Dostupni linkovi

Prošlo je mesec dana od hapšenja Radovana Karadžića, optuženog za genocid, likvidacije, ubistva, kažnjavanja, deportaciju, nehumane postupke i ostale zločine počinjene prema muslimanima, Hrvatima i ostalim civilima u BiH, a u Srbiji se javnost bavi pikantnim detaljima o njegovom životu u Beogradu pod lažnim imenom.

Koga je lečio, izlečio, sa kim je razmenjivao nežnosti, govori se o izgubljenoj torbi i stranim tajnim službama, a najmanje, moglo bi se reći nikako, o zločinima za koje je optužen.

"Frojd iz Skadarske","Lečio dušu po Srbiji", "Plakao sam, a on me tešio", "Pade Radovan usred Srbije", "Radovan zaljubljeni guru", "Guslao u Ludoj kući ispod svoje slike", "Radovan travar","Tajni život Radovana K.", samo su neki od naslova članaka u novinama u Srbiji nekoliko dana nakon 21. jula, hapšenja Radovana Karadžića. Nismo, pri tom, listali žutu već mahom dnevnu štampu koja se smatra ozbiljnom.

Jovan Bajford, iako profesor univerziteta u Britaniji, pažljivo prati domaća zbivanja, pa i ona krajem jula vezana za hapšenje Radovana Karadžića:

"U centru pažnje više nije bio Radovan Karadžić nego David Dabić. Činjenice da je svirao gusle u nekoj kafani, da se krio, da je imao komšije, da je živeo sa nekom ženom itd, postale su odjednom mnogo važnije stvari od zločina u Srebrenici, granatiranja Sarajeva i sličnog."

Boris Dežulović, kolumnista i bivši feralovac, koji odnedavno živi u Beogradu, kaže:

"Mikroskopom sam tražio po novinama, ali se o Srebrenici može naći nešto eventualno širine ukrštenice."

Naša reporterka je nedavno krenula sa turističkim vodičem po Beogradu i razgledanje grada uključuje i "Radovanove najčešće destinacije":

"Pre neko veče sam bio ovde i ova bašta je bila puna. Ljudi su masovno pili crno vino koje je on pio, a koje se zove Medveđa krv. Postoji i neka čaša iz koje je pio, ali mislim da je ta čaša izmišljena, kao da se neko seća te čaše."

"Svaki dan desetak ljudi pita da li je to ta Luda kuća, da li je dolazio Radovan i slična pitanja. Jedna žena je pre neki dan vikala zato što nismo imali vodu u flaši od pet litara, a koju je Radovan Karadžić kupovao."

Pokušavali smo da nađemo makar neku ozbiljniju državničku izjavu o zločinima za koje je optužen ovaj, kako je predstavljen javnosti, simpatični dekica iz komšiluka - ništa. O optužnici je, ipak, nešto napisano. Citiramo:


“Dok sedi u izolaciji u Ševeningenu i čeka da mu sestrić Dragan iz Beograda pošalje makrobiotički 'ovsi' keks, na koji se navikao kad je bio dr. Dragan Dabić, bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić priprema svoju odbranu. No, prvo će morati da vidi protiv čega će morati da se brani."

Da li je odnos prema Haškom tribunalu možda presudan u ovakvom odnosu prema optuženima za zločine, kao što to tvrdi Slavenko Terzić, istoričar i naučni saradnik u institutu pri SANU?:

"Sve optužnice koje se pominju protiv Srba, a posebno protiv srpskih lidera, liče praktično kao jaje jajetu. U njima se pominje da je postojao udruženi zločinački poduhvat, da je njegov cilj bio etničko čišćenje i proterivanje drugih naroda sa ciljem stvaranja etnički čiste velike Srbije. Ljudi, čini mi se, smatraju da je u pitanju još jedno od tih političkih suđenja i da će dobiti najveću moguću kaznu od 40 godina bez obzira na to kakav će biti proces – više ne smatraju da bi trebali da komentarišu."

Kolumnista Boris Dežulović:

"Svi znamo da je Haški tribunal politizovan do kraja, ali ja na tu teoriju i takvu priču uopšte ne želim da pristanem. Moje pitanje je koliko bi ljudi u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini ili na Kosovu bilo osuđeno u ovih 15-20 godina da nije bilo Haškog tribunala, odnosno onoga što mi kolokvijalno nazivamo pritisak međunarodne zajednice. Slovom i brojkom – nijedan."

Jovan Bajford dodaje:

"Niko u Srbiji, od onih koji su bili na vlasti, nikada nije pokušao da na neki način promeni takav stav prema Haškom tribunalu."

O optužnici piše samo ona druga strana, kaže Dežulović:

"Naravno da će o Karadžićevoj optužnici, na primer, bosanski mediji po ko zna koji put podsetiti na tih osam hiljada nesrećnika, kao što su srpski mediji kada je podizana optužnica protiv hrvatskih generala detaljno objavili te optužnice. Takođe, ni u hrvatskim medijima, a o slučaju etničkog čišćenja Srpske krajine, nijednom rečju nije pomenuto zašto su ti generali u Hagu. Dakle, potpuno ista stvar i potpuno ista retorika je i u Srbiji kada je reč o Karadžiću – niko ni u jednom trenutku nije spomenuo ni Sarajevo ni Goražde ni Prijedor, a kamoli Srebrenicu."

Zoran Živković, bivši premijer Srbije i bivši visoki funkcioner Demokratske stranke, uzroke vidi u tome što u Srbiji ponovo buja estradni patriotizam:

"To je posledica toga što je na vlast ponovo vraćena kvazi elita kao u doba Miloševića. Ona prava elita, koja sigurno postoji u Srbiji, ponovo se zavukla u mrak svojih kabineta i tamo pomalo gunđa, više drema i ne smatra da ima svoju istorijsku i moralnu obavezu da se bavi stvarima koje se dešavaju u našem društvu."

Boris Dežulović, iako je u svojim tekstovima povodom hapšenja Karadžića pisao u feralovskom stilu, izazivajući smeh sa gorčinom, ovom prilikom nije krio gorčinu bez smeha, komentarišući guslarske mitove i ćutnju intelektualne i političke elite:

"Celo društvo se mora zaista duboko zamisliti nad činjenicom da se niko, niti jednom rečju ili nekim feljtonom, nije pozabavio time zašto taj 'narodni heroj', koga neki gologlavi i gologuzi klinci od 15 godina slave kao heroja, zapravo ide u Hag."

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG