RSE: Koja je glavna politička poruka koju je Rusija poslala vojnom intervencijom u Gruziji i ko je trebalo da bude glavni primalac te poruke?
Papić: Ključni primalac te poruke bile su sasvim izvesno Sjedinjene Države, ali takođe i Ukrajina, baltičke države, Kazahstan. Ta poruka glasila je da je Rusija ponovo uspostavlja svoju “normalnu sferu uticaja”, ako se tako, pod navodnicima, možemo izraziti. To agresivno vaskrsavanje ruske interesne zone traje već neko vreme, tako da je gruzijska poruka samo trešnja na torti, da tako kažemo.
RSE: To znači da se gruzijska intervencija mogla očekivati?
Papić: O, da, definitivno. Posebno nakon kosovskog preokreta. U vreme proglašenja nezavisnosti Kosova, Rusija je zapadu poručila: ovo je linija koju ne smete preći. Ako je pređete, uslediće odgovor, ali ne na Balkanu. Mnogi igrači nisu, a trebalo je da shvate, da Balkan nije ruska periferija, ali da to jesu Kavkaz, centralna Azija, Ukrajina.
Amerika i zapad sada, nakon gruzijskog konflikta, nemaju nikakvu alternativu. Sve što se događa jeste samo proizvodnja viška retorike. Ukrajina i baltičke zemlje veoma agrešivno vrše pritisak da se Gruzija primi u NATO. To se, međutim, neće dogoditi u bliskoj budućnosti prosto zato što Sjedinjene Države moraju da nađu izlaz iz problema na Bliskom i Srednjem istoku pre nego što se ponovo aktivno okrenu prema Rusiji. A taj trenutak će doći – verovatno za dve do tri godine.
RSE: Verujete li da će Gruzija i Ukrajina jednog dana postati članice NATO?
Papić: Ako govorimo o dugoročnoj perspektivi, na to pitanje je teško odgovoriti pre svega zato što je budućnost NATO-a neizvesna. Kratkoročnija prognoza je da NATO ne može mnogo da uradi iz razloga koje sam pomenuo – Sjedinjene Države su vojno prenapregnute u iraku i Avganistanu. Dugoročnije, međutim, moguće je, recimo, da NATO svoje baze, koje još nisu na granici Rusije, pomeri dalje na istok – u Poljsku i Rumuniju, na primer - kako bi obuzdavao Rusiju. Ali odnosi između NATO-a i Rusije dugoročno će zavisiti pre svega od Nemačke. Ako Nemačka odluči da svoje bezbednosne garancije uspostavi direktno sa Rusijom, što ona zapravo već i sada čini, onda ćemo imati sasvim drugačiju situaciju.
RSE: Šta čini Rusiju takvom bezbednosnom pretnjom Zapadu i Sjedinjenim Državama?
Papić: Naša procena je da je osnažena Rusija za Sjedinjene Države pretnja broj jedan. Kratkoročno gledano, Rusija ima idelanu priliku da reaguje na način na koji je to učinila u Gruziji, da stavlja svoj bezbednosni pečat na ono što smatra svojom periferijom. iz dugoročnije perspektive posmatano, međutim, jasno je da će Amerika i Evropa imati i ekonomsku i vojnu premoć u odnosu na Rusiju. Ono što Rusiju čini bezbednosnom pretnjom jeste to što se njena zona uticaja, njena “zapadna periferija”, tako da kažem, preklapa sa “istočnom periferijom” Evrope. Ovde govorimo o Poljskoj, baltičkim zemljama i Ukrajini, iako je ona iznutra prilično podeljena zemlja. Dakle, bezbednosni problemi mogli bi nastati u ovim zonama. Treba pomenuti i činjenicu da Rusija ima veliki uticaj na evropsku politiku koji je generisan evropskom zavisnosti od ruske energije. Ovo ne predstavlja nužno bezbednosnu pretnju, ali stvara nelagodnost Evrope koja će morati da se nekako razreši. Sve ovo ne znači da će Rusija i Amerika, odnosno, Rusija i Evropa, okrenuti tenkove jedni prema drugima - mada se ni to ne može sasvim isključiti kao rezultat globalnog vaskrsavanja Rusije – već da postoje divrgentni interesi u istom regionu, što će rezultirati ili novim bezbednosnim aranžmanom koji uzima u obzir ruske interese, ruske potrebe i ruske strahove ili će umesto toga odgovor biti strategija suzbijanja obnovljene Rusije.
RSE: Ako bi Sjedinjene Države bile u poziciji da moraju da izaberu između Rusije kao strateškog partnera potrebnog na Bliskom istoku, u politici prema iranu, Severnoj Koreji itd. i, recimo, regiona Gruzije, Ukrajine, šta bi, prema vašim uvidima, izabrale?
Papić: STRATFOR ocenjuje da je za Sjedinjene Države, trenutno, definitivno mnogo važnije iransko pitanje i pridobijanje Rusije kao strateškog partnera u vezi sa tim pitanjem nego to šta se dešava u Gruziji. To pokazuje i izostanak američke akcije u Gruziji, što se ne objašnjava samo neraspoloživosti američkih vojnih kapaciteta. Do akcije nije došlo i zato što je Rusija odlučila da pokaže svoje mišiće na Kavkazu upravo u trenutku kad Amerika želi njenu kooperativnost u vezi sa iranskim pitanjem. Pogledajte šta je bio američki odgovor na poslednjoj sednici NATO-a 19. avgusta: mnogo retorike, ali čak i ta agresivna američka retorika prema Rusiji dogodila se samo zato što je bilo jasno da su mnoge NATO članice odbile prijem Gruzije u članstvo Alijanse prema američkim tajmingu, što je Vašington, dakle, shvatio da njegova retorika neće morati da bude potvrđivana bilo kakvom akcijom. Dakle, Amerika se u ovom trenutku ograničila za stretegiju puke verbalne osude Rusije zato što joj Rusija i te kako treba u kontekstu Irana.
RSE: Može li se uspostaviti bilo kakva paralela između kavkaskog konflikta i kosovskog pitanja?
Papić: Najznačajniji memento kosovskog kompleksa je to što se Rusija ponovo uspostavila kao strateška regionalna sila, baš kao što je i obećala tokom kosovske krize, što ćemo od sada imati na sceni samo ovakvu Rusiju. To mi se čini najvažnijim globalnim događajem – da će Rusija od sada biti veoma robusna i da više nikad nećemo opštiti sa onom Rusijom iz devedesetih godina prošlog veka.
