakve je zloupotrebe pravio, ne samo u smislu lošeg vođenja vlasti i grešaka prema narodu, on je nemoralna ličnost i ne bi imao osnova da dobije nešto što je državna imovina. Postupak za utvrđivanje pravnih naslednika Slobodana Miloševića okončan je nedavno, posle dugog procesa, jer je navodno bila nepoznata adresa na kojoj se kriju Mira Marković i Marko Milošević. Proces je pokrenuo republički javni pravobranilac, budući da Miloševićevi naslednici nisu pokrenuli ostavinsku raspravu. "
