Dostupni linkovi

Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova i odluke EU da pošalje misiju u ovu regiju bez verifikacije UN-a, Srbija je saopštila da neće potpisati nijedan sporazum sa Briselom. Srbija istovremeno ističe da jedino sa Kosovom u svom sastavu može ući u EU. Tim povodom mnogi se prisećaju maja 1991. godine, kada su evropski lideri došli u Beograd nudeći tadašnjoj Jugoslaviji status pridruženog člana, kao i oko pet milijardi dolara pomoći u poslednjem pokušaju da spreče njen raspad i sukobe. Ta ponuda je odbijena i izbio je rat.

Čelnici Evropske zajednice, kako se tada zvala, Žak Delor i Žak Santer, došli su u Beograd krajem maja 1991. godine nastojeći da ubede lidere tadašnjih republika da postignu politički sporazum koji bi Brisel finansijski obilato podupro, priseća se u intervjuu za Radio Slobodna Evropa Raif Dizdarević, koji je osamdesetih godina bio predsednik Predsedništva Jugoslavije, a pre toga ministar inostranih poslova. Međutim, po njegovim rečima, sporazum su odbili i Slobodan Milošević i Franjo Tuđman:
«Mi smo bili jedna zemlja, vanblokovska i socijalistička, koja je imala takve odnose s EZ kakve je tada imala, s toliko beneficija, finansijskih aranžmana, povoljnih uslova za prisustvo na tom tržištu i tako dalje. Međutim, u onom periodu, kako je Jugoslavija sve više tonula u krizu, postavljalo se, naravno, pitanje i tih odnosa. Negdje u maju 1991. godine, u Beograd je došao tadašnji predstavnik Evropske komisije Žak Delor i ponudio je Jugoslaviji aranžman. Sadržaj tog aranžmana su bile dvije stvari: politička odluka da se, van redovne procedure, Jugoslavija proglasi pridruženim članom EZ, kao i da je predviđen program od pet i po milijardi dolara kao finansijska injekcija realizacije programa vlade Ante Markovića. Međutim, postoje dva razloga što to nije bilo realno ostvarivo. Kako mi je ispričao Kiro Gligorov, Tuđman je izjavio da je nastao istorijski trenutak da se nakon hiljadu godina obnovi hrvatska državnost i da on ni za kakve milijarde neće da ulazi u takve razgovore. A Milošević je to odbio riječima da je on za modernu i čvrstu federaciju, kojom će se upravljati iz Beograda, to ili ništa. Drugi razlog je – kao što vidite iz ova dva odgovora – što je ta ponuda bila zakašnjela. Proces koji je vodio već neizbježnom raspadu Jugoslavije, bio je otišao toliko daleko da realno nije bilo moguće doći do nekog dogovora ove vrste i uhvatiti se za to sidro spašavanja Jugoslavije.»
Međutim, nekadašnji ministar inostranih poslova Hrvatske Mate Granić, u intervjuu za naš program negira da je Hrvatska opstruirala sporazum:
«Sam Tuđman i Kučan su u ljeto 1990. godine predlagali konfederalno rješenje, odnosno određeno političko rješenje i ono što se zove tržišno gospodarstvo. Bilo kakav dogovor je bio bolji nego rat. Najveća Miloševićeva pogreška je bila što je forsirao model «ili-ili». Ta ponuda od pet milijardi dolara je bila vrlo velikodušna, odnosno pokazivala je da EZ u tom trenutku uopće nije imala nikakav koncept što da radi, nije imala nikakav koncept odgovora na Miloševića. A tadašnjoj Americi ovo područje nije bilo prioritet.»
RSE: Lideri Evropske zajednice Žak Delor i Žak Santer, bili su krajem maja 1991. godine u Beogradu i razgovarali s liderima svih republika i sa nekoliko članova Predsedništva, između ostalog i sa gospodinom Mesićem i Jovićem. Šta u tom trenutku konkretno Hrvatskoj nije bilo prihvatljivo u toj ponudi EZ?
