Dostupni linkovi

Mogu li se pomiriti Miloševićeva i Đinđićeva Srbija?


Boris Tadić (levo) lider DS i Ivica Dačić (desno) lider SPS

Tema najnovijeg Mosta je najavljeno pomirenje između Demokratske partije i Socijalističke partije Srbije. O tome vode polemiku Jelena Milić, direktorka beogradskog Centra za evroatlantske integracije i Slaviša Orlović, docent Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Polemisalo se o tome da li ovo pomirenje doprinosi stabilizaciji Srbije ili je to pokušaj da se izbegne suočavanje sa prošlošću, može li se Socijalistička partija Srbije osloboditi Miloševićevog nasleđa, da li je imenovanjem Ivice Dačića, predsednika Socijalističke partije Srbije, za ministra unutrašnjih poslova stavljena tačka na mogućnost da se utvrdi pozadina ubistva premijera Djinđića, da li poziv na pomirenje pre utvrdivanja odgovornosti za zločine počinjene devedestih godina znači amnestiju za Miloševićev režim, kao i o tome da li se mogu pomiriti Miloševićeva i Djinđićeva Srbija.

Omer Karabeg: Mislite li da će pomirenje Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije doprineti stabilnosti Srbije?

Jelena Milić: Ne. Ono možda doprinosi formiranju vlade, ali na duge staze sigurno ne doprinosi stabilnosti Srbije.

Ja mislim da to pomirenje može biti dobar signal jer u demokratiji ne postoji idealno rešenje nego najmanje loše rešenje...

Slaviša Orlović: Ja mislim da to može biti dobar signal jer u demokratiji ne postoji idealno rešenje nego najmanje loše rešenje. Kada se ovo rešenje uporedi s alternativama, ja mislim da je ipak dobro što je prevagnula evropska orijentacija. Ono što je za mene kao građanina važno je da se potpiše koalicioni sporazum, da bude transparentan, da vidimo koji su programski principi vlade, kakva je podela odgovornosti među partnerima i kakav će biti način vođenja države.

Beatifikacija Socijalističke partije Srbije, poziv na organizovani zaborav i ovo lažno pomirenje iritiraju građansku Srbiju...

Jelena Milić: Volela bih da razdvojimo dve stvari. Jedna je stvar pravljenja vlade sa Socijalističkom partijom Srbije. Smatram da je Demokratska stranka bila u teškoj situaciji i da je preuzela je veliku odgovornost kada se na to odlučila.

Taj potez Demokratske stranke u potpunosti razumem. Međutim, drugi deo priče – beatifikacija Socijalističke partije Srbije, poziv na organizovani zaborav i ovo lažno pomirenje - govori nešto drugo. Mislim da je to bilo nepotrebno, to iritira građansku Srbiju. Nije naš interes fingirani proces ulaska u Evropsku uniju nego evropeizacija društva. A evropeizacije društva nema ako se prvo ne utvrdi istina, ako se prvo ne utvrdi odgovornost, pa tek onda da počnemo da pričamo o pomirenju.

Slaviša Orlović: Slažem se da ovo ne bi smelo da bude amnestija za zločine počinjene tokom devedesetih, niti poziv na neku vrstu amnezije ili abolicije. Ja, međutim, smatram da treba pozdraviti ukoliko postoji želja Socijalističke partije Srbije da definiše sopstveni identitet. Mislim da oni objektivno imaju manje problema sa Miloševićem nego, recimo, Srpska radikalna stranka sa Šešeljem, koja je sada, možda, na putu da preuzme teret onoga što se dešavalo devedesetih godina. Socijalistička partija Srbije očigledno ima potrebu, a delimično i Demokrtaska stranka Srbije, da racionalizuju i legitimišu svoj koalicini sporazum, pa bi se moglo reći da je najavljena deklaracija o pomirenju upućena pristalicama ove dve stranke.

Omer Karabeg: A da li mislite da bi pomirenje moralo da podrazumeva i izričito odricanje Socijalističke partije od Miloševićeve politike?

