"Ustav Srpske pravoslavne crkve je veoma jasan, patrijarh srpski bira se doživotno i može biti zamenjen samo kada premine i kada patrijaršijski presto ostane upražnjen. Ukoliko dođe do okolnosti da je patrijarh sprečen da obavlja svoje dužnosti, on to može preneti na nekoga - ovog puta patrijarh Pavle nije dao pristanak. Sinod može upravljati crkvom, određenim tehničkim poslovima, ali za sve mora podnositi izveštaj patrijarhu koji to odobrava dok je u životu. Dakle, ovo nije put, ali ne gubimo iz vida da u svakoj strukturi, državnoj ili crkvenoj, uvek ima pučista spremnih na sve i zato je ovo jedan težak momenat."
S druge strane, verski analitičar i publicista Živica Tucić smatra da je odluka da Sinod SPC-a preuzme svu vlast, dužnosti i obaveze patrijarha Pavla predstavlja dobro rešenje, jer se tako nastavlja zasedanje Sabora:
"To je normalno, da neko ko je star i u takvim zdravstvenim okolnostima, kao što je patrijarh Pavle, nije u stanju da rukovodi. Ako u crkvi nema saglasnosti, a očigledno je nema, oko toga da li u ovim okolnostima treba birati, ili ne, novog poglavara, okolnosti su takve da je Srpskoj pravoslavnoj crkvi potrebno jedno efikasno rukvodstvo."
U svakom slučaju, pre bilo kakve odluke Sabor mora da sačeka zvanični izveštaj konzilijuma lekara o patrijarhovom zdravstvenom stanju i sposobnostima. Prema navodima medija, poglavar je iz bolesničkog apartmana odbio tročlanu delegaciju episkopa Sabora SPC, koja je u ime Sabora tražila njegov potpis za dobrovoljni odlazak sa trona srpske crkve. Patrijarh je, nakon objašnjenja da neki arhijereji traže da Sabor odlučuje o tome da li treba da se bira novi patrijarh, rekao da je on, iako bolestan, i te kako svestan, i da ne pristaje na ono što veoma dobro shvata.
U samom Saboru tri lobija oštro sukobljavaju svoje stavove po svim pitanjima i čine sve da na tronu patrijarha ili njegove zamene vide svog čoveka. U crkvenim krugovima uveliko kruži informacija da su za novog patrijarha viđeni episkop bački Irinej i episkop banjalučki Jefrem. Prvi, kao predstavnik starogrčke, drugi kao predstavnik tzv. bosansko-srpske struje.
I dok je odluka Sabora da nema izjava za javnost dok je zasedanje u toku, dramatičnu atmosferu koja je zavladala unutar crkve, Mirko Đorđević oslikava i podatkom da su se 47 arhijereja iz zemlje i rasejanja, podeljeni u više lobija, jedva dogovorili čak i o tome ko će predsedavati Saborom. Pored sukoba oko naslednika patrijarha Pavla, crkvu tište i druge tačke razdora:
"Odnos prema Ravenskom dokumentu – i tu imamo sučeljene vladike. Jedni, na primer vladika bački, prihvataju taj dokument koji predviđa da vrhovnu vlast u celokupnoj hrišćanskoj crkvi po pravu prvenstva ima rimski episkop, odnosno rimski papa dok se tome žestoko protivi veliki broj episkopa. Drugi primer, primer Kosova, dok vladika kosovsko-metohijski, kako je to on proširio svoju titulu, odnosno raško-prizrenski Artemije odbija svaku saradnju sa UNMIK-om, KFOR-om i kosovskim institucijama, vladika Amfilohije, koji je na čelu crkvene vlade i sadašnji mitropolit, tvrdi da se ipak mora sarađivati sa postojećom vlašću kakva god ona bila."
Veliki broj arhijereja zahteva i raspravu o Artemiju jer se direktno umešao u političke prilike i javno se uoči izbora svrstao na stranu SRS i DSS nazivajući lidere demokrata izdajnicima koji ne žele da brane Kosovo vojskom. Đorđević zaključuje da se situacija u državi direktno prenosi na situaciju u crkvi:
"Nije čudo što su u novije vreme država i crkva u simfoniji, kako se to stručno kaže, u tesnom organskom jedinstvu."