Granić: Mislim da je Hrvatska bila najmanji problem tada. Hrvatska je održala referendum o samostalnosti. Nakon toga je prihvatila Brionski memorandum da se sve zaledi za tri mjeseca. Znači, sasvim sigurno nije bio problem dogovoriti se sa Hrvatskom da se prihvate ili odgode neka politička rješenja. Problem je bio Milošević.»
Istovremeno, jedan od učesnika pregovora sa evropskim liderima u maju 1991. godine, član Predsedništva Jugoslavije Borisav Jović negira u intervjuu sa našim dopisnikom iz Beograda Radovanom Borovićem da je Brisel ponudio bilo kakvu ozbiljniju pomoć:

Borisav Jović
«To su izmišljene stvari. Niko nam nikada nije nudio nikakvu pomoć. Oni su imali zacrtano rasturanje Jugoslavije i ništa drugo nije postojalo. Jedino što su nam nudili je – ili da prihvatimo rasturanje Jugoslavije ili da dobijemo sankcije. Pošto Srbija i Crna Gora nisu pristale na to, nama su uvedene sankcije – prvo zabrana uvoza nafte, a posle su otišli korak dalje.»
RSE: Zašto je Srbija tada odbila tu ponudu EZ?
Jović: Koju ponudu?
RSE: Pričalo se da je da tada bilo ponuđeno oko 4,5 milijarde dolara.
Jović: Pa ja vam kažem da nikada nije bilo ništa ponuđeno. To nije postojalo. Nikada nam niko ništa nije ponudio u tom smislu. To je izmislio neki novinar i onda se to vrtilo, ali nam apsolutno niko nikada nije ništa ponudio. Ne znam zašto bi nam nudio. Apsolutno nam nikada niko ništa slično nije nudio, niti je uopšte o tome bilo razgovora sa Evropom.
Koliko je zapravo bila ozbiljna ponuda Evropske zajednice? Vladimir Gligorov, istraživač u Bečkom institutu za međunarodnu
privredu, u intervjuu za naš program kaže:
«To treba posmatrati u jednom sasvim drugom kontekstu. Bilo je očigledno svakome ko je hteo da vidi, bez obzira na ponudu ili ne, da ukoliko dođe do proširenja EZ na istok, tadašnja Jugoslavija bi bila prva koja bi pristupila EZ. Prema tome, trebalo je biti slep pa ne videti. To je, uostalom, bilo rečeno na sve moguće načine.»
RSE: Različito se tumači u Beogradu, a različito u Zagrebu šta je Evropska zajednica postavljala kao uslov.
Gligorov: Uslov je bio da se uspostavi neka demokratska zajednica, stabilnost i da se sprovedu reforme.
RSE: Mislio sam koji tip uslova. Srbija je smatrala da je to neprihvatljivo zato što se time narušava princip tzv. čvrste federacije.