Važno je što predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić u svojstvu ministra unutrašnjih poslova izjavljuje da postoji spremnost da se ispunjavaju međunarodne obaveze Srbije prema Haškom tribunalu...

Slaviša Orlović: Ja mislim da je to jako teško iz prostog razloga što je njima, kako je rekao predsednik te partije Ivica Dačić, porodica Milošević značajna kao Demokratskoj stranci porodica Đinđić. Dakle, s obzirom na tu šizoidnost da su jednim okom okrenuti biračkom telu, a drugim budućnosti Srbije i svoje partije mislim da će to ići postepeno. Oni će ostaviti Miloševića na miru.

Važno je, međutim, što njihov predsednik u svojstvu ministra unutrašnjih poslova izjavljuje da postoji spremnost da se ispunjavaju međunarodne obaveze Srbije prema Haškom tribunalu. To znači da postoji politička volja da se svi optuženi za zločine, kako one u zemlji tako i one počinjene u građanskim ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, privedu pred lice pravde i da budu procesuirani.

Omer Karabeg
: Lideri Demokatske stranke i Socijalističke partije Srbije tvrde da bi se pomirenjem stavila tačka na tragičnu prošlost.

Izbegavanje Ivice Dačića da se odredi prema politici koju simbolizuje Slobodan Milošević je zastrašujuće...

Jelena Milić: Mene strašno brinu takve izjave i već sam zažalila što sam rekla da podržavam ideju da Demokratska stranka napravi vladu sa Socijalističkom partijom Srbije. Ovih dana je Ivica Dačić gostujući u “Utisku nedelje“ jednog momenta uzviknuo: “Mi se uopšte nismo promenili“. Njegovo izbegavanje da se odredi prema politici koju simbolizuje Slobodan Milošević je zastrašujuće. Mislim da je loše i to što se priča da je ovo pomirenje za unutrašnju upotrebu. U osetljivim odnosima u regionu ništa nije za unutrašnju upotrebu.

Pogledajte kako je Hrvatska vrlo burno reagovala na izjavu predsednika Tadića koji je, govoreći o onome što se dogodilo u Srebrenici, izbegao da upotrebi sada već i sudski ozakonjeni izraz genocid. Sve što se dešava u Srbiji odmah se čuje i u regionu. Već je došlo do usporavanja regionalne saradnje zbog načina na koji je vođenja spoljna politika u vezi sa “odbranom“ Kosova. S ovim pomirenjem sa Socijalističkom partijom Srbije mi dodatno dolivamo ulje na vatru.

Ivica Dačić je u istoj emisiji rekao da mu saradnja sa Haškim tribunalom nije nikakav prioritet. Kako se može ubrzati pristupanje Evropskoj uniji, o čemu govori vlada, ako ministru policije nije prioritet saradnja sa Haškom tribunalom koja je preduslov naše evropske integracije. Znači, Socijalistička partija Srbije nema nikakvu nameru da evropeizuje Srbiju, sve je to prazna retorika za koju će Demokratska stranka, bojim se, morati da plati mnogo veću cenu nego što je mislila.

Međutim, ono što je još važnije od ispunjavanja obaveza prema Haškom tribunala je da se utvrdi šta je zaista bilo, da se vidi ko je krivično, ko politički, a ko moralno odgovoran, da se ispravi romansirana, mitologizovana prošlost. To je preduslov da se krene u proces pomirenja koji neće značiti zataškavanje onoga što je bilo.

Omer Karabeg: Gospodine Orloviću, slažete li se sa tvrdnjom gospođe Milić da se Socijalistička partija Srbije nije uopšte promenila?

Slaviša Orlović, docent na beogradskom Fakultetu političkih nauka

Slaviša Orlović: Ja mislim da treba suditi po delima, a ne po rečima. Slažem se da Srbiji predstoji suočavanje s prošlošću s obzirom da prošlost nikada nije sasvim prošla i s obzirom da je Srbija aposolutno opterećena činjenicom da se nalazi u zamci nedovršene prošlosti. Zbog toga je važno da oni koji se okreću budućnosti, a to je, čini mi se, zajednički imenitelj ove vlade, postignu neku vrstu konsenzusa oko nesporazuma iz prošlosti i smognu snage da uspostave neku vrstu mostova poverenja i saradnje. Rekao sam, ja sam pristalica da sudimo po delima, a ne po rečima. Retorika nekada može da bude marketinški inspirisana, važni su postupci.


