Dostupni linkovi

Veoma je teško naći nekoga, ne samo u Srbiji, ko je impresioniran oslobađajućom presudom haškog Međunarodnog tribunala za ratne zločine izrečenom Ramušu Haradinaju. Naime, posmatrajući ceo slučaj mogli ste čak steći utisak da je možda i dobro što je proces, bar onaj prvostepeni, ipak završen: kako je krenulo, da je potrajao još malo možda bi Haradinaja naposletku i odlikovali – možda bi procenili da puko oslobađanje po svim tačkama optužnice nije dovoljno dobro da dostojno naglasi i potpuno dočara toliki humanizam optuženog lica.

Sve ovo ipak ne znači da baš niko u Srbiji nije imao objektivnih razloga da bude zadovoljan ovakvim razvojem događaja. Vojvodi i pritvoreniku Vojislavu Šešelju ovo može odlično da posluži za njegove eskapade; domicilnim, »otadžbinskim« radikalima je sjajno leglo pred izbore. »Rodoljubivim« inteligentima opšte prakse i tabloidnim histericima obezbeđena je zahvalna i inspirativna naricateljska tema bar za narednih mesec dana. Ipak, čini se da niko od ovoga neće uhvatiti toliki ćar kao premijer u ostavci Vojislav Koštunica. Jer, zamislite samo da je Haradinaj osuđen na dugogodišnju robiju: vlasnik u međuvremenu zagubljene haške »devete rupe na svirali« mogao bi samo da pogne glavu, pokrije se ušima i da ćuti, nadajući se da se niko neće setiti da on za sve ove godine nije pronašao ni onog odbeglog slavonskog magacionera, a kamoli jednog Ratka Mladića, i da mu pri tome ni istoimišljenici ni protivnici – svako iz svojih razloga – ne veruju ni da ga je uopšte tražio, ili u najboljem slučaju misle da ga je možda tražio onako kako lenština traži posao: sve moleći Boga da ga ne nađe. Ovako, pošto je Haradinaj oslobođen, nastupilo je Koštuničinih pet pravedničkih minuta, i naravno da se on dobro potrudio da mu niko ne ukrade šou. Istini za volju, i predsednik Tadić i neumorni Tomislav Nikolić dali su svoj doprinos pokušavajući da ne zaostaju u jednoj od omiljenih patriotskih ratnih disciplina (zvanoj »zašto Nama ovako a Njima onako«), ali Koštunica ih je zasenio s lakoćom, rutinerski, manirom prevejanog majstora.


Šta je, dakle, uradio Koštunica, predvodeći hor i orkestar »narodnjačke koalicije«, plus pridružene medije i »nezavisne mislioce«? Najpre, dao je namignuti da je oslobađanjem Haradinaja Tribunal samog sebe ukinuo, obesmislio, na ništa napravio, i tome slično – za jače doze retoričke ornamentike obratiti se ministru Slobodanu Samardžiću, Koštuničinom stranačkom potpredsedniku. Neko monumentalno naivan i neupućen pomislio bi da su Koštunica i društvo do juče naprosto obožavali Tribunal, ali ih je ova šokantna presuda preko noći okrenula protiv njega; u prozaičnoj stvarnosti, za Koštunicu Tribunal je oduvek bio zlo, s tim da je povremeno znao uznapredovati do statusa nužnog zla – i ni makac iznad toga. Premijer i njegovi aktuelni i budući politički partneri drže da je ova presuda idealan povod da se bez preterane graje dovede u pitanje pravni i politički osnov za neku dalju i konkretniju saradnju s Tribunalom.


Ako ste mislili da je ovo lukav manevar, budite strpljivi, to još nije ništa. Sledi, naime, f(r)aza br. 2. Nakon što je Tribunalu održao gadljivo opelo, Koštunica se okrenuo svom omiljenom imaginarnom sagovorniku: Evropskoj uniji. Premijer Srbije, naime, iz nekih razloga jako voli da Evropskoj uniji povremeno zadaje domaće zadatke, ispunjene možda i pomalo ekstravagantnim zagonetkama i pitalicama, na koje očekuje odgovor, a odgovor, naravno, po pravilu ne dolazi. Kako i da dođe, to jest od koga tačno? E, sada je premijer smislio da od Evropske unije odlučno zatraži da se ova izvoli očitovati o daljem smislu postojanja Haškog tribunala, pa da onda Koštunica, u zavisnosti valjda od odgovora, krene da joj se približava, opraštajući joj što ju je tukao svojom retoričkom artiljerijom, ili pak da nastavi da joj okrutno »udara čežnju«. Zahtev je utopijski i neostavariv, a jedino nas lepo vaspitanje sprečava da napišemo da sadrži i komponente nebuloznosti: po kojem bi se osnovu, naime, Evropska unija uopšte izjašnjavala o haškom Tribunalu kao takvom, ili o nekoj njegovoj presudi?! A to da Srbija ima »obavezu saradnje« s Tribunalom, stvar je Ujedinjenih nacija, koje su Tribunal i osnovale, i to Evropska unija ne može da stvai van snage sve i kad bi htela. Mada, naravno, neće.


Šta je, dakle, smisao faze br. 2? Nakon što je Tribunal efektno spepeljen, treba u istoj toj Koštuničinoj retorti dokrajčiti i Evropsku uniju. Paralogički lanac ide otprilike ovako: Tribunal donosi pogrešne presude, ergo, Tribunal je pogrešan; Evropska unija odbija da potvrdi da je Tribunal pogrešan, dakle, i sama Evropska unija je pogrešna. Zaključak: ni sa tim Tribunalom ni sa tom Unijom ne treba imati nikakvog posla. Lider »narodnjaka«, dakle, priprema retoričko-ideološku odstupnicu za postizborni zaokret Srbije: presuda Haradinaju, takva kakva je, može da posluži kao zgodan izgovor, kao katalizator emocionalne mobilizacije većine, kao sredstvo pomoću kojeg se lakše guta strateško okretanje leđa Evropi. Zato je, nezavisno od svih drugih aspekata ovog slučaja, odlazeći premijer koji je čvrsto rešio da bude i dolazeći premijer, imao razloga za zadovoljstvo ovakvom presudom Haradinaju. Politika je čudna i naopaka stvar, u njoj ti ni prijatelji ni neprijatelji često nisu oni koje takvima nazivaš, nego se te uloge baš nekako neobično obrnu...

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG