Dostupni linkovi

Sonja Biserko, predsednica Helsinškog komiteta za ljudska prava u Srbiji, u Press klubu govori o tome kakav je trenutno položaj Srba na Kosovu, koliko veruju Beogradu i da li se politika vlasti u Beogradu promenila kada je u pitanju odnos prema kosovskim Srbima.

RSE: Upravo ste se vratili sa Kosova jer radite na projektu koji se odnosi na enklave i na naše ljude u enklavama. Tamo je bila i grupa vaših aktivista. Šta ste ustanovili?

Biserko: Taj projekt teče od početka ove godine. Mi smo već u nekoliko navrata obilazili razne enklave sa idejom da se utvrdi činjenično stanje, da se napravi snimak situacije u enklavama i pre svega da se razgovara sa ljudima, da se saslušaju njihovi problemi, njihove strepnje i želje. Ono glavno što smo ustanovili jeste da su ti ljudi ostavljeni. Mi smo taj naš prvi izvještaj nazvali Ljudi na margini, što oni zapravo i jesu, obzirom da država Srbija, kao i njena nadležna ministarstva, ni u jednom momentu nisu vodili računa o tim ljudima koji su ostavljeni sami sebi. Pre svega su ostavljeni da sami donesu odluku da li će ostati ili neće.

Obzirom da je zvanično-nezvanična politika države Srbije podela Kosova, mada to nije javno obznanjeno, pogotovo ne u komunikaciji sa inostranstvom, ti Srbi su ostavljeni na ledini. Ne postoji komanda da se oni povuku sa tog dela Kosova. U svakom slučaju, zapostavljenost tih ljudi govori o tome da oni treba da donesu odluku koja se odnosi na prodaju zemlje i odlazak, bilo u Kosovsku Mitrovicu ili u Srbiju ili u beli svet. To je ono što nas je zaprepastilo. Situacija je veoma slična psihološkoj izbezumljenosti koju smo susretali kod izbjeglica iz Hrvatske, kada su dolazili u Srbiju i kada smo kao odbor artikulisali njihovu želju da se vrate. Tada smo sakupili 3.000 potpisa ljudi koji su željeli odmah da se vrate, ali je bilo vrlo jasno da država ne želi da se oni vrate. Ona ih je i razmestila po Vojvodini i po nekim delovima Srbije, usmeravala ih čak i prema Kosovu, mada taj pokušaj nije uspeo, obzirom da je samo 15 hiljada ljudi završilo na Kosovu. Mnogi od njih su kasnije bežali sa Kosova, a nakon intervencije mnogi su otišli u treće zemlje jer im je tada bila otvorena i ta mogućnost. Možda tih ljudi ima još malo u Kosovskoj Mitrovici, ali ih u enklavama nema. To su ljudi koji u ovom momentu nemaju neke ozbiljnije primjedbe na ponašanje Albanaca. Tačno se vidi ta oštra linija između Srba u enklavama, ovih na severu i u Beogradu. Počinje diferencijacija unutar samog srpskog korpusa, onih koji su nešto profitirali i onih koji su ostavljeni sami sebi.

Tu postoji i fenomen povratnika. To je uglavnom simulirani povratak. Postoje mnoga izgrađena naselja ili rekonstrukcije njihovih kuća, ali tu uglavnom nema povratnika. Kuće su nenaseljene. Oni tu uglavnom dolaze jedanput ili dva puta nedeljno, bilo da pokupe humanitarnu pomoć, ili da fingiraju zaposlenje jer je vrlo mali broj radnih mesta. Oni tu ostaju samo po nekoliko dana i čekaju moment da se rasproda ta imovina, čekaju bolju cenu i bolje vreme, neku bolju ponudu od strane Albanaca. Upravo ti ljudi koji su tu ostali i koji do sada nisu krenuli sa Kosova su zaboravljeni i njima nije pružena nikakva značajnija pomoć. Čak je i ta pomoć koja im se pruža uglavnom izmanipulisana. Srbi u enklavama uglavnom kritikuju ljude koji, navodno, predstavljaju njihove interese jer su upravo oni ti manipulatori koji tu pomoć, bilo zadržavaju za sebe, ili za ljude kojima su oni bliski. Veliki deo te pomoći, pogotovo kada je u pitanu mehanizacija i stoka, se prodaje. Međunarodna zajednica nije uspostavila kontrolni mehanizam da prati kako se ta pomoć koristi.