Omer Karabeg: Gospodine Orloviću, kako biste komentarisali tvrdnju lidera Demokratske stranke i Socijalističke partije da će se ovim pomirenjem staviti tačka na tragičnu prošlost?

Nisam preveliki optimista da se može jednim aktom, kao što je politička deklaracija, staviti tačka na sve ono što se desilo u prošlosti i što u mnogome opterećuje ne samo sadašnjost nego i budućnost Srbije...

Slaviša Orlović: Nisam preveliki optimista da se može jednim aktom, kao što je politička deklaracija, staviti tačka na sve ono što se desilo u prošlosti i što u mnogome opterećuje ne samo sadašnjost nego i budućnost Srbije.

Omer Karabeg: Može li Demokratska stranka da oprosti Socijalističkoj partiji što su njeni lideri bili progonjeni u vreme dok je Milošević bio na vlasti, i može li Socijalistička partija da oprosti Demokratskoj stranci što je njihovog lidera i osnivača stranke Miloševića izručila Haškom tribunalu?

Fascinirala me ona izjava Borisa Tadića o simetriji bola, kada je rekao da i Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije imaju svoju bol za mrtvim liderima, to jest Đinđićem i Miloševićem...

Jelena Milić: Bojim se, na žalost, da Demokrate mogu. Fascinirala me ona izjava Borisa Tadića o simetriji bola, kada je rekao da i Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije imaju svoju bol za mrtvim liderima, to jest Đinđićem i Miloševićem. Potpuno je neumesno uporediti premijera koji je mučki ubijen sa nekim ko je bio optužen za najteža krivična dela i koji je umro u zatvoru prirodnom smrću.

Poruke koje dolaze od predsednika Srbije da mi moramo da zaboravimo, da ne smemo da se oslanjamo na prošlost su vrlo nezgodne. To znači da će opet biti na margini svi oni koji se zalažu za utvrđivanje istine, za suočavanje sa bolnim činjenicama prošlosti i za odgovornost.

Slaviša Orlović: Mislim da i Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije imaju svoje čvrsto jezgro pristalica kojima i sporazum o formiranju vlade i najavljena deklaracija o pomirenju predstavljaju gorku knedlu u grlu i nešto što će teško preboleti s obzirom na nesporazume iz prošlosti. Ali, s obzirom da ove dve partije pokazuju spremnost da vode Srbiju u pravcu Evropske unije i ako ova vlada potraje četiri godine, pa ako na završetku njenog mandata budemo pred vratima Evropske unije, u tom slučaju bi možda trebalo imati razumevanja za ovakve gestove.

Jelena Milić: Mislim da je imenovanjem Ivice Dačića za ministra policije stavljena tačka na mogućnost utvrđivanja političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića.

Jelena Milić, direktorka beogradskog Centra za evroatlentske integracije

Slaviša Orlović: Ja ne mislim tako iz nekoliko razloga. Prvo, Ivica Dačić nije nosilac najviše vlasti u Srbiji i nema sve instrumente i poluge vlasti. Drugo, tu je Predsednik Republike, a vrlo je moguće, bar je tako najavljeno, da će državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova biti iz Demokratske stranke i da će na čelu Bezbednosno-informativne agencije (BIA) takođe biti čovek iz te stranke. Uostalom, ne vidim neki jak motiv kod Ivice Dačića da zataškava sudske procese iz prostog razloga što on tokom devedesetih nije obavljao nijednu državnu funkciju. On je tada bio portparol Socijalističke stranke Srbije. A čak i da ima veću vlast, sada su institucionalni mehanizmi jači od jedne političke ličnosti.

