U toj vezanoj trgovini Naftna industrija Srbije se prodaje za ništavnih 400 miliona evra, sa celokupnom imovinom i proizvodnjom – iako domaći političari uveravaju da to nije tako – a da se čak i ne zna da li će magistralni tok gasovoda prolaziti kroz Srbiju ili će je samo okrznuti. Nije regulisano ni pitanje taksi, ni kapaciteta podzemnog skladišta gasa u Banatskom dvoru. Što je najbizarnije u celoj priči, ovog trenutka nije izvesno čak ni da će tog ruskog gasovoda uopšte biti.
Može li novi srpski pregovarački tim popraviti išta od već učinjene štete u mandatu prethodne Vlade. Sve ovo se može sažeti u ključno pitanje: Kakva je garancija da će Srbija, čak i ako proda Rusima Naftnu industriju Srbije dobiti ruski gasovod? Studija izvodljivosti tog projekta, prema poslednjim informacijama iz Rusije, može se očekivati tek krajem 2009. godine. Da li je moguće budućim ugovorom o prodaji Naftne industrije Srbije usloviti rusku stranu da gasovod bude izgrađen, da magistralni krak određenog kapaciteta prolazi kroz Srbiju? Postavlja se takođe i pitanje kako će se tarifirati prolazak gasovoda kroz Srbiju. S obzirom da ruska strana ima većinsko vlasništvo, jasno je da će ona o tarifama odlučivati. U sporazum se, očigledno je, uletelo grlom u jagode.
Vlada Srbije stoji iza svih stavova energetskog sporazuma koji je potpisan sa Rusijom, izjavio je premijer Srbije Mirko Cvetković, ali ništa više nije otkrio.
Stručnjak za energetiku Zorana Milanović Mihajlović kaže da je cena po kojoj će se Naftna industrija Srbije prodati samo jedan, i to ne najvažniji, stub ove energetske priče sa Rusima:
"Ukoliko se ne bude jasno znalo koliko će se investirati, u koje delove Naftne industrije Srbije će se investirati i po kojoj dinamici, nećemo imati ništa od Naftne industrije Srbije."
RSE: Bilo je i spekulacija da Južni tok može da zaobiđe Srbiju, da nećemo imati magistralni tok, jer ni sami Rusi još nisu definisali pravac?
"Sve dok se ne bude znala tačna ruta gasovoda i njegov kapacitet, jer o tome, ako pogledate sporazum, ne postoji nijedan egzaktan podatak, svako potpisivanje eventualnog kupoprodajnog ugovora za Naftnu industriju Srbije za mene je vrlo ozbiljan problem za srpsku energetiku. Može se desiti da se Naftna industrija Srbije proda, a da mi za tri-četiri meseca, kada bude gotova glavna studija, vidimo da gasovod, na primer, neće ni prolaziti kroz Srbiju ili da će prolaziti, ali da neće biti dovoljnog kapaciteta – onda se postavlja pitanje šta smo uradili. Jedno su sporazum i ratifikacija, o tome će se raspravljati u parlamentu u septembru, i to je u redu. Sporazum nas ništa ne obavezuje jer sporazum nije ugovor. Dalje teku pregovori o Naftnoj industriji Srbije i mi moramo imati našu pregovaračku platformu, moramo znati šta hoćemo, koji je to kapacitet gasovoda koji je nama potreban. To nije deset milijardi metara kubnih, kao što to piše u sporazumu, to je najmanje 15-16 milijardi metara kubnih ako hoćemo da imamo magistralni gasovod. Postavlja se i pitanje podzemnog skladišta gasa, u sporazumu piše da je podzemno skladište gasa za 360 miliona kubnih metara godišnje, a Banatski dvor ima kapacitet za 860 miliona metara kubnih. Da li to možda znači da ruska strana ne namerava da ima regionalno skladište gasa kod nas. Naš cilj je, valjda, da imamo regionalno skladište i da potpuno iskoristimo Banatski dvor. Postoji i pitanje kuda će to ići, pitanje taksi, a da i ne pominjem priču, koja ne verujem da može da se promeni, o odnosu vlasništva unutar kompanije koja će se formirati u vezi izgradnje gasovoda. Mi smo jedina od svih država u okruženju koja ima manjinsko vlasništvo, jedino je kod nas 49 odsto."
Vlada je energetski sporazum sa Rusijom krajnje neprofesionalno i neozbiljno odradila i nije verovatno da će nova procena vrednosti Naftne industrije Srbije, koja je zapravo fingiranje nekog dodatnog angažovanja, doneti bitno različitu cenu od već ugovorenih 400 miliona evra, kaže Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja:
"Prosto je neverovatno da neko nije seo i napravio neku studiju ili predračun, procenio vrednost pa onda dao cenu, nego je cena za 49 odsto okruglo 400 miliona evra. Drugo, priča se da će oni investirati, kao da je investiranje koje će oni imati nešto što se može sabirati sa cenom. Obratno, ako budu investirali u povećanje kapitala, onda će naših 49 odsto još više opasti, a oni će onda uz pomoć tog novca imati još više od Naftne industrije Srbije, možda i čitavu Naftnu industriju Srbije. Zatim, kada je reč o Naftnoj industriji Srbije, bilo je potpuno pogrešnih informacija. Ministri su govorili da još nisu odlučili šta će u okviru Naftne industrije Srbije pripasti Rusima kod kupovine 51 odsto kapitala, iako u sporazumu vrlo jasno piše da je to sva imovina po bilansu sa kraja prošle godine, a to znači svi izvori domaće nafte i gasa. Zaista ne razumem zašto nisu izdvojeni barem domaća nafta i koncesija iz tog ugovora pre nego što je izvršena takva privatizacija."
Ako krak gasovoda i uđe u Srbiju, mi još ne znamo kuda će prolaziti, pa je neprofesionalno da vlada uđe u obavezu da srpski poreski obveznici finansiraju 49 odsto njegove izgradnje ako cevovod samo okrzne Srbiju, recimo, kod Vršca, dodaje Kovačević:
"U sporazumu piše da će se napraviti napor da on bude neki tranzitni gasovod, ali nije napisano kuda će on prolaziti da bi postao tranzitni. Sve informacije govore da Rusi imaju ideju da, kada prođe kroz Bugarsku, taj gasovod krene u dva pravca, jedan u pravcu Italije, a drugi u pravcu Austrije. Ako budu postojala oba ta pravca, postavlja se pitanje gde će iz Bugarske ući kod nas i da li će oba ta pravca uopšte dolaziti kod nas, ili će iz Bugarske, kroz Grčku, odmah otići do Italije. Čitava priča je bila jednostrana, sporazum je odličan za Srbiju, a kada ga čitate obratno odličan je za Rusiju. U taj sporazum smo uleteli grlom u jagode, imam utisak da smo uleteli u njega da bismo odobrovoljili Rusiju na političkom planu, a sada ne znamo kako da isplivamo."
