"Valjda bi svakome, posle ovih deset godina, trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića nego napadaju Miloševića zbog Srbije. Moja savest je, u tom pogledu, savršeno mirna."
Ako su prve godine vladavine Zorana Đinđića bile godine nade u kojima je bivši opozicioni lider izrastao u evropski priznatog reformatora, njegovim ubistvom nestala je i ta slabašna nada. Ni osam godina od 2000. program koji je bio Miloševićev i koji je odveo Srbiju u rat devedesetih niko u zemlji nije doveo u pitanje, kaže za naš program istoričarka Dubravka Stojanović:
"Niko još uvek nije skupio hrabrosti, ako je to problem, i saopštio javnosti u čemu je bio problem devedesetih, kako se Srbija našla tu gde se našla i po kojem programu je išla u te ratove - ako je u pitanju hrabrost. Možda nije u pitanju hrabrost nego to da taj program nije suštinski napušten - to je moje osećanje. To najbolje možemo videti iz politike prema Kosovu koja i dalje nema naročito originalnu ideju."
Lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica, koji je 2000. kao kandidat tadašnje demokratske opozicije Srbije pobedio Miloševića, te godine u izbornoj kampanji je govorio:
"Jadna je naša država i čemeran je naš život u njoj. Jadna je država čija sloboda zavisi od jednog jedinog čoveka."
Do nedavno kao premijer Srbije Vojislav Koštunica je vodio politiku po kojoj je sve u zemlji zavisilo od jednog jedinog pitanja – Kosova, pa su zbog toga dovedene i evropske integracije zemlje u pitanje i na kraju pala vlada. Ali, istoričarka Dubravka Stojanović upozorava da je na istom programu, bar jednom nogom, većina stranaka:
"Tu je posebno zanimljiva ličnost Vojislava Koštunice, koji sada deluje kao najveći gubitnik, ali ja mislim da je on gubitnik ne samo zbog svojih ličnih osobina, svoje retorike, neodlučnosti i načina na koji se politički ponašao, već je gubitnik i zbog toga što i dalje vlada prevelika gužva na tom istom programu, odnosno, kako je to neko rekao, mala bara puno krokodila. Dakle, taj program tu negde i dalje postoji, nije formulisan – on više nije ni moguć, ali nije ni napušten. Na tom programu je zapravo, barem jednom nogom, većina stranaka. Jer, i Demokratska stranka, delom, svojom politikom prema Kosovu podržava taj program, Radikali su potpuno na tom nacionalističkom programu, a i Socijalistička partija Srbije takođe – to je sada previše."
Na osmogodišnjicu promene Miloševićevog režima njegovi Socijalisti našli su se u vladi. Samim ulaskom u proevropsku vladu za Zapad su Socijalisti postali prihvatljivi. Sada se slično razmišja i o Tomislavu Nikoliću, dojučerašnjem šefu Radikala, nakon njegovog razlaza sa Šešeljem. Međutim, da li su se i koliko ove snage reformisale, s obzirom da se Socijalisti nikada nisu odrekli Miloševića ni njegove politike. Istoričar Nikola Samardžić kaže da se stalno dešava jedna zamena vrednosti i da ne postoji čvrst sistem unutrašnjih i spoljnopolitičkih opredeljenja Srbije:
"S jedne strane, Socijalisti su zaista minorna stranka na ivici cenzusa i oni imaju tu neke svoje lične interese da se opredele za proevropsku politiku, ali ta politika podrazumeva i raskid tih sumnjivih ugovora sa Rusijom - ta politika podrazumeva približavanje i integraciju u NATO pakt i slično. Izvan tog formalnog i suštinskog, evropskog i NATO konteksta, ne bih se udubljivao u takve analize. Mislim da su te analize, koje su se pojavljivale u poslednje vreme, sramne na osnovu svog onog iskustva koje možemo poneti iz proteklih deset godina."
I dok su građani 24. septembra bili uvereni da je završeno sa dotadašnjom politikom:
"Gotov je, gotov je..!"
"Na jednom biračkom mestu u Požarevcu, u tom njegovom najčvršćem bastionu, Koštunica je dobio poverenje 683 birača, dok je za Miloševića glasalo 369."
"Gotov je, gotov je, gotov je..!"
Istoričarka Dubravka Stojanović danas zaključuje da se program ne menja već da se menjaju samo ličnosti:
"Mislim da su to samo smene u okviru te male bare. Program nije suštinski doveden u pitanje i to je ono gde Srbija još uvek tapka. Nije napravljen jasan diskontinuitet da bismo krenuli u tu Evropu i zbog toga se u tu Evropu i ne kreće - ne zbog toga što je Holandija namćor nego zbog toga što taj diskontinuitet očigledno nije potpun."