Gligorov: Vi govorite o samom kraju procesa, kada je EZ napravila poslednji pokušaj pred sam raspad Jugoslavije, u maju odnosno junu. To je, znači, bio posljednji pokušaj da se stvar preokrene i tada je to bilo potpuno nerealno. U tom smislu je taj momenat kraj odnosno konačna tačka jedne politike odbijanja približavanja Zapadu i stavljanja tih međunarodnih prioriteta iznad unutrašnjepolitičkih prioriteta. Mi sad govorimo o trenutku kada se to više nije moglo izbeći. Tako da je potpuno svejedno koja su se opravdanja davala na jednoj, drugoj ili trećoj strani. Momenat kada je to moglo biti drugačije je bio godinu dana ranije, odnosno na početku reformi Ante Markovića, kada je postojala još uvek kakva-takva mogućnost za demokratsko ustavno preuređenje zemlje. U tom trenutku još niste imali odluku Slovenije da ide u samostalnost, to je došlo kasnije. Još uvek niste imali izbor Tuđmana, i to je došlo kasnije. Mada je i u tom slučaju veliko pitanje da li je na samom početku tog procesa bilo moguće uspostaviti određenu strategiju približavanja Evropskoj zajednici. Evropska zajednica, kao i Sjedinjene Američke Države su gurale taj proces u tom pravcu, ali se očekivalo da će sama Jugoslavija tome više težiti, jer se smatralo, s obzirom na period od raskida sa Staljinom do tog trenutka, da je Jugoslavija ustvari prva na putu za integraciju u ujedinjenu Evropu. Tako da su mnogi morali, i u Evropi i u Americi, prvo dobro da nauče šta se ustvari događa u Jugoslaviji. A kasnije, taj poslednji pokušaj da se nekim dramatičnim predlogom o relativno visokoj količini novca i ubrzanom putu u Evropsku zajednicu, uz uslov dogovora strana koje su se u tom trenutku već bile praktično odlučile da idu u suprotnom pravcu, to je bio kraj jedne politike koja je doživela poraz na svim stranama.
Inače, razgovori ne samo o intenziviranju saradnje, već i nekim formama povezivanja Jugoslavije sa Evropskom zajednicom, počeli su mnogo ranije, podseća Raif Dizdarević:

Raif Dizdarević

"Mi smo imali veoma dobru saradnju sa Evropskom zajednicom. Delor je prvi put bio kod nas na pregovorima o strategiji odnosa Jugoslavije i EZ u julu 1987. godine. Mi smo negdje krajem te godine potpisali jednu deklaraciju o budućim odnosima, na koju su se kasnije vezale ponude iz EZ. Doduše, one nisu bile tako široke ruke kao što je to bilo u maju 1991. godine. Tada nije postojala institucija nekakvog pridruženog člana ili ovo što sad postoji – institucija kandidata, koji pred sobom ima jedan period ispunjavanja uslova do konačnog prijema. Alki mi smo faktički tada imali takve odnose s EZ kakve nije imala nijedna evropska država, pogotovo socijalistička.»
RSE: Da li se sećate, u kom trenutku se po prvi put pominje od strane EZ neka vrsta članstva u njoj?
Dizdarević: Ono što je EZ nudila, to je prije svega bila finansijska pomoć i naravno olakšice u tom domenu i u domenu prisustva na evropskom tržištu. Mi smo inače imali jedan liberalizovan režim kad je riječ o našem prisustvu na tom jedinstvenom trištu. Bilo je nagovještaja u smislu – odnosi će se razvijati i to će dovesti do nekih novih stanja. U jednom periodu, kad sam ja još bio ministar inostranih poslova, bilo je nekih ideja da bi mi trebali da se priključimo Evropskoj zajednici. Pa kad se pokazalo da je to naivno – iz EZ su nam rekli da ne tražimo ono što ne možemo dobiti jer smo zemlja sa različitim društvenim sistemima i zemlja različitog međunarodnog položaja – onda je bila ideja da se ide u EFTA-u (Evropsku asocijaciju slobodne trgovine), koju su činile zemlje koje će kasnije ući u Evropsku uniju. Dakle, nama je stalno iz Evropske zajednice sugerirano da maksimalno koristimo položaj koji imamo i da ga dalje razvijamo. Jugoslavija je međutim sve dublje ulazila u krizu. Ukoliko bi došlo do prevazilaženja te krize u Jugoslaviji i opstanka Jugoslavije, bilo je nekih nagovještaja da bi to, vjerovatno, dovelo do drugačijih odnosa i mogućeg mijenjanja statusa u tim odnosima.»
