Dostupni linkovi

Pozitivni trendovi srpskog filma


Derventa: detalj scenografije filma „Turneja“

Nakon višegodišnjeg tavorenja filmovi iz Srbije prave iskorake koji pomalo podsećaju i na svetle dane "crnog talasa". Da postoje pozitivni trendovi dokazao je na upravo završenom filmskom festivalu u Montrealu Goran Marković koji se odatle vratio sa priznanjem međunarodnog žirija za najboljeg režisera i najbolji fim.

Titule je ponelo njegovo poslednje ostvarenje "Turneja". Marković, međutim, nikoga nije iznenadio jer se radi o reditelju koji iza sebe ima čitav niz kultnih ostvarenja, a nikada nije pristajao na komercijalne kompromise i stvarao je isključivo umetničke filmove. U atmosferi kada plitka zabava dominira, pred Markovićevim mladim kolegama se otvaraju i dileme koje će sasvim sigurno odrediti i budućnost autorskog filma u Srbiji.

Svetsku premijeru film "Turneja" imao je zapravo u Montrealu, dok će poslednje ostvarenje Gorana Markovića publika u Srbiji videti tek 8. oktobra u beogradskom Sava centru. "Turneja" je ratna priča o glumcima koji pokušavaju u vreme bosanskog sukoba da prežive baveći se svojim poslom. Film je sniman na lokacijama u Šamcu, Derventi, Prijedoru i Kozarskoj Dubici. Goran Marković odlično je poznat i izvan regiona po svojim kultnim filmovima kakvi su "Već viđeno", "Nacionalna klasa", "Variola vera", "Tito i ja" i drugi. Stoga nema sumnje, ocenjuje novinarka nedeljenika Nin i odličan poznavalac filmske tematike Jasmina Lekić, priznanje iz Montreala je pre svega Markovićeva zasluga:

"Goran Marković se baš namučio, tri meseca su pljuvali krv snimajući taj film."

Sa Goranom Markovićem bosanskim lokacijama prošla je i ekipa dobro poznatih glumaca, poput Tihomira Stanića, Dragana Nikolića, Mire Furlan, Josifa Tatića, Slavka Štimca, Sergeja Trifunovića, Bogdana Diklića i drugih. Ovi glumci koji u Markovićevom filmu igraju glumce, uspevaju da kroz oči te "večite dece" učine rat jasnijim. Sve to kroz antiratni film, kako je svoje delo opisao Goran Marković:

"Taj rat se odjednom, rekao bih, nekako bolje razume iz tog ugla nego kada biste hteli da napravite nešto objektivno, ko je šta i gde uradio. Odmah biste upali u zamku propagande ili biste stali na nečiju stranu. U ovom filmu sam, naravno, stao na stranu ljudi, a ne na stranu neke nacije ili vojske tako da je to funkcionisalo."

Da li su ratne teme, priče nastale zahvaljujući užasima koji se iz svesti ne mogu izbrisati, zapravo budućnost autorskih filmova ovih prostora? Jasmina Lekić:

"Prvo na šta mislim kada me to pitate jeste da mi još nismo vični, sposobni, da napravimo normalan film o nama normalnima, jer mi to još nismo. To jeste univerzalni princip, da smo nevini, a da živimo katastrofu."

To važi čak i za ona ostvarenja u kojima rat, beda i politika, nisu teme. Premijera jednog takvog dogodiće se u Beogradu 17. septembra. Reč je o filmu "Ljubav i drugi zločini" iz čijeg trejlera upravo slušamo deo:

"Besame mucho..."

Reč je o ostvarenju 30 godina starog Stefana Arsenijevića, koji je 2003. dobio Zlatnog medveda i nominaciju za Oskara za kratki film "Atorzija". Mada njegov poslednji film označava kao mirnodopski, Jasmina Lekić objašnjava zbog čega je on to samo uslovno:

"Film jeste savremen, ljubavni, ali u pozadini ima tu strahotu devedesetih, taj očaj devedesetih. Njegovi junaci su iz tog vremena."

Stefan Arsenijević:

"Da svako pravi male ili velike, lične, posebne, originalne filmove. Čini mi se da se to već dešava."

Osim Arsenijevića, primeri reditelja mlađe generacije poput Srđana Golubovića, iza koga je izuzetni socijalni triler "Klopka", ili Olega Novkovića sa poslednjim duboko potresnom dramom "Sutra ujutro", o promašenim generacijama, i čitavog niza za sada manje poznatih imena, govore da je na scenu stupio talas mladih reditelja koji gledaju na svetle uzore poput Saše Popovića, Dušana Makavejeva, Živojina Pavlovića, Lazara Stojanovića ili Želimira Žilnika i koji nisu poklekli pred očigledno najvećim neprijateljem autorskog filma - komercijalizacijom. Goran Marković:

"Mogao bih da dam savet da se drže onoga čega sam se ja držao, da se drže svog sveta i onoga što poznaju i osećaju, i da se manje ulaguju ili pokušavaju da imitiraju nekoga hiljadu kilometara udaljenog. Praviti ogromne američke filmove, sa ladama i škodama koje se sudaraju, je zaista besmisleno."

Markovićev put može ih odvesti do umetničke satisfakcije. Zarade i udoban život skoro da su potpuno isključeni, a najapsurdnije izgleda to što ovdašnji mali filmovi, ma koliko priznanja da dobiju na uglednim festivalima, u zemlji uglavnom prolaze nezapaženo. Publika hoće nešto drugo, ponovo Jasmina Lekić:

"Našoj publici i našem svetu je dosta jada i bede, ljudi bi opušteno i prostodušno da daju sebi oduška i da gledaju neke filmove, filmove na ivici ukusa. Ako mislite na ono što, na primer, radi i plasira Pink, to je katastrofa, a to je iz tog nekog savremenog domena našeg života – jedna suva i odvratna laž, ali narod se opušta uz suvu i odvratnu laž."

Može li se živeti od autorskog filma? Stefan Arsenijević:

"Na to pitanje dobiješ odgovor tek kada uradiš film, da li ćeš i dalje biti zanimljiv producentima za sledeći film. Takođe, moraš stalno da radiš, non-stop."

  • 16x9 Image

    Miloš Teodorović

    Glavni i odgovorni urednik u beogradskom dopisništvu RSE od decembra 2014. Višestruko nagrađivan za rezultate postignute u istraživačkom novinskom, radio i TV novinarstvu.

XS
SM
MD
LG