Ta priča “za svađu je potrebno dvoje“ jako je opasna. Nije potrebno dvoje. Kad nekoga ubijete, ne može taj drugi da podeli krivicu, ne mogu Jevreji da podele krivicu sa Nemcima za Aushwitz...

Jelena Milić: Ne slažem se. Sama činjenica da je Ivica Dačić na čelu jednog takvog ministarstva, da je Socijalistička partija Srbije u vladi i da je ta ista stranka pre toga bila u velikoj ljubavi sa Koštuničinom Demokratskom strankom Srbije u meni izaziva veliku sumnju. Uostalom, pitanje pozadine Đinđićevog ubistva zatvoreno je još ranije, a Ivica Dačić je došao samo kao simbol potvrde da od toga nema ništa.

Htela bih da još nešto kažem o pomirenju. Ivica Dačić kaže: “Svašta smo jedni drugima radili.“ Ja aposlutno ne pristajem na takvu uravnilovku, na takvo izjednačavanje. Kao neko ko je bio u antiratnom pokretu, ko je član Građanskog saveza Srbije, ne vidim šta je to loše Građanski savez uradio Socijalističkoj partiji Srbije, pa su mi takve izjave neprihvatljive. Ta priča “za svađu je potrebno dvoje“ jako je opasna. Nije potrebno dvoje. Kad nekoga ubijete, ne može taj drugi da podeli krivicu, ne mogu Jevreji da podele krivicu sa Nemcima za Aushwitz. To je vrlo opasne zamene teza. A onda kao predlog i način da se jazovi prevaziđu dolazi poziv na kolektivnu amneziju, na zaborav i na okretanje nekoj budućnosti. Uopšte taj koncept da je konflikt kontraproduktivan i štetan i da nam umesto toga treba sabornost je opasan. Nisu sva razmimoilaženja u društvu opasna, daleko bilo.

Omer Karabeg: Gospodine Orloviću, mislite li vi da bi pomirenje ustvari značilo izjednačavanje krivica?

Ja ne mislim da je poziv na pomirenje poziv na kolektivnu amneziju...

Slaviša Orlović: Ne, apsolutno ne mislim. Pomirenje bi bilo neprihvatljivo ukoliko bi ona podrazumevalo izjednačavanje krivice. Ja takođe ne mislim da je poziv na pomirenje poziv na kolektivnu amneziju jer to ni moja sagovornica, ni vi, a sigurno ni ja ne bismo prihvatili. Postoje ljudi od integriteta do kojih ne može stići takav apel i kada bi postojao. Ja sam pristalica malo drugačijeg čitanja tog političkog gesta. Da li ljudima treba dati šansu, ako hoće da se menjaju, da li je bolje da se menjaju ili ne?

Znači li to da ja, vođena pozivom predsednika Tadića, treba da se izmirujem sa Srpskom radikalnom strankom koja još uvek tvrdi da je Hrvatska veštačka tvorevina Vatikana...

Jelena Milić: Bojim se da priča da to nije poziv na kolektivnu amneziju prolazi kod užasno malog kruga ljudi. Meni je milo da imam sagovornika kod koga to ne prolazi, ali nismo ni vi, gospodine Orloviću, ni ja ciljna grupa, niti konzumenti tog poziva. Za mene su konzumenti tog poziva mladi ljudi koje sam imala priliku da slušam pre neko veče kada sam stajala sa Ženama u crnom obeležavajući godišnjicu genocida u Srebrenici. Oni nisu želeli da slušaju izjave srebreničkih majki, koje su emitovane preko video bima, nego su nas obasuli pogrdama. To je ono što mene plaši. Gospodin Orlović kaže da treba dati šansu onome ko hoće da se menja. Ja se s tim potpuno slažem. Sama činjenica da je Demokratska stranka napravila vladu sa Socijalističkom partijom je davanje šanse. Zašto onda ne sačekati da se vidi da li je Socijalistička partija iskoristila šansu da se promeni nego sa odmah podvlači crta i pravi završni račun?

