Poricanje ne poništava događaj

Dnevnik za RSE vodila Ružica Marjanović, profesorka književnosti iz Užica.

Subota, 30. avgust 2008.

12h - emisija Centrifuga, premijerno. Spremali su je cela dva dana. Šest avgustovskih vrelih dana dvadesetak srednjoškolaca okupljalo se u podrumu Umetničke škole i pokušavalo da nauči osnovna pravila radio novinarstva. Regionalana radio stranica, radio Luna, ponudila im je termin i mogućnost da u studiju snimaju priloge. Najveći deo te obuke izneo je Nenad Kovačević, dopisnik Danasa iz Užica, koji je bio nepojmljivo strpljiv i organizovan. Četiri dana su se razvlačili, i onda, u duhu stare školske tradicije, završili posao kada su već bili u cajtnotu. Emisija traje skoro sat, tema je, gle čuda, povratak u školu. Ove godine povratak je nešto drugačiji, jer velika rekonstrukcija zgrade nije završena, pa se đaci vraćaju u pristojno raspemljeno gradilište. Vrhunac emisije je radio drama Školaps, čiji nastavak čekamo u sledećoj emisiji. Smejem se opet. Pomagala sam tokom pripreme, ali mi je i ovoga puta smešno. Dobar znak. Zahvalna sam Nenadu Veličkoviću što je pristao da zbog njih dođe na dan iz Sarajeva i zainteresuje ih za radio dramu, iako je to već skoro zaboravljena forma.

Zove Nenad Kovačević. Slažemo se – sadržaj je sjajan, izgovor katastrofa. Više gotovo da ne može da se nađe srednjoškolac koji nema nazalni govor ili one strašne dužine. Nismo ni primetili kada je nestao dobar izgovor iz ovih krajeva, a Užičani se i dalje hvale da se “ovde i u Valjevu najčistije govori”.

Ipak, ako već nešto treba da se žrtvuje, bolje izgovor nego smisao onog što govore. Ova deca su još uvek ostala neoštećena i sposobna da samostalno i kritički misle. Mada, uvek može bolje. I Centrifuga mora bolje.

Krajem avgusta i početkom septembra ima perioda dana, uglavnom rano ujutru i predveče, kada Užice dobija neku lepu boju i topli odsjaj. Još je leto, a nije vruće; samo što nije jesen, a nema kiša i sivila. Nema mnogo ljudi na ulicama, a oni koje srećete nekako su smireni i raspoloženi. Vrebam te delove dana i pokušavam da ih provedem napolju. Ako u budućnosti bilo ko od nas bude govorio “e, kako se nekada lepo živelo” misliće na subotu popodne, na trgu u Užicu, krajem avgusta i početkom septembra.

Sa prijateljicom pijem kafu. Pričamo o uobičajenim jesenjim temama – deca polaze u prvi ili peti razred, kupuju se knjige, tračari o onima koji su preko veze birali učiteljice i razredne starešine. U jednoj užičkoj osnovnoj školi se podela razrednih sterešinstava već godinama obavlja izvlačenjem iz šešira. Dobro, jeste malo rigidno, ali i to je bolje od sistema veza i neizbežne korupcije. Verujem da je taj šešir dokaz da ipak ima nade za ovo društvo. Sagovorinica uz zagonetni osmeh kaže da ja očito nisam čula za hladno kinder jaje. Da bi svi elementi ubačeni u šešir bili identični, ceduljice se stavljaju u plastična srca kinder jaja. Izvadi se igračka i stavi ime učiteljice. Prilično je glupo, ali dobro, ni prva ni poslednja glupost… E, ali jedna plastična kutijica se neposredno pre ubacivanja u šešir drži u frižideru!!! Onaj ko vadi ceduljice lako napipa hladnije. Zapanjujuće je koliko tu ima pokvarenosti i lukavstva, a radi se samo o izboru učiteljice. Šta očekivati od ljudi koji na ovakav načlin dolaze do onoga što žele za svoju decu? U kakav svet ulaze deca čija je učitaljica “pribavljena” na ovakav način? Nešto sam ipak naučila, sve su učiteljice iste, samo su omiljene - hladnije.

Nedelja, 31. avgust 2008.

