Dostupni linkovi

Gost je Milan Caci Mihailović, glumac Ateljea 212. Jedna od njegovih značajnijih uloga je Jelenče Vilotić, onaj koga su svi obožavali u Radovanu III. Mnogi ga i danas zovu Jelenče.

RSE: Gledate li prenose Skupštine Srbije?

Mihailović: Jedno vreme sam to radio redovno i shvatio sam da je to užasno gubljenje vremena, zagađivanje i duše i mozga. Katastrofa jedna. Skoro sam video parče i nisam promenio mišljenje o svemu tome.

RSE: Kada čujete govor mržnje i kletve u Skupštini, mislite li da to izvire iz njih ili je to samo gluma?

Mihailović: Pre svega je to užasan primitivizam. Toliki primitivizam da čovek počne da se stidi srpstva i svoga naroda. Često sam u inostranstvu i branim ovu Srbiju pred onima koji je napadaju i ocrnjuju. Ali ovde, nama samima, uvek mogu da kažem da me je često sramota šta mi doživljavamo i kako predstavljamo svoj narod.

U nekoliko zadnjih dana vidimo užase kojih treba da se stidimo:

- Tuče u crkvi.

- Ministri ne vraćaju državne stanove.

- Opet na čelo velikih preduzeća dolaze partijski kadrovi. Čujem da će na čelu Pošte ponovo biti onaj nesrećni čovek koji se gađa padežima, kadar SPS-a, Baki.

- Sportisti nas brukaju - tuku se na Olimpijadi.

- Skupština - ruglo i primitivizam. Ministri nove Vlade, čast izuzetcima, kao što je naš ministar kulture, tek što su izabrani oni su otišli na odmor. U ovoj zemlji treba da se radi pet radnih vremena dnevno, a ne jedno, da ova zemlja malo stane na noge. Ne znam koji je to moral i koji obraz imaju ti ljudi da posle proglašenja, daju neku sramnu zakletvu i upute se na letovanje. Od čega da se odmaraju? Ne mogu da verujem da je to predsednik Vlade dozvolio. Ima toliko važnih stvari koje treba da se rešavaju. Da li je moguće da ova zemlja nema kvalitetni kadar koji će kao narodni poslanici predstavljati ovaj narod? To je velika sramota i duša me boli.

Zato se uvlačim u neke druge stvari. Uvek čovek može da nađe utočište u literaturi, u pozorištu, u muzici. Kada vidite da jedan premijer, sada bivši, cupka i pevuši na koncertu jedne pevaljke, onda vam je sve jasno.

RSE: Vaše utočište je vaša sjajna knjiga Uspomenar 212. Odnosi se na vaše pozorište i na Atelje 212.


Mihailović: Pre nekoliko dana, tačnije 1. septembra, je bilo 36 godina kako sam ušao u to pozorište kao profesionalni glumac. Samo što sam diplomirao.

RSE: Koliko ste od tih 36 godina proveli u bifeu tog pozorišta?

Bife je čudna institucija kada je pozorište u pitanju. Stalno nešto čekaš u pozorištu - scenu, probu, gosta. Naravno, nejlepše je čekati u bifeu. Ranije se o bifeu Ateljea 212 pričalo u gradu. To je bila institucija. Tu su se okupljali veliki umovi i tu su se vodili ozbiljni razgovori...


Mihailović: Bife je čudna institucija kada je pozorište u pitanju. Stalno nešto čekaš u pozorištu - scenu, probu, gosta. Naravno, nejlepše je čekati u bifeu. Ranije se o bifeu Ateljea 212 pričalo u gradu. To je bila institucija. Tu su se okupljali veliki umovi i tu su se vodili ozbiljni razgovori. To nije bio samo prostor u kome se pilo, mada su tu ljudi znali i lepo da popiju. Bilo je ponekada i takmičenje u pijenju između ekipa Narodnog pozorišta i Ateljea 212. To je za mene, kao mladog glumca, bila velika škola. Mislim na onu veliku školu iz osamdesetih godina XIX veka u Srbiji. Tu za stolom od nekoliko kvadratnih metara sedeli su i Bora Pekić i Borislav Mihajlović Mikiz i Brane Crnčević i Dragoslav Mihajlović, a da ne govorim o celoj jednoj generaciji Zorana Radmilovića, koje više nema, u kojoj su bili naši veliki glumci. To je bila jedna radionica duha.

RSE: Atelje 212 je u tim godinama, pre 20 - 30 godina, bio neka vrsta ambasadora. Gostovali ste po celom svetu. Bili ste čak i u Teheranu.

