Dostupni linkovi

Rusko priznavanja Abhazije i Južne Osetije nije toliko usmereno ka Gruziji već je poruka Zapadu da želi da dovede u pitanje međunarodni poredak uspostavljen nakon završetka Hladnog rata, koji Moskva smatra nepravedenim, kaže za Radio Slobodna Evropa Aleksandros (Alexandros) Petersen, analitičar vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS). On smatra da je Rusija ovim potezom podrila poziciju Srbije oko Kosova, što još jednom pokazuje da se rukovodi isključivo svojim interesima a ne principima. Po njegovom mišljenju, sada će inicijativa Srbije da Međunarodni sud pravde oceni legalnost proglašenja nezavisnosti Kosova biti u drugom planu.

Petersen: Najpre da naglasim da je iznenađujuća brzina kojom je Medvedev doneo odluku o priznavanju ove dve oblasti, samo dan nakon rezolucije ruske Dume. Naime, visoki zvaničnici u ruskom parlamentu su godinama tražili priznavanje Abhazije i Južne Osetije, ali je Kremlj odbijao da to učini. Kada je reč o posledicama, može ih osetiti i sama Rusija, na svojoj teritoriji, pre svega na severnom Kavkazu. U Čečeniji, Ingušetiji, Dagestanu i dalje su aktivni, bez obzira na akcije ruske armije, pokreti koji traže autonomiju pa čak i nezavisnost ovih oblasti. Upravo zbog toga, Kremlj je u prošlosti uzdržano reagovao na zahteve da prizna nezavisnost Južne Osetije i Abhazije. Sada se stvara presedan i za oblasti na teritoriji Rusije. Odluka Moskve se može tumačiti i kao neka vrsta osvete zbog nepravde koju oseća zbog priznavanja nezavisnosti Kosova. Dakle, potez Rusije nije toliko usmeren prema Gruziji nego u širem smislu ka Zapadu.

RSE: Kažete da je odluka Moskve motivisana njenom ljutnjom prema Zapadu zbog priznavanja Kosova i ostalih nepravdi u međunarodnom sistemu. Međutim, sumnjam da se velike sile rukovode emocijama u strateškim potezima. Šta je zapravo njen stvarni motiv da prizna nezavisnost Abhazije i Južne Osetije?

Petersen: Zbog toga sam upravo kazao da potez Rusije nije toliko usmeren prema Gruziji koliko prema Zapadu. Naime, Moskva nastoji da dovede u pitanje, po njenom viđenju, nepravedan međunarodni sistem i aranžmane stvoren nakon završetka Hladnog rata. U tom smislu ona menja svoju regionalnu strategiju u tom globalnom okviru. Rusija je nakon Hladnog rata bila status quo sila i zato joj je odgovaralo da sukobi u separatističkim regijama u bivšem Sovjetskom Savezu budu zamrznuti, kako bi lakše kontrolisala i uticala na Gruziju. Ovim potezom Moskva ne samo da radikalno menja svoju strategiju na Kavkazu već pre svega želi da uputi izazov NATO, Evropskoj uniji i ostalim institucijama i međunarodnim aranžmanima uspostavljenim nakon završetka Hladnog rata.

RSE: Međutim, da li Rusija može da ostvari cilj ili rizikuje da ostane izolovana?

Petersen: Svakako postoji veliki rizik da bude izolovana. Međutim, zanimljivo je da mnogi potezi koji bi mogli da vode izolaciji Rusije nakon intervencije u Gruziji ustvari dolaze iz same Moskve. Ona je zapravo najavila snižavanje pa i prekid odnosa sa NATO-m. Vladimir Putin je pomenuo da Rusiji nisu potrebni neki sporazumi koji se tiču njenog članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Dakle, Kremlj je na neki način predvideo šta bi mogla da bude neka vrsta odmazde sa Zapada nakon intervencije u Gruziji. Dakle, u toku je neka vrsta samoizolacije Moskve i analiza koristi i cene takve orijentacije. To znači da ako je izolacija Rusije od raznih međunarodnih institucija cena da ona ponovo bude velika sila, respektabilan hegemon u svojoj sferi uticaja u Evroaziji, onda je Moskva spremna da je plati.

RSE: Čuli smo veoma strogu osudu sa Zapada na račun poteza Rusije. Međutim, osim verbalnih kritika, na šta su zapadne zemlje spremne i mogu da urade da bi joj kontrirale. Da li to znači da će se tenzije između Moskve i Zapada još produbiti. Neki govore o opasnosti od novog hladnog rata?