Skoro celi dan se trudim da privedem kraju pisanje projekta kojim pokušavamo da na tri godine obezbedimo sredstva za naše malo čedo – književni festival Na pola puta. Nekoliko prethodnih dana Nenad Veličković i ja maštamo i domišljamo različite divne detalje, a sada ja to pakujem u monotoni i klišetirani NGO jezik. Valjda tako mora. Opet mi nedostaje vreme, kao studentu pred ispit. Da mi je samo još jedan dan, tako smo govorili na putu do fakulteta, a onda je Mika Pantić odgovarao: „Svakako, samo vam još dan fali da pročitate onih 600 strana, jel da?“

Razmenjujem hiljaditi mail sa Nenadom. Pomaže koliko može, ali meni preostaje najveći deo posla. Planirala sam da danas odem u Sarajevo, pa da još jednom zajedno proverimo sve što sam napisala. Odustajemo, jer nema veremena za putovanje, mora da se radi. Za Užičane je Sarajevo dvadesetak kilometara bliže od Beograda, brže se stigne, lakše završe svi poslovi, jer je grad manji. Ipak gotovo niko ne koristi tu prednost. Kada smo pre nekoliko godina u Sarajevu razgovarali o ovom fenomenu, vrlo brzo smo Nenad i ja došli do ideje da se u Užicu, na pola puta izmedju Sarajeva i Beograda, u školi u kojoj radim, okupe pisci iz regiona i da mladim ljudima pokažu da su barijere besmislene, da za pametnog pisca i dobrog čoveka ne postoje granice. Ubrzo smo napravili književni susret Na pola puta. Tokom prethodne tri godine naši gimnazijalci su imali privilegiju da razgovaraju sa zaista impozantnim brojem savremenih autora iz regiona, pisci su držali časove književnosti, učenici vodili književne većeri, a Na pola puta je postao prepoznatljiv festival koji podržava Ministarstvo kulture. U želji da na nekoliko godina rešimo problem finansiranja festivala, ovu divnu ideju upakujem u fraze – ciljna grupa, korisnici usluga, crossbording saradnja, primarni i sekundarni ciljevi, omladinski aktivizam... Valjda će u ovoj šumi reči neko prepoznati sa koliko odgovornosti i entuzijazma negujemo i razvijamo naš mali književni festival.

Kratka podnevna šetnja. Prijateljica mi u prolazu dobacuje kako je čula da je u užičkoj crkvi juče održan „moleban za polazak u školu“. Reč moleban prvi put sam čula kada je patrijarh držao „moleban za Kosovo“ ili beše „za spas srpskog naroda“. Nisam lenja i trazim u rečnicima pojam moleban. Recnik SANU daje šturo objasnjenje. I bog stvori Google. Jovan Ćirilov u NIN-u citira nedavno izasli Veliki pravoslavni enciklopedijski rečnik, zapravo reprint iz 1913. godine: “U zajedničke M. se ubrajaju: "1) M. carski koji se održavaju u određeno vreme, 2) M. povodom praznika hramova, 3) M. povodom velikih državnih događaja, 4) M. povodom opštih nedaća.“

Ne znam kako se škola može povezati sa pojmom carski. Verujem da se pojam hramovi odnosi na crkve, a sasvim sam sigurna da nam škole ne liče na hramove, niti da ih iko tako doživljava. Prvi septembar nije državni praznik, dakle ostaje nam četvrta solucija – opšte nedaće. Da li to Crkva zna nešto što mi ne vidimo ili ne želimo da vidimo? Zašto se škola doživljava kao opšta nesreća? Ovakva kakva je danas, sasvim se sigurno približava toj kategoriji.

Povratak projektu Na pola puta. Heroj dana je Ceca Gavrilovic, profesorka engleskog u našoj gimnaziji. Već smo dobrano zašli u noć i ja šaljem mailove u kojima se nalazi po nekoliko pasusa, nekada samo polovina. Kada odgovori i pošalje prevod, vidim da sam joj poslala i polovine rečenica. Ćuti i prevodi. Ona je kolega i prijatelj zbog koga ima smisla raditi u školi.

Ponedeljak, 1. septembar 2008.

Gužva, gužva , gužva.