Kao što 1991. godine ne prihvata ponudu iz Brisela o pregovorima o evropskim integracijama, jer se zalagala za opstanak federacije, Srbija sada insistira da može ući u EU samo sa Kosovom. U čemu su sličnosti i razlike između ove dve situacije? Nekadašnji predsednik Predsedništva Jugoslavije Borisav Jović:
«Jedino o čemu je s Evropom razgovarano je bio Karingtonov plan i njihova ponuda da posreduju u prevazilaženju jugoslovenske krize, a njihov predlog je bio – rasturanje Jugoslavije. Danas je drugo vreme, danas je Evropi u interesu da stvori neki jedinstveni prostor ovde, trgovinski, ekonomski, pa i politički, i u interesu joj je da Balkan priključi sebi. Nude ono što je njima u interesu. Naravno, tu treba da se pronađe zajednički interes. I sigurno bi mogao vrlo lako da se pronađe da nije iskrslo to pitanje osamostaljivanja Kosova.»
Velika je razlika između današnje situacije i one 1991. godine, kaže za Radio Slobodna Evropa Vladimir Gligorov:
«Tada je ta rasprava o priključivanju drugih zemalja Evropskoj zajednici bila tek u početku. To nije isto kao sada, kada je Srbija u položaju potencijalnog kandidata za članstvo i u tom smislu ima pravo i obećanje da, ukoliko ispuni uslove, može da postane član. U ono vreme, Evropska zajednica nije bila sigurna šta se uopšte događa u socijalističkom svetu i kako da se prema tome postavi. Tako da se dosta kasnilo u tim nekim konkretnim sugestijama.»
Džon Palmer, nekadašnji direktor briselskog Centra za evropsku politiku, u intervjuu za naš program kaže:


John Palmer
«Prvo, smatram da se ne može porediti sadašnja situacija sa onom iz 1991. godine. Najpre, Jugoslavija više ne postoji. Drugo, njoj tada nije ponuđeno članstvo, već bliska saradnja, sporazum o privilegovanom partnerstvu, bez mogućnosti učešća u donošenju ključnih odluka u tadašnjoj Evropskoj zajednici. Sada se državama sa prostora bivše Jugoslavije nudi mnogo više, mislim na punopravno članstvo u Evropskoj uniji. Istovremeno, perspektiva članstva u Uniji je u velikoj meri promenila suštinu političke debate na Balkanu. Tokom 1991. godine, ključno pitanje je bilo stvaranje novih država i povlačenje novih granica. Međutim, članstvom u evropskoj porodici, zapravo se ukidaju te granice. Dakle, oni građani Srbije koji se plaše da će biti odsečeni od Kosova proglašenjem njegove nezavisnosti, treba da imaju u vidu da se ulaskom u EU uklanjaju granice, što omogućava slobodno kretanje ljudi i kapitala. Pomenuću primer Mađarske, Rumunije i Slovačke. Njihovim ulaskom u EU, granice su faktički ukinute, a manjine, koje su nekada bile kamen spoticanja u odnosima ovih zemalja, sada su u mnogo boljem položaju. Tu je i primer Severne Irske, koja je godinama bila odvojena od Republike Irske. Teško da bi ste danas primetili da ste prešli granicu između njih.»