Hajde da vidimo da li će Socijalistička partija glasati za zakon protiv diskriminaciji koji je jedan od uslova za nastavljanje procesa pridruživanja Evropskoj uniji. A ta partija je, bez obzira što se prodavala za socijalističku i levičarsku stranku, itekako jahala na politici diskriminacije po nacionalnoj osnovi. I da se ne lažemo, Socijalistička partija Srbije je bila većinski partner u vlasti svih onih godina kada su počinjena najveća zla u Srbiji i regionu, a ne Srpska radikalna stranka. Boris Tadić je rekao da njihovo partijsko pomirenje treba da bude primer i drugima. Kome? Znači li to da ja, vođena pozivom predsednika Tadića, treba da se izmirujem sa Srpskom radikalnom strankom koja još uvek tvrdi da je Hrvatska veštačka tvorevina Vatikana.

Omer Karabeg: Gospođo Milić, vi ste rekli da vas ovo pomirenje podseća na oživljavanje ideje o sabornosti.

Jelena Milić: Koncept ultranacionalističke sabornosti podrazumeva stalno postojanje nekog spoljnog neprijatelja koji bi nas homogenizovao i naterao da sve međusobne razlike zaboravimo i zajednički delujemo protiv njega. Razlika između ovog pomirenja i koncepta sabornosti je samo u tome što je spoljni neprijatelj zamenjen zajedničkim, višim državnim interesom - članstvom u Evropskoj uniji zbog koga bi sve razlike trebalo da ostavimo iza sebe.

Podela koja nas najviše opterećuje je podela tradicionalizam - modernizam, odnosno nacionalno - građansko. Ta linija podele se može pratiti i kad je reč o odnosu prema Haškom tribunalu i kad je reč o Kosovu...

Slaviša Orlović: Ne bih rekao da je ovde reč o sabornosti, mislim da je to više priča o konfliktu i konsenzusu. Podsetio bih da je prava šansa da se uspostavi diskontinuitet sa starim režimom propuštena još 2000. godine kada je Demokratska opozicija Srbije imala dvotrećinsku većinu u skupštini. Na žalost svih nas, demokratski i građanski orijentisanih ljudi, to nije učinjeno. Propuštena je šansa da se Srbija konstituiše kao demokratska zajednica. Na još veću žalost to nije u potpunosti urađeno ni Ustavom iz 2006. godine.

Kada se u društvu traga za uspostavljanjem konsenzusa o onome oko čega se politički akteri slažu, lako će se dijalogom doći do rešenja. Kako, međutim, postići da politički akteri ne troše energiju na antagonizme, animozitete, da ne jačaju podele u društvu. Podela koja nas najviše opterećuje je podela tradicionalizam - modernizam, odnosno nacionalno - građansko. Ta linija podele se može pratiti i kad je reč o odnosu prema Haškom tribunalu i kad je reč o Kosovu. Radi se o tome da prevagne ono u čemu se ljudi slažu nad onim u čemu se ne slažu i da ono u čemu se ne slažu ne bude kočnica da Srbija ide napred.

Omer Karabeg: Da li je Srbiji potrebno nacionalno pomirenje?

Slaviša Orlović: Ja bih prvo voleo da se otvori priča šta to ustvari znači pošto imam utisak da kod različitih aktera to ima različito značenje i izaziva različite asocijacije. U odnosu na moje poimanje mislim da je potrebno, ali ne nekritičko, nego uz dijalog i argumentovanu debatu šta to znači i kakve će posledice imati.

Jelena Milić: Ja se slažem sa gospodinom Orlovićem da je potrebno prvo definisati šta tačno znači poziv na nacionalno pomirenje. Za mene kao vatrenog pristalicu građanske opcije to znači poziv da se samo srpski građani države Srbije međusobno usaglase da je nešto bilo loše, da su jedan drugom nešto loše radili u prošlosti, pa hajde da to stavimo ad acta i da idemo dalje. Ja tako vidim i ovo sadašnje pomirenje. Sada imamo takav trend. Više nemate izbor mis Srbije, nego srpske mis. Za momka mađarske nacionalnosti koji je kao član ekipe Srbije osvojio srebrnu medalju na juniorskom prvenstvu u plivanju u Meksiku kaže se - srpski vaterpolista. Pa nije fer. Ja bih bar pitala tog momka da li mu ne bi bilo prijatnije da se kaže plivač reprezentacije Srbije, a ne srpski plivač.