Deca na ulici, zakrčen prolaz, mnogo buke i nervoze. I konačno mir u učionici. Kada sam se poslednjeg avgustovskog petka sudarala sa kolegama u školi, nervozna i ljuta zbog uvredljivo glupe i sve obimnije administracije, mislila sam da će sve biti lakše kada djaci stignu i škola najzad počne da koliko toliko smisleno funkcionše.

Velika rekonstrukcija školske zgrade još nije završena. U potkrovlju starog zdanja pravljenog po austrougarskom modelu biće uredjeno pet novih učionica i moderni amfiteatar. Prošlu školsku godinu završili smo kao podstanari, raseljeni u okolne škole, jer “djaci ne smeju da se kreću po gradilištu”. Ovu školsku godinu počinjemo na malo bolje uredjenom gradilištu. Neobično je videti radnike koji se probijaju kroz hodnike pune tinejdžera. Nose šlemove, valjda da ih lakše uočimo. Mnogima od njih je ovo verovatno najlepši posao i gradilište na kome su radili. Krečenje učinica je završeno juče, tako da se u njima ne može disati. Ova škola čuva sve oblike tadicije, pa i onu najukorenjeniju da se svi poslovi završavaju u pet do dvanaest, a ako je moguće i u dvanaest i pet.

Prijatelj javlja da u stanu u kome će ubuduće živeti nema Internet ni televizor. Tek tada shvatam da tokom poslednjih pretnaest dana, koliko životni prostor delim samo sa psom, nijednom nisam uključila tu “kutiju koja truje”. I ne primećujem da mi nedostaje. Kontaminiram se dnevnim novinama. Danas uglavnom u svim medijima prebrojavaju koliko ima prvaka u osnovnim školama i konstatuju da se posle nekoliko godina ipak malo povećava broj onih nad kojima ove godine počinje veliki pedagoški eksperiment. U školu polaze deca rodjena 2001. godine. Statistika uglavnom služi da se razgovara o natalitetu. Niko ne pokušava da razmisli koliko ljudi pobegne iz ove zemlje, koliko onih koji ostanu ne želi da svojoj deci u nasledstvo ostavi ludilo društva u kome živimo. Bitno je da ove godine imamo “ukupno gledano, par stitina prvaka više”. Malo li je?

Gimnazijski prvaci rodjeni su ’93. Šta njima pričati? Oni dolaze iz osnovne škole u kojojoj se najveći deo nastave književnosti svodi na proučavanje narodne epike. Koliko će ovoga puta trajati proces dekontaminacije? Kako njima objasniti da i posle Marka Kraljevića i Vuka Karadžića postoji književnost i da to nije jedini, a svakako ni najbolji deo književne istorije.

Utorak, 2. septembar 2008.

Administracija. Školska administracija postaje nepodnošljiva. Juče sam prebrojavala žive, mrtve i razvedene roditelje dece iz odeljenja kome sam razredni starešina. Odustala od pokušaja objašnjavanja da konstrukcija “dete bez roditelja” nije logična, jer svako živo stvorenje mora imati roditelje, a pitanje je samo da li su živi ili ne, prisutni, poznati, ili nedostupni.

Danas pokušavam da popunim nekakave glupe obrasce za mesečne planove koji su nam podeljeni u želji da se “poboljša nastavni proces”. Nešto što već jedanaest godina imam u elektronskoj formi, sada moram da rukom ispisujem, fotokopiram i predam stručnoj službi škole. Niko ne odgovara na moje pitanje da li je suština modernizacije nastavnog procesa u tome da se nastavnik iz elektronske ere pretvori u pisara.

Smišljam kako da popunim sveščicu koju smo dobili i shvatam da je prosvetni savetnik Milovan Djurišić, autor ovog pedagoškog fenomena, moj idol. Čovek je uspeo da ukoriči obrasace, da sveščicu katalogizuje u Biblioteci Matice srpske kao zbirku obrazaca za osnovne škole i da ih potom proda kao nešto neophodno profesorima u gimnaziji. Ovom čoveku treba dati da bude ministar trgovine!

Na koricama neobičnog trgovačko-prosvetnog eksperimenta nalazi se lista uputstava za upotrebu planova rada, čemu služe i kako ih ponuditi. Prvo saznajem da se nastava organizuje za konkurentne učenike, šta god to značilo. Potom nailazim na listu skračenica koje će nam “pomoći da lakše popunimo obrasce”. Ako sam dobro prebrojala, ima 115 skraćenica. Ko ovo popamti, može slobodno da menja posao i da u nekoj vojsci počne da radi kao šifrant.