To bi bila zemlja bez perspektive
Jedna od razlika između pozicije Srbije 1991. godine i sada što je tada gotovo jednodušno podržavala stav o očuvanju jugoslovenske federacije po svaku cenu, dok su sada političari i javnost podeljeni oko vezivanja pitanja statusa Kosova za evropske integracije. Iz Beograda Radovan Borović:
Ukoliko u Skupštini bude usvojen predlog o zaštiti teritorijalnog integriteta Srbije, kojim se dalji pregovori s EU uslovljavaju priznavanjem granica Srbije uključujući Kosovo, politička javnost u Srbiji će i dalje biti podeljena oko toga. Može li to dovesti do udaljavanja Srbije od evropskih integracija, odnosno do samoizolacije kakva je viđena devedesetih? Ovu rezoluciju je podržala Demokratska stranka Srbije, koalicioni partner predsednika Tadića, koji kaže da političke snage, koje su stale iza rezolucije koju je predložila Srpska radikalna stranka, nemaju nameru da zaštite teritorijalni integritet Srbije, nego da prekinu pregovore o članstvu Srbije u EU:
«Zbog toga što se Evropskoj uniji, kao pretpostavka za nastavak pregovora o budućem članstvu u EU, postavlja zahtev koji je formalno nemoguć, jer EU kao organizacija ne priznaje pojedine države. EU dakle nema mogućnost da prizna neku državu, ni formalno, ni pravno, a to nije u skladu ni sa međunarodnim pravom, tako da se kroz ovu rezoluciju postavlja nemoguć uslov da bi se ustvari o istom trošku, đuture, sprečili procesi pregovora o budućem članstvu Srbije u EU. Srbija koja ne ide prema EU je zemlja koja ulazi u proces ekonomskog siromašenja i ekonomskog zaostajanja. Mislim da nije potrebno davati dodatnu argumentaciju. Svaki građanin ove zemlje to veoma dobro zna. Devedesetih godina smo imali jednu politiku koja je srljala i upadala iz zamke u zamku, u mnoge zamke, a posledice upadanja u te zamke mi i danas trpimo. Ne znam koji je još argument onim političkim snagama u Srbiji koje danas dovode u pitanje naše članstvo u EU potrebno dati kada je u pitanju jedna ovakva rezolucija, koja je više nego štetna.»
Nasuprot stavu predsednika države i Demokratske stranke, šef poslaničkog kluba Demokratske stranke Srbije u Skupštini Srbije Miloš Aligrudić, ne vidi nikakve sličnosti današnjih događaja sa onima iz devedesetih:
«Prvo, da se odmah razumemo, ono što se dešavalo devedesetih u Srbiji, nikada se više neće ponoviti. Devedesetih je nevolja ljudi u Srbiji bila u tome što je vođen rat, a država Srbija nikada nije htela da prizna da s njim ima ikakve veze. A priče o nekoj izolaciji države u slučaju da propadne nešto što se zove evropska integracija u ovom trenutku, daleko je od istine. To je prosto nešto što je nemoguće da se dogodi. To je plašenje naroda nečim što nema nikakvog osnova. Mi smo i dalje vrlo čvrsto opredeljeni za evropske integracije i voleli bi da EU takođe bude spremna da prihvati celovitu Srbiju kao članicu EU. To je najbolji put za Srbiju koji u ovom trenutku postoji. Ali ne znači da je neki malo teži i možda malo sporiji put u razvoju nešto što bi nazvali beznađem, izolacijom i tako dalje. To je apsolutno daleko od istine.»
I dok jedni tvrde da Srbija, nepromišljenim političkim potezima ulazi u samoizolaciju, drugi da to naprosto nije tačno, ekonomista Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište, kaže da svako udaljavanje od EU može imati pogubne posledice po srpsku privredu:

Miroslav Prokopijević
«Posledice nepotpisivanja Ugovora o stabilizaciji i pridruživanju sa EU neće biti samo posledice vezane za jedan dokument, već za čitavu orijentaciju zemlje. Znači, onoliko dugo koliko to ne bude potpisano, toliko dugo će se neće ići prema euroatlantskim integracijama, već u nekom drugom pravcu. I naravno, u skladu s tim, rastu rizici, ekonomski i politički, ulaganja opadaju, pojavljuju se sve negativne pojave – inflacija, posle nekog vremena i nestašica u radnjama. Onoliko dugo koliko se bude ostajalo u tom aranžmanu nepotpisivanja, čitava zemlja će ići nizbrdo. Tako da bi jedan duži period u ovom statusu praktično vratio Srbiju tamo gde je bila devedesetih godina, sa svim onim pojavama koje smo tada imali. Dakle, ne samo povlačenje stranih investitora i ne dolaženje drugih, nego i odlazak domaćih investitora, koji će takođe bežati iz Srbije. Odlazak mlađe i obrazovanje populacije iz zemlje. Kurs dinara bi postao neodrživ. Mnogi ljudi ne bi mogli da otplaćuju kredite. Neki bi izgubili posao. Svima bi pale plate. To bi jednostavno bila zemlja bez perspektive. To treba vrlo jasno reći i shvatiti, da bi se znalo šta znači upuštanje u jednu takvu opciju.»
