Predsednik Svetske banke Robert Zelik je kazao da siromašni u zemljama u razvoju troše 75 odsto svoje zarade za hranu, a mnogo je i gladnih.
"Dok mnogi brinu kako da napune rezervovare svojih automobila, dosta je i onih koji se bore da napune svoj stomak i to svakim danom postaje sve teže i teže. Reč je o uvažavanju sve urgentnije potrebe da se nešto učini i iskoristi šansa kako bi pomogli najurgoženijima. Najpre, međunarodna zajednica mora da obezbedi 500 miliona dolara za rešavanje najhitnijih slučajeva, što je utvrđeno UN programom za hranu. Svet može da pomogne. Potrebna nam je nova globalna politika o hrani", naglasio je Zelik.
Klimatske promene, korišćenje zemljišta za proizvodnju biogoriva i turbulencije na finansijkim tržištima, neki su od razloga za nagli skok cena hrane i njenu nestašicu. Zbog toga vlade širom sveta nastoje da sklope tajne barter i bilateralne aranžmane sa zemljama izvoznicima hrane da bi obezbedile neophodne količine po relativno povoljnim cenama, piše "Fajnenšel Tajms" (Financial Times). Takav potez je usledio nakon odluke vodećih izvoznica da uglavnom zabrane prodaju hrane u inostranstvo. Kako se saznaje, Ukrajina je blizu sporazuma sa Libijom da odvoji 100 hiljada hektara za proizvodnju pšenice za potrebe ove severnoafričke zemlje. Međutim, analitičari u Kijevu su skeptični u ostvarivost ovog sporazuma, s obzirom da je Ukrajina početkom godine ograničila prodaju žitarica u inostranstvu.
Istovremeno, Egipat i Sirija su sklopili bilateralni sporazum tako što će Kairo obezbediti pirinač za svog suseda u zamenu za pšenicu. Filipini su takođe bezuspešno pokušavali da se dogovore sa Vijetnamom o uvozu pirinča. Sličan dil Indija nastoji da napravi sa Kazahstanom o uvozu pšenice.
Vodeći proizvođači pirinča, pšenice i soje kao što su Vijetnam, Rusija i Argentina uveli su restrikcije na prodaju u inostranstvo, što je izazvalo zabrinutost među zemaljama uvoznicima. Zbog toga, sve više zemalja smatra da sklapanjem bilateralnih sporazuma mogu da u slučaju daljih restrikcija obezbede neophodne količine hrane, piše Fajnenšel tajms. Ovaj list podseća da je politika bilateralnih sporazuma u trgovini hranom napuštena tokom 1990-tih, kako se sve više zemalja okretalo ka međunarodnom tržištu jer su odustajale od dotadašnje politike samodovoljnosti, odnosno nastojanja da same proizvedu što više hrane za svoje potrebe.
Analitičari smatraju da bilateralni sporazumu možda mogu da obezbede bolje snabdevanje pojedinih zemlja ali ne i niže cene. Istovremeno, prema diplomatskim izvorima, Rusija, Ukrajina i Kazahstan su naročito aktivni u sklapanju ovakvih ugovora, koristeći svoje poljoprivredne resurse kako bi dobili što veći udeo na svetskom tržištu. S druge strane, pojedine bogate zemlje investiraju na berzi u Čikagu u poslove sa hranom računajući na rast cena.