Otkrivam da postoje tri različite metode rada – dijalog, razgovor i diskusija (!), da je samo rad u parovima interaktivan, u drugim slučajevima nema interakcije, da ukoliko koristim računar, u rubrici nastavne metode treba da napišem DEMONSTRACIJA KOMPJUTEROM, skraćeno DK. Može se demonstirati televizijom, gramofonom, filmom, radio emisijom, ali je onda skraćenica DRFTV. Pokušavam da se utešim i da zabavim sebe. Koja je najludja skraćenica? Dvoumim se izmedju ISŠDKS (ilustracja skicom, shemom, - dijagramom, kartogramom i simbolom) ili GP, što je skraćenica za CD (nastala valjda od izraza gramofonska ploča).

Ovo bi možda i bilo smešno kada se ne bi radilo o realnom svetu. Da ovo čitam u nekakvoj komediji, mislila bih da je preterano. Ovako sve liči na društvo u kome živim. Neko napravi grešku i potom tera ceo svet da tu grešku prihvati kao jedinu moguću realnost. Ako nešto ne priznam, to znači da se nikada nije dogodilo! Kao kada dete drži razbijenu čašu i kaže – ne, ništa se nije desilo, niko nije razbio čašu. Poricanje ne poništava dogadjaj, ma koliko mi verovali u suprotno.

Odlučujem da ne popunjavam onu pedagoško–planersku budalaštinu. Postoje granice ispod kojih se ne ide.

Sreda, 3. septembar 2008.

Razgovaram telefonom sa bratićem tinejdžerom. Na opasku da je Užice potpuno raskopano zbog uvodjenja centralnog grejanja i gasa u neke kvartove, i da skakućemo preko rovova, američki srednjoškolac kaže da je to dobro jer je to “znak da ekonomija jača i da država napreduje”. Koliko bi naših srednjoškolaca došlo do ovakvog zaključka? U američkim školama se stiču praktična i upotrebljiva znanja. Prateći Acovo školovanje brzo sam se uverila koliko mi predrasuda imamo o američkom školskom sistemu “jer su naši kad tamo odu uvek najbolji, jer američki srednjoškolci ne znaju gde je Balkan, jer je poznato da američke učiteljice ne znaju da saberu dva razlomka…” Njihovo školstvo je znatno kompleksnije i većim delom kvalitetnije nego što mi možemo da zamislimo.

Sa maturantima čitam prvu pesmu u čitanci. Miodrag Pavlović – Naučite pjesan. Ko zna koji put ovo radim i uvek smo tu prepoznavali uverenje da se od zla i ludila može i mora braniti umetnošću. Sada brojimo imperative – popevajte, koledajte, pojte, uskliknite, utrojte, udjite kroz gusle u mramorno oko… Prvi put mi sve ovo izgleda previše tradicionalno. Može li se braniti od zla nečim što nisu gusle i crkva? Imamo li mi nekakvu tradiciju izvan ove dve kategorije? Ne kažem ovo djacima, ali im skrećem pažnju na reči romorite, žuborite, brborite. Oni su pametni i “hvataju lopticu”, govore o prirodi, o skladu sa prirodom, o odogovornosti da se podigne glas, da se ne pristaje čak i kada smo manjina. Kako se pritajeno i prikriveno servira jedna ideja, već od prvog časa. Mislim o tome, ali i dalje ne govorim ništa učenicima. Dok izlazimo iz učionice, nekoliko njih usput kaže da im se ne ne dopada pesma, jer je previše mračna i “nekako se insistira samo na crkvenom i narodnom; nema ničeg drugog”.

Ponekad je lepo biti profesor.

Četvrtak, 4. septembar 2008.