Ekonomski, ali i politički analitičari su saglasni da za Srbiju nije dobro da ide putem koji nagoveštava bilo kakvu izolaciju.
Strah od samoizolacije

I mnogi građani Srbije smatraju da evropski put nema alternativu. Čujmo šta kažu žitelji Čačka. Zabeležio Vladimir Nikitović:
«Najverovatnije da Srbija ide u samoizolaciju. Čitav sled događaja je takav. Vidimo da državni vrh, s Koštunicom na čelu, vodi jednu potpuno pogrešnu politiku. Bili smo svedoci jedne takve politike pre 10-15 godina, a od 2000. godine nisu naučili ništa novo. Imamo i taj peh da predsednik Srbije ne vrši svoju dužnost, da je potpuno povučen, potpuno bez uticaja. Mislim da Srbiji zaista predstoje crni dani.»
«Koliko ide sama u izolaciju, toliko je – po mom mišljenju – Zapad tera u izolaciju, nekim nezgrapnim potezima. Uzimajući u obzir psihologiju srpskog naroda, koji se inati kad god ga neko moćan pritegne. A što se rezolucije tiče, ne mislim da papiri mogu nešto da menjaju. Možda može nešto da promeni neka akcija, neka sloga, neka ideja, neki cilj. Ali mislim da je Srbija ipak mesto u toj zajednici evropskih naroda.»
«Ako budemo slušali Tadića i DS, ići ćemo napred. Ako budemo slušali ovu drugu stranu, ne gine nam izolacija, sankcije, loš život i sve ono što smo imali devedesetih godina.»
RSE: Plašite li se takvog scenarija?
«Iskreno da vam kažem, plašim se. Plašim se za svoju decu, porodicu i za sebe.»
«To se neće desiti. Mislim da je to više politička igra.»
«Plašim se povratka u devedesete godine i hiperinflacije i mogućnosti sukoba. Ako se ovako nastavi, ne vidim perspektivu za ove mlade generacije.»
«Takozvani patriotski blok će nas najverovatnije odvesti u samoizolaciju. Vratiće nas u ono vreme devedesetih godina.»
«Plašim se. Mislim da će biti isto kao devedesetih godina. Možda će biti i gore.»
RSE: Vidite li nekakav izlaz u ovom trenutku?
«Nikakav. S ovom vlašću nemamo nikakvog izlaza.»
Srbija je pred teškim izborom

Džon Palmer, nekadašnji direktor briselskog Centra za evropsku politiku:
«Postoji razlika u stavu Koštunice i Tadića. Mislim da Tadić veoma dobro uviđa da dugoročno gledano jedini način da se ukinu granice između Srbije i Kosova jeste njihovo članstvo u Evropskoj uniji. Istovremeno, postavljajući uslove Briselu Koštunica zapravo otežava uklanjanje pomenutih granica.»
Bivši predsednik Predsednštva Jugoslavije Borisav Jović smatra da se Srbija nalazi pred teškim izborom:
«Stvar je isuviše teška za Srbiju, i da potpiše i da ne potpiše. Ako bi potpisala u ovom trenutku, faktički bi izgubila svaku šansu – mada je veliko pitanje kolika je ta šansa – da na neki način poništi tu odluku o samostalnosti Kosova. Srbiji je potrebno možda godinu-dve dana neke pauze da učini sve da onemogući prijem Kosova u Ujedinjene nacije i u druge međunarodne organizacije i da na neki način obsmisli njegovo postojanje kao međunarodno priznate države. Posle toga bi možda moglo nešto da se radi sa Evropom a da se ne remeti dostojanstvo Srbije. Ako bi Srbija u ovom trenutku krenula u integracije sa Evropom, a Evropa je faktički priznala Kosovo, onda je to neka vrsta priznanja, odnosno moralna prepreka da se dalje bori za poništavanje te odluke. Tako da je, na jednoj strani, za budućnost Srbije, izuzetno teško da odustane od Evrope, a na drugoj strani je moralno skoro nepremostivo da digne ruke od svog teritorijalnog integriteta. Mi ne bi smeli da prekinemo sa Evropom zbog budućnosti, ali ne možemo, zbog moralnih razloga i dostojanstva, da ništa ne uradimo za Kosovo.»