Mihailović: Ono što sam zabeležio, stavio sam u knjigu. Pošto je knjiga vrlo lepo prošla, a materijala je sve više i više, dolaze mi ljudi pa mi pričaju, ili me traže da mi daju neka zanimljiva dokumenta ili neku fotografiju.

Skoro sam dobio značajan poklon od jedne gospođe koja je godinama prodavala programe u Ateljeu 212. Tada je ona imala pečate sa našim imenima da u program udari pečat onoga ko igra. Donela mi je pečat sa imenom Zorana Radmilovića koji je insistirao da njegovo ime bude štampano ćirilicom. Imam taj pečat koji ću sigurno jednog dana pokloniti pozorišnom muzeju.

Bili smo ambasadori. Mira Trailović nas je odvela u svet, na sve četiri strane sveta. Kao mladi glumac, kada sam prvi put otišao u Švedsku, mislio sam da je to i jedini put. Posle sam bio još dva puta. Pariz, Moskva, Mexiko, Venecuela, Njujork - gde sve nismo bili.

RSE: Za uzvrat, na BITEF-u, a Mira je jedan od osnivača BITEF-a, dolazile su svetske ekipe. To je bio i imidž zemlje. Gde smo mi sada u odnosu na to vreme?

Ne treba da se odričemo ljudi i da ih zaboravljamo, ali izgleda da je došlo takvo vreme da se začas neko ištrihuje...

Mihailović: Davalo se na kulturu. Mira je umrla ima već 17 godina. Na petnaestu godišnjicu njene smrti, 7. avgusta, ni u jednim novinama niste mogli naći ni slovo sećanja na ženu koja je toliko godina vodila pozorište i stvorila BITEF. Učinila je da nam na noge dođu trupe iz celog sveta, da imamo uvid šta se sve dešava u svetu. Dolazila je i loša predstava, ali i genijalna. Čekao sam da neko nešto kaže na televiziji ili napiše u novinama. Ništa. Onda sam napisao jedan članak koji je objavila Politika da skrenem pažnju. Ne treba da se odričemo ljudi i da ih zaboravljamo, ali izgleda da je došlo takvo vreme da se začas neko ištrihuje.

RSE: Cenili ste vi glumci Miru, ali ste uspeli i da napravite veliki štos na njenu štetu. Sećam se da je jednom poslala pozivnice za premijeru Stanetu Dolancu. Pošto su glumci za to saznali, neko iz bifea je promenio malo glas, telefonirao Miri u kancelariju, predstavio se kao Stane Dolanc, zahvalio se na pozivnici i rekao da će doći. Posle toga javlja se stvarno Dolancova sekretarica i Stane Dolanc počne da se zahvaljuje Miri na pozivnicama, a Mira ga opsuje misleći da je neko od glumaca, da se neko šali.

Mihailović: Tako je, ali je ona umela to i da podnese. Jednom je bio prepun bife 212 i Mira je sedela sa nama. Ponekada se dešavalo da siđe i da sedne sa nama. Odjednom se pojavljuje jedan prevodilac, koji nije imao jedno oko, već povez preko njega. Tražio je nju. Ona ustaje i ljubazno ga poziva da sedne, ali onda promeni mišljenje pa mu reče da je bolje da se popnu u njenu kancelariju da porazgovaraju u četiri oka. Umela je i ona da napravi gaf, ali je bila opasna.

RSE: Ima li te atmosfere i danas? Bife se promenio - i scenografija i dekor. Mislim da više ne dolazi ni ista publika. Šta se promenilo u pozorištu? Zašto Atelje nema taj ugled koji je nekada imao?

Mihailović: To je mnogo teško pitanje za mene koji sam u tom Ateljeu 36 godina. Ne znam šta se promenilo. Znam samo da je Atelje dugo bio pozorište u kome je bilo sasvim normalno da se predstave igraju po 150, 200, 300 puta. Imali smo seriju antologijskih predstava - Purpurno ostrvo, Maratonci, Radovan III, Kosančićev venac, Divovi s planine, Čudo u Šarganu. To su bile antologijske predstave. Korešpondenciju smo igrali 22 godine i s tom predstavom smo ostarili. Pre nego što sam ja došao u Atelje, bilo je fantastičnih predstava kao što je Ko se boji Virdžinije Vulf, u režiji Mire Trailović. Sada ni naš bife nije kao što je nekada bio.

RSE: Možete li da nam pročitate neke od sjajnih pošalica iz Bifea?