Dan kada imam samo dva časa. Konačno ću u sred ranog septembarskog ludila uspeti da malo duže čitam. Celog leta se mučim tragajući za dobrom knjigom. Sve što čini ovogodišnju produkciju ne ostavlja gotovo nikakav utisak, čak ni knjige obeležene nagradama koje još imaju nekakvog smisla. Odlučili smo da sledećeg aprila gosti festivala Na pola puta budu prevodioci, da se bavimo iskustvom prevodjenja kao načinom da se približe i upoznaju različite kulture. Teško je naći svake godine desetak novih autora koji su u poslednjih nekoliko godina objavili dobru knjigu. Više nemam nerava da do kraja čitam loše napisnu knjigu. Ranije nikada nisam odustajala. Nema se, valjda, više toliko vremena da bi se trošilo na loše knjige.

Iz elektronske arhive biram material koji ću poslati web dizajneru da doda na naš sajt www.napolaputa.net. Ljudi obično vide samo ona lepa četiri festivalska dana, a pripreme traju skoro cele godine. Nema dana da bar ne pomenemo NPP i nešto o festivalu ne progovorimo.

Okupljaju se djaci koji su prošlog proleća u vreme festivala Na pola puta igrali predstavu San letnje noći. Kako reče profesor Zdenko Lešić – nije ovde ostalo mnogo od Šekspira, ali je predstava dobra. Pozvani su da 17. septembra igraju u Beogradu u okviru Bitefovog pratećeg programa Bitef polifonija. Pokušavamo da se organizujemo u malom parku pored škole, jer u u školi–gradilištu nema mesta. Tako smo i prošlog proleća spremali predstavu. U podrumu Umetničke škole i Crvenog krsta, ponekad na parkingu i ispred zgrade. Opet smo izgubili scenografiju i moraću ovih dana ponovo da idem u fabriku kartona i molim da nam poklone nekoliko tabli. Najbolji deo školskog života je ono što se tako glupavo zove vannastavne aktvnosti. Najviše se nauči, najbolje provede, steknu se prijatelji, ponegde otputuje, usvoje se praktična znanja i steknu veštine, a imaš pravo i da biraš u čemu ćeš da učestvuješ. Celo školovanje bi trebalo da izgleda kao vannastavna aktivnost, dakle da bude drugačije od nastave koja se danas realizuje.

U školsku zbornicu ulaze iznervirane i besne kolege. Štreberi, medju kojima sam i ja, prvi su otvorili onu pedagoško-planersku budalaštinu i prvi su se pobunili. Oni opušteniji tek danas čitaju uputstva za popunjavanje i listu skraćenica i otkrvaju da je to neupotrebljivo i ponižavajuće za mislećeg čoveka. Polako se formira “revolucionarna kritična masa” i više se ne bune uvek isti ljudi. Ako se izborimo protiv ovih sumanutih planova u kojima se godišnji plan prepisuje svakog meseca i za svako pojedinačno odeljenje, biće to mali korak za srpsko školstvo, ali veliki za našu gimnaziju.

Petak, 5. septembar 2008.

U školu su, saznajem, stigli školski inspektori. Proveravaju zašto je na popravnom ispitu pao učenik koga ću zapamtiti po činjenici da se prisećao ko to beše Dostojevski i da je na pitanje odakle novac starici Aljoni Ivanovnoj odgovorio da se “valjda dobro udala”.

Dečak se žalio što je pao na popravnom ispitu i evo ih sada inspektori koji proveravaju kako je on uopšte završio sa nedovoljnom ocenom, bez obzira što se na tu ocenu nije žalio. Logika? Ko o tome u školama uopšte govori? To je, uostalom, onaj predmet za koji je potrebno nabubati mnogo definicija, ali se dobijaju dobre ocene. A inspektori su tu da tragaju za greškama u školskoj administraciji, koja zapravo samo zbog njih i postoji. Zna to i onaj iskusni prosvetni savetnik pa veruje da će biti ljudi koji će popunjavati ono njegovo sočinjenije.

Odlazim iz škole i sada treba snimiti audio verziju ovog dnevnika kojim nisam zadovoljna, jer sam onog dana kada sam počela da ga pišem verovala da će tu biti manje škole zato što mi se čini da posao ne sme biti jedina preokupacija u životu i da će u ovaj dnevnik stati više informacija o knjigama koje čitam, o planovima za završno opremanje kuće koju zidamo, o ne tako retkim trenucima koji pokazuju koliko su divni prijatelji koji me okružuju, o pripremama za putovanje u Mostar, koje sam još sredinom leta obećala svom ocu.