Pomirenje nije loša stvar ako je dvoje bilo u ravnopravnom emotivnom sukobu, ali ne možemo pričati o pomirenju tamo gde imamo žrtvu i zločinca...


Meni se može prebaciti da sam zvocava i sitničava kada ukazujem na takve stvari, ali za pripadnike manjina u Srbiji to nisu sitnice, to su novi izvori frustracije i straha. Pomirenje nije loša stvar ako je dvoje bilo u ravnopravnom emotivnom sukobu, ali ne možemo pričati o pomirenju tamo gde imamo žrtvu i zločinca. Slažem sa gospodinom Orlovićem da je potrebno uspostavljati konsenzuse. Nama je potreban široki društveni dijalog, a ne neko ad hoc ubrzano pomirenje. Naravno da u takvom dijalogu treba da učestvuju i pristalice Srpske radikalne stranke i članovi Socijalističke partije Srbije, ali ne na taj način da se kaže “Šešelj je bio OK, Milošević je bio OK, a eto i Đinđić je bio OK, sve su to tužne i tragične sudbine, idemo dalje“. Ne, to je nakaradan način. Proces utvrđivanja istine i odgovornosti i zaustavljanje recikliranja nedavne prošlosti je vrlo dugoročan i iziskuje strpljenje. Nisu to stvari koje se mogu uraditi za godinu, dve ili tri.

Omer Karabeg: I na kraju, mogu li se pomiriti dve Srbije, ona Đinđićeva i ona Miloševićeva?

Ja bih pozdravio da do toga dođe, da se dve Srbije pomire i da izvučemo nekakve pouke iz neposredne prošlosti...

Slaviša Orlović: Đinđićeva i Miloševićeva Srbija teško mogu da opstanu u takvim kategorijama, ali, pretpostavljajući da imamo nekakvu percepciju šta to znači, mislim da moramo i da prepoznamo neke gestove. Samo jedan detalj. Kada su završeni predsednički izbori i kada je Tomislav Nikolić iste večeri čestitao Borisu Tadiću, to je bio gest koji je trebalo pozdraviti, ne znam da li su Koštunica i Čedomir Jovanović čestitali Tadiću na pobedi. To je bio rezultat kampanje koju je on vodio na predsedničkim izborima - ona je, na žalost, bila nešto drugačija na parlamentarnim izborima - u kojoj je on makar i sa evroskepticizmom bio spreman da raširi polje svoje političke podrške. Ne možemo pomiriti te dve Srbije ako ne postoji kritička autorefleksija. U svakom slučaju ja bih pozdravio da do toga dođe, da se dve Srbije pomire i da izvučemo nekakve pouke iz neposredne prošlosti. Nemoguće je mirenje bez pogleda unapred, kao što je nemoguć i pogled unapred bez pomirenja.

Jelena Milić: Ja ne vidim Srbiju podeljenu na Đinđićevu i Miloševićevu. Mislim da je ta priča o podeli na dve, pa na treću Srbiju izazvala dosta zabune u javnosti. Ja bih Srbiju radije podelila na onu koja prihvata vladavinu zakona, poštovanje ljudskih prava, toleranciju i tržišnu ekonomiju i na onu koja na to ne pristaje. To je ono oko čega mora da postoji konsenzus. Mi možemo do sudnjeg dana da debatujemo o tome da li Srbija treba da uđe u NATO pakt, čak i oko toga da li treba da uđe u Evropsku uniju, ali ovo je neki minimum oko koga moramo da se složimo i ne vidim zaista nikakvu potrebu da se mirim sa nekim ko ovo ne prihvata.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

XS
SM
MD
LG