Ali u poslednje vreme preteže teza da bi od tužbi trebalo odustati i opredeliti se za diplomatsku bitku posredstvom Ujedinjenih nacija.
Pojavila se tako inicijativa da se preko Svetske organizacije zatraži mišljenje od Međunarodnog suda pravde o tome da li je nezavisnošću Kosova povređeno međunarodno pravo. Ipak, kao da nisu još svi na liniji takvog zalaganja. Državni sekretar za Kosovo Dušan Proroković, na primer, kaže da je već trebalo početi pisati tužbe protiv zemalja koje su priznale Kosovo, dodajući, doduše, da postoji nekoliko modaliteta da se pitanje kršenja međunarodnog prava postavi:
Pojavila se tako inicijativa da se preko Svetske organizacije zatraži mišljenje od Međunarodnog suda pravde o tome da li je nezavisnošću Kosova povređeno međunarodno pravo. Ipak, kao da nisu još svi na liniji takvog zalaganja. Državni sekretar za Kosovo Dušan Proroković, na primer, kaže da je već trebalo početi pisati tužbe protiv zemalja koje su priznale Kosovo, dodajući, doduše, da postoji nekoliko modaliteta da se pitanje kršenja međunarodnog prava postavi:
“Države koje su priznale samoproglašenu nezavisnost Kosova i Metohije mogu se tužiti od strane njihovih građana i pred domaćim sudovima. Mi moramo koristiti sva primerena demokratska sredstva da bi branili svoj teritorijalni integritet i ja ne vidim ništa sporno u tome da se i pred različitim sudovima na jedan takav način postupa od strane Beograda”.
Profesor međunarodnog prava i ambasador Srbije u Holandiji Radoslav Stojanović nije za to da Srbija Međunarodnom sudu pravde tuži države koje su priznale nezavisnost Kosova i to ovako obrazlaže:
“Postoje proceduralne prepreke za realizaciju, to jest, za prihvatanje takve tužbe od strane Međunarodnog suda pravde. Postoje i rezerve država koje su prihvatile obavezu nadležnosti Suda po članu 36 Statuta Međunarodnog suda pravde, a mislim da to ne bi bilo preporučljivo i zato što bi proizvelo jednu, blago rečeno, netrpeljivost država koje bi bile tužene, a to Srbiji u ovom trenutku nije potrebno”.
Glavni pravac diplomatske akcije Srbije, prema njemu, treba da bude usmeren na lobiranje i pridobijanje polovine, odnosno, bar 96 članica Ujedinjenih nacija, što je uslov da Beograd zatraži da Generalna skupština Svetske organizacije dobije savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o tome da li je proglašenjem nezavisnosti Kosova prekršeno međunarodno pravo. Savetodavno mišljenje ovog suda ne mogu tražiti pojedinačne zemlje, već to mora da učini neki od organa UN. Stojanović kaže da Srbija, bez obzira na ishod ove inicijative, dobija izuzetnu moralnu satisfakciju u svetskim odnosima i to ovako obrazlaže:
“Pošto se Srbija poziva na međunarodno pravo u formulisanju svojih stavova u odnosu na kosovsko pitanje, onda ona mora da se obrati organu Ujedinjenih nacija koji ima autoritet da kaže da li je proglašenje nezavisnosti zasnovano na pravu ili nije. Međunarodni sud pravde, dakle, treba da da pravno mišljenje o tome kakav je pravni status proglašenja nezavisnosti. Srbija ne može da izgubi jer ako Sud potvrdi njeno stanovište, ona ima moralnu satisfakciju da je njena politika u odnosu na Kosovo zaista zasnovana na pravu; ako bi pak Sud presudio drukčije, onda bi Srbija imala dostojanstven izlaz iz situacije”.
Stojanović podseća da Srbija ima čak i tradiciju obraćanja najvišim organima međunarodne zajednice u periodima velikih kriza:
“Kada je Srbija odbacila ultimatum Austro-Ugarske 1914, pozvala je Austro-Ugarsku da izađu pred Stalni međunarodni arbitražni sud u Hagu, koji će ili da potvrdi mišljenje Austro-Ugarske ili mišljenje Srbije o kršenju prava u slučaju sarajevskog atentata. Austro-Ugarska nije prihvatila taj predlog i Srbija je tada dobila veoma mnogo poena i prestiža u međunarodnim odnosima. Prema tome, i u ovom slučaju Srbija u svetu može samo da proizvede utisak da je država koja poštuje međunarodno pravo i priklanja se mišljenjima pravnih institucija Ujedinjenih nacija”.
Osim moralne satisfakcije, što čak ne bi bio ni verovatan ishod ove diplomatske inicijative, Srbija njome ništa drugo ne bi postigla, smatra Vatroslav Vekarić, član Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije.
“Ne mislim da je ta akcija naročito perspektivna. Prvo, mislim da je odnos snaga takav da je negativan ishod vrlo verovatan. Drugo, moglo bi se razmišljati i o tome da li bi prioriteti naše spoljne politike mogli da budu okrenuti pitanjima u kojima ima više suštine. Ovo jeste, s određenog aspekta gledano, pokušaj da se dobije barem moralna zadovoljština i sa tog stanovišta je u redu, ali ne mislim da od toga treba mnogo očekivati.
Sagovornik Radija Slobodna Evropa smatra da bi Srbija težište diplomatije trebalo da usmeri u sasvim drugom pravcu:
“Mislim da bi težište trebalo da bude okrenuto rešavanju odnosa sa Evropskom unijom i raščišćavanju mogućih problema koji postoje u tim odnosima. Potrebna nam je politika koja bi pre svega bila okrenuta ubrzanju naših integracija u Evropsku uniju”.