Gledano u širem kontekstu, Kosovo kao takvo ima veliki problem nezaposlenosti. Preko 50 posto ljudi je nezaposleno - i Albanaca i Srba. Bitno je da se stvore mogućnosti za održiv ostanak tih ljudi tamo. Kosovska vlada je u ovom momentu vrlo zainteresovana da im se pomogne i izlazi u susret tim ljudima u enklavama. Međunarodna zajednica, i sve nove misije koje tamo dejstvuju, su zainteresovane i postoje ogromna finansijska sredstva koja su namenjena Srbima.


Ta velika ideja Dobrice Ćosića o humanom preseljenju stanovništva nije pokazala nikakav uspeh, naprotiv. Ona je, pre svega, dovela do totalne propasti samog srpskog naroda, obzirom da nisu dobili željeni rezultat - naseliti ispražnjene krajeve Srbije, kao što je istočna Srbija, južna Srbija ili svojevremeno Kosovo. Oni su popunjavali neke džepove u okviru Vojvodine, tamo gde su nekada živeli Hrvati, ili neke druge manjine. Tako je danas granica prema Hrvatskoj etnički čista, nema ni jedno hrvatsko selo. Priboj još uvek nije otvoren za povratak Muslimana, tako da se i ta granica prema Bosni drži etnički čista. Taj nakaradni projekt je dao zastrašujuće rezultate, a to se pogotovo vidi kada se uđe u razgovore sa tim ljudima, sa Srbima u enklavama.

RSE: Jako malo znamo o životu u enklavama. Kada se priča o Kosovu, uglavnom se priča o Severnoj Mitrovici i o tim delovima koja nisu potpuno izolovani. Imaju li tamo deca mogućnosti da idu u školu na svom jeziku?


Biserko: Postoje škole u mestima gde su veće zajednice, ali iz manjih sela, gde ima po dvoje-troje dece, deca putuju u neko veće mesto, kao što je Gračanica. Bilo bi važno da Gračanica postane centralno mesto za kosovske Srbe, a ne Kosovska Mitrovica, koja se ponaša sasvim otuđeno. Glavne primedbe idu na ponašanje predstavnika u Kosovskoj Mitrovici. Oni vrše pritisak da se Srbi ne uključuju u kosovske institucije, da napuste kosovsku policiju. Jedan broj ih je i napustio, što ide na štetu Srbima, obzirom da albanska policija ili Albanci vrlo često ne govore jezik i potrebno je dosta vremena dok se dođe do onoga u čemu je problem. Učešće Srba u toj policiji je itekako važno, prije svega za Srbe, ne samo zbog komunikacije, već i zbog osećaja sigurnosti. Njihov strah u ovom momentu nije utemeljen, ali postoji određena briga za bezbednost. Iz brojnih razgovora koje smo vodili sa tim ljudima proizlazi da oni individualno održavaju komunikaciju sa Albancima, pre svega na tom ekonomskom nivou. Trgovina nikada nije ni prestala. Dešava se da se u urgentnim situacijama obraćaju za pomoć albanskim lekarima u Peći ili Prizrenu. Inače su orjentisani na Kosovsku Mitrovicu. Kada smo ih pitali zašto se trajno ne orjentišu na najbližeg lekara, rekli su da Beograd šuti.

Po tome se vidi da su oni ostavljeni da sami donesu tu odluku, a to ide samo u jednom pravcu, u pravcu prodaje imanja i zemlje. Iz našeg iskustva u radu sa izbjeglicama, vrlo mali broj onih koji su se bavili poljoprivredom odlučuje se da uzme tuđu zemlju. Oni se uglavnom naseljavaju u predgrađima velikih gradova i uglavnom postaju prigradska sirotinja. Ta velika ideja Dobrice Ćosića o humanom preseljenju stanovništva nije pokazala nikakav uspeh, naprotiv. Ona je, pre svega, dovela do totalne propasti samog srpskog naroda, obzirom da nisu dobili željeni rezultat - naseliti ispražnjene krajeve Srbije, kao što je istočna Srbija, južna Srbija ili svojevremeno Kosovo. Oni su popunjavali neke džepove u okviru Vojvodine, tamo gde su nekada živeli Hrvati, ili neke druge manjine. Tako je danas granica prema Hrvatskoj etnički čista, nema ni jedno hrvatsko selo. Priboj još uvek nije otvoren za povratak Muslimana, tako da se i ta granica prema Bosni drži etnički čista. Taj nakaradni projekt je dao zastrašujuće rezultate, a to se pogotovo vidi kada se uđe u razgovore sa tim ljudima, sa Srbima u enklavama.

Kada čovek pomisli koja je njihova perspektiva u odnosu na nekoliko narednih godina, smrzne se, obzirom da će oni možda jednoga dana postati ponovo neke izbeglice. Neki od njih će prodati zemlju, kupiće neke kuće u Srbiji, ali zapravo je to populacija koja trajno ostaje osakaćena, obzirom da upravo to stanovništvo, koje je dole ostalo, nije mobilno već po definiciji. Oni su vezani za svoju zemlju i za svoju kuću. To su predivni krajevi u okolici Prizrena, Peći i drugih većih mesta. To je jedna tragedija koja je u toku.

RSE: Da li oni veruju beogradskim političarima?


Ahtisarijev plan je vrlo blagonaklon prema srpskoj manjini. Veoma je važno da Beograd u ovom momentu pokaže jedan suštinski interes za te ljude i za njihov ostanak tamo, da im pomogne da se integrišu, a ne da ih stalno ostavlja u nekoj vrsti neodlučnosti da li da idu na ovu ili na onu stranu.

Biserko: Može se reći da su nakon proglašenja nezavisnosti Kosova oni manje-više prihvatili tu novu realnost i da na neki način u ovom momentu postoji prostor za njihovu drugačiju orjentaciju, pre svega ka Kosovu i Prištini, prema tom novom političkom kontekstu, gde im se jako mnogu nudi. Ahtisarijev plan je vrlo blagonaklon prema srpskoj manjini. Veoma je važno da Beograd u ovom momentu pokaže jedan suštinski interes za te ljude i za njihov ostanak tamo, da im pomogne da se integrišu, a ne da ih stalno ostavlja u nekoj vrsti neodlučnosti da li da idu na ovu ili na onu stranu. Bilo bi vrlo važno da im Beograd da signal, da se oni ipak okrenu tim institucijama i tim mogućnostima koje im se objektivno pružaju. Takve mogućnosti neće dobiti u Srbiji i mislim da bi to bila propuštena šansa za tu grupaciju.

RSE: Pripadate grupi, uglavnom žena, koje su na čelu nevladinih organizacija i koje su godinama bile na meti nacionalista. Sada toliko ne pominju ni Vas, ni Natašu Kandić, ni Biljanu Kovačević Vučo, a Sonju Liht već vrlo dugo ne pominju. Nekada, dok je bila u Fondu za otvoreno društvo, takođe je na određeni način bila na meti.

Biserko: Povremeno su je pominjali. Ona je uvek bila bliska određenim krugovima oko vlasti, ali tu ne vidim nikakav problem. Problem je u tome što se preko nje manipuliše protiv drugih nevladinih organizacija koje su kritičnije i koje su zadržale taj stav i u najdramatičnijim trenutcima, kako bi se pokazalo koje su nevladine organizacije prihvatljive, a koje nisu. U tom smislu je ona instrumentalizovana protiv dela civilnog društva koje je uvek imalo tu kritičnu distancu. Fenomen državnih nevladinih organizacija postoji svugde. Nemam problema sa tim.

RSE: Da li u tom kontekstu tumačite i priču, koja još nije formalna, da će ona biti naš sledeći ambasador u Americi?

Biserko: Moguće je da nova vlast želi preko toga da pokaže svoj fleksibilni stavi prema tom delu civilnog društva. I posle 5. oktobra, ali i danas, postoji velika mogućnost da se ponovi to što je bilo 5. oktobra, da država mobiliše jedan deo kadrova iz civilnog sektora, obzirom da su ljudski resursi ovde vrlo ograničeni. U civilnom sektoru još uvek radi jedan deo ljudi koji je profesionalno spreman za bilo kakav državni posao. Postoji mogućnost udara na civilno društvo, pa je i ona možda deo toga. U svakom slučaju videćemo kako će se država sada ponašati, obzirom da ona nema neki veliki izbor za nove kadrove. Srbija sada ulazi u proces pregovaranja sa Evropskom unijom, koji će tražiti ogroman broj ljudi u raznim oblastima. Za te pregovore, Srbija momentalno nema te ljude i ona će očigledno izvršiti upad u civilno društvo. To je normalna reakcija, samo što će civilno društvo morati da se brani od tog upada ukoliko želi da ostane taj kritični deo, koji je itekako neophodan za vreme koje dolazi.

RSE: Kako ste doživeli novu ljubav Socijalističke partije Srbije (SPS) i Demokratske stranke (DS) i ono ljubljenje u Atini?


Taj ekspoze u Skupštini se retorički razlikuje od onoga što smo ranije mogli čuti, pogotovo kada je u pitanju Kosovo, bez obzira što ga oni i dalje definišu kao integralni deo Srbije. Retorika se ipak svela na diplomatske i političke akcije.