Petersen: Sve se učestalije koristi termin "novi hladni rat". Nisam siguran da li je to tačno u ovom trenutku, jer bi to podrazumevalo da Zapad posegne za strategijom zadržavanja Rusije (containment) kao u vreme nekadašnjeg Hladnog rata. Zapravo, Zapad je mnogo zainteresovaniji za dijalog sa Moskvom o pitanjima kao što su proširenje NATO-a, bezbednost Gruzije, zatim energetska bezbenost u Kaspijskom moru. Postoji mnogo pitanja oko kojih NATO i Rusija imaju zajedničke interese i treba da sarađuju, kao što je Avganistan, zatim u Evroaziji. Naravno, Zapad može da zaoštri odnose sa Rusijom tako što bi doveo u pitanje njeno članstvo u G8, zatim u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, prekinuo saradnju u Međunarodnoj svemirskoj stanici, poziv na bojkot zimskih Olimpijskih igara u Sočiju 2014. To sve može da uzdrma prestiž Rusije kao velike sile.

RSE: Da li se dakle može očekivati velika promena u odnosima Rusije i Zapada?

Petersen: Bez ozbira da li je bila nedovoljna i neefikasna diplomatska inicijativa Zapada, pre svega SAD, kada je reč o Rusiji i Evropaziji – Moskva je iskoristila priliku da podigne ulog i zauzme prililčno konfrontirajuću poziciju o mnogim pitanjima o kojima ne postoji međunarodna saglasnost u prostoru Evroazije. Treba takođe imati u vidu da su pojedine velike zapadnoevropske zemlje zainteresovane za očuvanje dobrih odnosa sa Rusijom. Dosta je članica Evropske unije i NATO-a koje su energetski zavisne od Moskve. Zbog toga ne treba očekivati veliku promenu u odnosima Rusije i Zapada. Međutim, kreatori politike u zapadnim prestonicama treba da imaju u vidu rešenost Kremlja koja insistira na značajnim promenama u funkcionisanju postojećih međunarodnih institucija - u suprotnom preti prekidom saradnje i nastoji da ugorzi interese Zapada gde god je to moguće. To pokazuje ne samo poslednji primer Gruzije, već i polaganje prava na Arktik, slanje strateških bombardera širom sveta, sprečavanju uvođenja sankcija Zimbabveu i Iranu. Dakle, Rusija nastoji da dovede u pitanje status quo u međunarodnim odnosima.

RSE: Da li je Rusija priznavanjem Abhazije i Južne Osetije zapravo podrila poziciju Srbije, tačnije njeno nastojanje da dovede u pitanje pred Međunarodnim sudom pravde legalnost proglašenja nezavisnosti Kosova?


Petersen: Rusija je svakako podrila poziciju Srbije. U protivljenju nezavisnosti Kosova, ona se naravno nije rukovodila interesima Beograda i međunarodno pravnim posledicama tog čina, već se pre svega radilo o korišćenju ovog pitanja za jačanje uticaja Moskve u Evropi. Naime, ona je bila prilično marginalizovana na starom kontinentu, ali je iskoristila ratove na Balkanu da ojača svoju poziciju u tom delu sveta. Dakle, tu se ne radi o principima, bez obzira da li je u pitanju Kosovo ili Kavkaz, već o interesima Rusije.

RSE: To je očigledno. Postavlja se konkretno pitanje da li će potez Rusije uticati na Međunarodni sud pravde da odbaci zahtev Srbije ili da zemlje koje do sada nisu priznale nezavisnost Kosova, sada to učine.


Petersen: Moguće su obe opcije. Na primer, Evropska unija je na neki način podeljena na članice koje su prilično uzdržane prema Rusiji, dok su joj neke naklonjene. One će se svakako razlikovati u interpretaciji događaja u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Istovremeno, većina njih je priznala Kosovo, dok će druge i dalje biti protiv, podržavajući poziciju Srbije. U svakom slučaju, rusko priznavanje Abhazije i Južne Osetije neće naići na odobravanje u Ujedinjenim nacijama. Kada je reč o Srbiji, iskreno govoreći, i pre poslednjih događaja, ona ne bi dobila preveliku podršku u svetskoj organizaciji. Sada ne treba očekivati da će tu podršku dobiti i od svog takozvanog velikog saveznika Rusije. Dakle, članice Ujedinjenih nacija će sada biti uzdržanije u podršci inicijativi Srbije da se Međunarodni sud pravde izjasni o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova. Istovremeno, mislim da će to pitanje na neki način ostati u senci drugih, mnogo važnijih. Naime, pažnja usmerena na Srbiju pre ruskog priznavanja Abhazije i Južne Osetije sada će biti umanjena zbog globalnih, geopolitičkih pitanja koja će biti razmatrana na godišnjem zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija a koja su izbila u prvi plan zbog poslednjih poteza Moskve.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

XS
SM
MD
LG