Reč je o porazu politike koja se vodi od sredine 80. godina prošlog veka, ističe Vladimir Gligorov:
«Ovo je poslednji čin jedne drame, jedne generacije i jednog shvatanja politike koja je počela sredinom 80. godina. Reč je o završetku, odnosno konačnom porazu jedne veoma kratkovide i veoma rđave politike.»
U interesu Srbije je da nastavi evropske integracije, ističe bivši ministar inostranih poslova Hrvatske Mate Granić:


Onaj ko bi iz ove situacije mogao najviše profitirati je Srbija. Sasvim je sigurno da bi mogla profitirati materijalno. Zatvarale bi se oči kod mnogih drugih stvari. Ne bi bilo pritiska niti radi Karadžića, niti radi Mladića.
«Sve važne poteze na Balkanu, pogotovo u smislu zaustavljanja rata, uspostave mira i uklanjanja Slobodana Miloševića, napravile su Sjedinjene Američke Države. EU je oko ovog prostora teško postizala konsenzus, a o vodstvu da ne govorim. Ono što u sadašnjoj situaciji apsolutno mogu razumjeti, to su emotivna i povijesna komponenta. Međutim, neosporna je činjenica da je Slobodan Milošević izgubio Kosovo u siječnju 1999. godine (tzv. Rambuje II), kada je, s jedne strane, odlučio da odbije plan međunarodne zajednice i kada se, s druge strane, odlučio za vojnu opciju. Nakon toga se samo čekao razvoj događaja. Mnogo toga se dogodilo, ali strategija je od tada bila da Kosovo jedno vrijeme bude protektorat, a da za određeno vrijeme – Amerikanci su procijenili da je to vrijeme nastalo sada – dobije uvjetovanu nezavisnost. Sjedinjene Američke Države su predvodile politiku kojoj se priklonila većina zemalja EU. Međutim, onaj ko bi iz ove situacije mogao najviše profitirati, to je ponovno Srbija. Sasvim je sigurno da bi mogla profitirati materijalno i da bi mogao biti ubrzan njen put EU. Zatvarale bi se oči kod mnogih drugih stvari. Ne bi bilo pritiska niti radi Karadžića, niti radi Mladića. Sasvim sigurno bi dobila veliku pomoć i išla bi u EU ubrzanijim putem nego bilo koja druga država.»
Sličan je i stav nekadašnjeg Predsedništva Raifa Dizdarevića:
«Mislim da je to odbijanje krajnje iracionalno. Danas ili sutra, ni za Srbiju, ni za Bosnu i Hercegovinu nema druge alternative osim EU. Svako odlaganje je kašnjenje sa vrlo velikim posljedicama, i to teškim posljedicama, ne samo po onoga ko to odbija, nego i za cijeli region. Druga strana medalje je i pitanje koliko EU zaista ima jednu razrađenu strategiju koja podrazumijeva Zapadni Balkan u EU i koliko je spremna da svoje uslove prilagodi nekim realnostima. Ne možete postavljati jednake uslove na primjer Bosni i Hercegovini, koja je pretrpjela sve to što je pretrpjela, i na primjer Moldaviji. Ne možete postavljati jednake uslove ni Srbiji. Po meni je mnogo važnije da te zemlje budu što je moguće prije u EU i da se onda, putem ispunjavanja standarda koji vrijede u EU, vrše unutrašnji preobražaji u tim zemljama.»