Ono što tu brine, bar kada je Kosovo u pitanju, jeste činjenica da je srpsko pitanje ostavljeno otvoreno, time što se i dalje Kosovo svojata za neka bolja vremena.

Biserko: Ta koalicija je pre svega bila izraz potrebe. Srbija je u ovom momentu dala svoj maksimum, pa je ta koalicija izraz potrebe da se Srbija proevropski artikuliše. Mislim da nije bilo potrebno toliko javno iskazivati ljubav, obzirom da svi mi znamo šta je ko bio u određenim situacijama u Srbiji, pogotovo početkom devedesetih. S druge strane ne vidim tu neki veliki problem, obzirom da su i Demokratska stranka, ali i Socijalistička partija Srbije, pripadali istom istorijskom bloku kada je u pitanju državno pitanje. U tom smislu tu nije bilo velikih razlika, s tim što je Socijalistička partija Srbije bila nosilac te politike, a drugi se nisu baš mnogo bunili protiv toga.

Bitno je, po meni, da se ta Vlada na neki način stabilizuje i time otvori prostor za reforme i za strane investicije. Koliki su njeni potencijali, tek ćemo videti. Mislim da je vrlo važno dati im neko vreme da se organizuju i počnu da funkcionišu. Taj ekspoze u Skupštini se retorički razlikuje od onoga što smo ranije mogli čuti, pogotovo kada je u pitanju Kosovo, bez obzira što ga oni i dalje definišu kao integralni deo Srbije. Retorika se ipak svela na diplomatske i političke akcije.

Ono što tu brine, bar kada je Kosovo u pitanju, jeste činjenica da je srpsko pitanje ostavljeno otvoreno, time što se i dalje Kosovo svojata za neka bolja vremena. Tu treba imati u vidu i pozadinu i neformalne centre, koji su još uvek predvođeni Dobricom Ćosićem i njegovim krugom. Bez obzira što su u tako visokoj starosti, na žalost, još uvek definišu strateške ciljeve koje vrlo često obznanjuju u medijima, u knjigama, na raznim panelima i njihovim konferencijama. Oni su odložili rešavanje srpsko-albanskog pitanja, s tim što je njihov glavni cilj i dalje Republika Srpska, a to se jasno vidi. Mislim da naši akteri zaboravljaju činjenicu da sada Evropska unija postaje vrlo aktivan akter u svemu što će se dešavati u Srbiji, uči će u sve institucije, postavljaće standarde. Možda u prvom momentu neće tražiti priznavanje Kosova. U nekom periodu to će biti jedna od ključnih stvari koja će se otvoriti pred Srbijom, kao i saradnja sa Haškim tribunalom i predaja haških begunaca. To su dve stvari koje ostaju.

RSE: Zašto mislite da je bitno da Srbija prizna Kosovo?

Biserko: U prvoj fazi neće se insistirati na tome. Nova Vlada to sada drugačije definiše. Ono što su uradili Vojislav Koštunica i Slobodan Samardžić na Kosovu je kriminal, i prema vlastitoj državi, i naravno prema toj novostvorenoj državi. Cilj je bio njeno stalno osporavanje i podrivanje sukoba niskog intenziteta, kako bi se provocirali Albanci na neke incidente i neke ispade koje bi ih pred svetom diskfalifikovali. Tu već postoji čitava lista provokacija u kojima učestvuju i službe bezbednosti i Srpska pravoslavna crkva, koja je glavni stožera takve politike na Kosovu. Oni su jedina institucija koja dole postoji. Dosta se šuška o tome da su i Rusi u to involvirani, ali to su priče koje smo slušali od raznih ljudi i koje treba proveriti. U svakom slučaju, takve priče cirkulišu dole među Srbima. Slobodan Samardžić i Vojislav Koštunica su na neki način Srbiju doveli u situaciju jednog totalnog negiranja pred svetskom javnošću. Mislim da je paljenje ambasada, koje je Koštunica organizovao, na neki način ogolilo njegovu suštinu jer se dugo verovalo da je on neki demokrata nacionalne orjentacije. Paljevina ambasada je na neki način pomogla svetu da sagleda njegovu suštinu, kao i suštinu njegove politike. To je i dovelo Socijaliste u situaciju da budu partner u ovoj koaliciji. Da to nije učinjeno, verovatno bi Vojislav Koštunica ponovo bio premijer ili neki važan akter i u ovoj sadašnjoj Vladi. To je dobit. Na žalost, ambasade su spaljene, ali je to istovremeno doprinelo nekom otrežnjenju Zapada kada je Vojislav Koštunica u pitanju.

XS
SM
MD
LG