Mihailović: Naravno, sa velikim zadovoljstvom. Knjiga je u lepom, tvrdom povezu, šivena je, izdržljiva je i siguran sam da će me nadživeti, što je i bila moja želja. U ovim tvrdim koricama trudio sam se da sačuvam bar trunku duha onog pozorišta kojeg više nema.

*

10:00.

Posle predstave sedelo se i pilo do pred zoru. Već u 10 časova počinje jutarnja proba. Na vreme stižu i oni koji oka nisu sklopili. Mladi glumac, Milan Mihailović, pita Milutina Butkovića, na čijem licu se vide tragovi protekle noći:

- Čika Bule, hoćete li nešto da popijete?

- Ne pijem sine satima, odgovori čika Bule. Hvala gospođo.

Prošla je pauza. Izlazimo na scenu. Počinje drugi deo Radovana III. Posle nekoliko replika iz sredine 3. reda krenuše dve žene da se provlače, da izađu. Čim ih je ugledao, Radmilović prekide scenu o pantalonama koje mu je žena Rumenka sašila od zimskog kaputa i obrati se odlazećim damama:

- Gde ćete vas dve, mamu vam jebem? Jel' na pišanje?

U publici pisak i kikot. Maja Čučković, Rumenka, ne krije gromoglasni smeh. Dame izađoše i mi nastavismo scenu. Ubrzo smo zaboravili na one dve iz sredine 3. reda i odigrasmo još 90 minuta drugog dela Radovana.

Posle predstave, mokri od tročasovne igre, izduvavamo se u garderobi: Radovan III - Zoran Radmilović, Stanislav - Milutin Butković, kelner - Taško Načić i Jelenče Vilotić - ja - Caca Mihailović. Neko zakuca. U garderobu uđoše: admiral Branko Mamula, tada prvi čovek Vojske Jugoslavije, pukovnik Radovan, zaboravio sam prezime, i njihove supruge, one dve dame iz sredine 3. reda. Čestitali su nam. Drug Mamula je održao i kraći govor divljenja za izuzetni doživljaj, a Radmilović je, naslonjen na orman, izgovorio bar desetak puta:

- Hvala gospođo, molim gospođo.

Posle nekoliko dana u pozorište je došao vojnik i doneo gajbu pića - viski, konjak i vino - u znak zahvalnosti za nezaboravno veče od redovne pozorišne publike - adirala Mamule, njegove supruge i prijatelja.

*

Socijalizam

U jednom ozbiljnom razgovoru o našoj stvarnosti, Ljubiša Bačić mi daje definiciju šta je to socijalizam:

- To je kao vožnja avionom. Imaš divnu perspektivu, ali si vezan i povraća ti se.

(20. februar, 1989. godine)

*

Davitelj

Milutin Butković i Taško Načić bili su nerazdvojni drugari više decenija. Ko zna koliko su predstava zajedno odigrali, koliko kilometara prešli u istom kupeu, koliko porodičnih slavlja zajedno proveli, koliko puta zoru dočekali. Voleli se i poštovali. Ali, u bifeu... Evo dijaloga nerazdvojnih drugara.

Bule, koji se svima, pa i rođenoj ženi, obraćao sa sine, pita Taška, koji je upravo završio film Davitelj protiv davitelja:

- Tale sine, da te zamolim nešto.

- Izvoli Bule, skoro ustajući reče Taško.

- Vidi sine, omacila mi se mačka, pa ako možeš da mi podaviš mačiće, reče Bule, spreman da i glavu izgubi za dobar štos.

*

Nema malih uloga

Igrala Renata Urmanski u nekoj predstavi nešto sasvim beznačajno. Što se kaže, igrala levu nogu od stola. Posle premijere, izlazeći iz gledališta, pita Renatin sin oca:

- Je li tata, jel' mi zbog ovoga nismo jeli kuvano nedelju dana?

*

Purpur

Ulazi Zoran Radmilović u bife, a tamo već u veliko traje rasprava o tome ko je igrao više glavnih uloga - Zoran ili prisutni Đuza Stoiljković. A Zoran, ko iz topa Đuzi:

- Ma šta si ti igrao? Ja sam igrao naslovne role. U Ibiu sam igrao Ibia, u Radovanu Radovana, u Dervišu Derviša, u Molijeru Molijera. A ti? Šta si ti igrao u Purpurnom ostrvu?

- Ostrvo.

(Priča po sećanju Olgice Pavković Milunović, scenografa Ateljea 212.)
XS
SM
MD
LG