Često se pominje iskustvo Španije, Portugalije i Grčke, koje su primljene u Evropsku zajednicu osamdesetih godina, kada ste vi bili aktivni kao ministar spoljnih poslova. Mnogi kažu da Španija, Portugalija i Grčka tada nisu ispunile mnoge uslove koji se danas postavljaju kandidatima na članstvo. Međutim, one su tada bile izašle iz desnih diktatura i u EZ je postojao strah od vraćanja na staro. Tako da je urađeno upravo ovo o čemu ste govorili – one su primljene i tokom članstva je od njih traženo da izvršne neophodne reforme.
«To je tačno. Dodaću samo još nešto, da istina bude kompletna. Sjetite se na kom nivou razvoja su u to vrijeme bile te tri zemlje. Ja sam 1974. godine, kao pomoćnik ministra, obnavljao odnose između Jugoslavije i Portugala odmah nakon pada Salazarovog režima. Portugalija je tada bila daleko iza Jugoslavije kad je riječ o nivou razvoja. Među radnicima koji su tražili zaposlenje u zapadnoevropskim zemljama, jedni od najbrojnijih smo bili mi, ali još brojniji su bili radnici iz Portugala, Španije, Grčke i Turske. A pogledajte Portugaliju, Španiju i Grčku sada. Govorim to zbog toga što tu postoje mogućnosti izvlačenja pouka i gledanja malo dalje u budućnost, a ne samo u danas i sutra.»
Drugačiji je stav Vladimira Gligorova:

Mislim da je to ključna greška srpske politike od sredine 80. godina do danas – nedovoljna odlučnost da se zemlja demokratizacije.
«Tu se gubi iz vida činjenica da su Portugalija, Španija i Grčka, uostalom kao i zemlje Centralne Evrope, počele čitav taj proces relativno odlučnom demokratizacijom. Znači, nijedna od tih zemalja nije primljena sa nekim polurežimom. U svim tim zemljama ste ipak imali odluku da su raskrstile sa autokratskom prošlošću i da su u potpunosti spremne da pređu na demokratski režim vladanja. A to su inače bile zemlje kakvog-takvog kapitalističkog sistema, znači neke vrste poštovanja privatne svojine, bez obzira kako je sve to bilo ograničeno. Tako da je, uz jasno opredeljenje za demokratiju, bilo osnova da se očekuje da je taj proces nepromenjiv, da se neće vratiti unazad. Tako je isto, samo sa stanovišta demokratske odlučnosti, bilo i u zemljama Centralne Evrope. Sve one su počele sa demokratizacijom. U Jugoslaviji je situacija bila sasvim drugačija, pre svega u Srbiji. Niste imali spremnosti, ni odlučnosti da se ide u demokratizaciju. Mislim da je to ključna greška srpske politike od sredine 80. godina do danas – nedovoljna odlučnost da se zemlja demokratizacije.»
Bivši ministar inostranih poslova Hrvatske Mate Granić smatra da će, bez ozbira na sadašnje zahlađenje u odnosima, Zapad učiniti sve da pomogne evropskim integracijama Srbije:
«Sa sigurnošću mogu reći da će EU i SAD snažno stimulirati proeuropske snage. To će se sasvim sigurno dogoditi.»
Džon Palmer, nekadašnji direktor briselskog Centra za evropsku politiku:
«Mislim da treba najpre omogući građanima Srbije da sami odluče šta zapravo žele. Brisel ne može da to uradi u njihovo ime. EU može da ohrabri one snage u Srbiji koji teže njenim evropskim integracijama, čime bi se okončale podele na Balkanu. Ako je Koštunica ozbiljan u nameri da obnovi bliske veze između Srbije i Kosova, najefikasniji način su pripreme za evropske integracije sa punopravnim članstvom na kraju tog procesa.»
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG