Dostupni linkovi

Nandor Major: Ne treba preterivati oko značaja Osme sednice

  • Dimitrije Boarov

Nandor Major, u dva navrata predsednik Predsedništva Vojvodine, početkom devedesetih smatran za vodećeg vojvođanskog političara mađarske narodnosti: "Nemoć centralne vlasti izražena je u podignutom prstu slovenca Vinka Hafnera, koji je upozorio Miloševića neka dobro razmisli kuda vodi njegova politika. To je bio vapaj predstavnika manjih naroda u centralnoj vlasti koji su još hteli sačuvati Jugoslaviju".

RSE: Gospodine Major, u ovoj seriji razgovora Radio Slobodna Evropa pokušava da odgovori na pitanje: zašto se i kako se raspala SFR Jugoslavija? Kada je, po vašem mišljenju, počela finalna faza. Neki smatraju da ona počinje već sa Titovom smrću, drugi je vezuju za nemoć SFRJ da nađe formulu za smirivanje kosovske krize, treći tačku početka cepanja fiksiraju na Osmu sednicu CK SKS i promociju Miloševića za srpskog nacionalnog lidera, četvrti govore o referendumu u Sloveniji, itd. Kada, po vašem mišljenju, počinje finalna faza propasti druge Jugoslavije?
Major: Raspad je započet kada centralna vlast nije mogla da realizuje svoju političku volju, a kasnije čak ni da uobliči tu volju. A centralna vlast u jednopartijskom, kvaziparlamentarnom sistemu pripadala je saveznom rukovodstvu državne partije. Ono je, naprimer, početkom osamdesetih godina prihvatilo Krajgerov plan ekonomskih reformi, ali nije moglo da natera Saveznu skupštinu da donosi sve one zakone na osnovu kojih bi Krajgerav plan u celini mogao biti realizovan. Isto se desilo i sa Vrhovčevim planom, inače nedovoljne reforme političkog sistema. Sledeća faza nemoći centralne vlasti očitovala se kada je izglasano Čkrebićevo sasvim legalno smenjivanje u jugoslovenskom partijskom vrhu - čim se Milošević u ime Srbije suprotstavio rezultatu glasanja, centralni organ je na licu mesta preinačio sopstvenu odluku. Tada jugoslovenski centar državne partije već nije imao moć da se suprotstavi partijskom centru najveće republike. Drugim rečima, da suvereno uobliči svoju političku volju. A Milošević je neprekidno iskušavao moć i delotvornost centralne vlasti. Nemoć centralne vlasti izražena je u podignutom prstu Slovenca Vinka Hafnera, koji je upozorio Miloševića neka dobro razmisli kuda vodi njegova politika. To je bio vapaj predstavnika manjih naroda u centralnoj vlasti koji su još hteli sačuvati Jugoslaviju. A u maju 1988. godine, na međukongresnoj saveznoj konferenciji državne partije, grupa delegata beogradske organizacije tražila je povratak na naziv KPJ i na nekadašnji centralizovani dirigovani sistem, a drugi delegati, među kojima i ja, da se napuštanjem vodeće uloge državne partije pređe na vladavinu zakona, tj. parlamentarni sistem. Medutim, konferencija nije bila u stanju da se opredeli, pa je odbila oba predloga i ostala na statusu kvo. Kasnije je Stipe Šuvar, na čelu državne partije, nekoliko puta nagovestio da će staviti na dnevni red pitanje Miloševićeve politike i reći popu pop, a bobu bob. Ali je u poslednjem času uvek odustao. Ne bez razloga. Na kraju je Hrvat Ivo Družić istupao s tezom da državna partija ima dve snažne ličnosti, Šuvara i Miloševića, najbolje bi bilo da se oni udruže i zajedno povedu zemlju. Medutim, to su bile tada već dve nepomirljive koncepcije. Dakle, očigledno je bilo da je centralna vlast onemoćila. To je bio početak raspada Jugoslavije. Postojale su dve mogućnosti: obnavljanje centralne vlasti konsenzusom svih republika i pokrajina, ili nasilno nametanje političke volje jedne ili više republika ostalim republikama. Konsenzusom republika moglo se računati na konfederalni preobražaj. To Milošević nije prihvatio. Zato se opredelio za nasilne akcije. Time je započela finalna faza raspada Jugoslavije. Ta finalna faza raspada imala je dva perioda. U prvom je Milošević primenio oblike političkog nasilja, a u drugom oružanog nasilja. Političko nasilje započeto je u oktobru 1988. godine rušenjem vojvođanskog rukovodstva, pa je nastavljeno rušenjem kosovskog i, u istom zamahu, rušenjem crnogorskog rukovodstva. Na bespomoćno zapomaganje centralne vlasti da ruši ustav, Milošević je podrugljivo odgovorio da je pokrenuo antibirokratsku revoluciju i služiće se ustavnim i vanustavnim, statutarnim i vanstatutarnim, institucionalnim i vaninstitucionalnim metodama. Kao što je poznato, pod vladavinom državne partije reč revolucija predstavljala je legitimacionu osnovu. Proglašavajući svoje destruktivne akcije revolucijom, Milošević se još trudio da dobije nekakvu legitimaciju. On se još nadao da će preuzeti jugoslovenski centar državne partije - a centralna vlast je u rušenju autonomija, sve do onih demonstracija rudara u Starom trgu, kada se već naveliko pucalo na albanske demonstrante, čak i sa saveznim specijalnim jedinicama milicije koje su potpomagala akcije Miloševića. Tek je tada Slovenija povukla svoje ljude iz tih federalnih formacija. Slovenija je javno upozorila da tu više nije reč o unutrašnjim odnosima Srbije, nego je u pitanju sudbina same Jugoslavije. Dakako, proces razdruživanja je intenziviran. Slovenija je 4. jula 1990. godine objavila Deklaraciju o samostalnosti. Istog dana su i Albanci proglasili Kosovo kao republiku. Ali, jedno vreme ni jedni ni drugi nisu ništa preduzeli. Samostalnost nije sinonim za nezavisnost, pa utoliko to nije ni moralo rušiti okvire Jugoslavije. Istini za volju, Bora Jović, šef države je već pre toga, 21. marta 1990. godine, predložio Miloševiću da se Slovenija silom istera iz Jugoslavije, a nešto kasnije tražio je od generala Kadijevića da se to isto učini i sa Hrvatskom, dakako, uspostavljanjem granice tamo gde bi Srbiji odgovaralo. Do tog trenutka Jugoslavija je mogla da se razdruži ili da raspadne srazmerno mirnim putem. Ali, kada je u Hrvatskoj 25. jula 1990. godine na saboru u Srbu usvojena Deklaracija o suverenosti i autonomiji Srba, pa je formiran i Nacionalni savet Srba u Hrvatskoj, a raspisan je i referendum isključivo za Srbe na tačno omeđenoj teritoriji, gde su živeli i mnogi Hrvati, jasno je bilo da će se zemlja raspasti u krvavom ratu. Usledila je pobuna milicije u Kninu protiv šahovnice, zatim su uspostavljene i barikade od balvana, branjene pod oružjem. Sve to u roku od mesec dana. Staro je pravilo: lako je latiti se oružja, a teško ga je odložiti. Bora Jović, šef države, umesto da je brinuo i branio ustavnost, u svojoj rezidenciji primio je Srbe iz Hrvatske koji su oružjem prekrajali savezni ustav. Upravo se ovo dogodilo: Srbi su u Vojvodini i na Kosovu rušili multinacionalnu autonomiju koju je predviđao federalni ustav, a u Hrvatskoj oružjem uspostavili srpsku nacionalnu autonomiju, koju isti ustav nije poznavao. Milošević je očigledno računao s tim da je međunarodna zajednica zainteresovana za održavanje Jugoslavije. U tome je video mogućnost Srbije da drugim republikama čak i silom nametne svoju volju. To je možda i važilo sve dok je egzistirao dvopolni međunarodni sistem. Iz dnevnika Bore Jovića vidi se da se Milošević jedno vreme zanosio mišlju da će Amerikanci prihvatiti čak i ocenu da se Jugoslavija može spasiti samo inauguracijom bespartijske demokratije. Međutim 1989. godine, događajima u Mađarskoj, počeo je raspad istočnog bloka, a time i dvopolnog međunarodnog sistema. To je vodilo k ujedinjenju Nemačke. Za tri meseca sve se odigralo. U srednjoevropskim zemljama odmah je započet proces tranzicije ka tržišnom privređivanju i višepartijskoj demokratiji. Pažnja Zapada je bila usredsređena na te procese, pa je samim tim Jugoslavija dospela u drugi plan. Zapad je najviše brinuo zbog sudbine nuklearnih snaga Sovjetskog Saveza. Jugoslavija u nastajućem jednopolnom međunarodnom sistemu izgubila je značaj koji je imala u ulozi ogledne jeretičke socijalističke zemlje. Slovenija i Hrvatska su shvatile da je neophodno prikačiti se na onaj voz, koji kreće severnije od zemlje, a Milošević ih je zadržavao, plašeći ih besnim zahtevima i ratnim pretnjama. To je bila fatalna greška Miloševića. Međunarodna zajednica u jednopolnom sistemu više nije bila zainteresova da se Jugoslavija pošto-poto održi, pogotovu ne po ceni ratova koje je Milošević pokrenuo, zamrzavajući okoštali sistem koji više nije ličio ni na šta. To su mu već krajem 1990. godine rekli sami Amerikanci. Ali nije vredilo. Drugo je pitanje zašto je centralna vlast Jugoslavije početkom osamdesetih godina sve više gubila moć.

Ćorsokak
RSE: Početak definitivnog procesa rascepa naravno ne obuhvata sve bitne uzroke propasti SFRJ. Koje razloge te propasti smatrate bitnim i možete li ih rangirati po prioritetu. Nekada su nešto starije jugoslovenske generacije u školama učile da je prva Jugoslavija propala jer nije bila u stanju da reši nacionalno pitanje. Da li su, po vašem mišljenju, nacionalna pitanja jugoslovenskih naroda i narodnosti, to jest da li je pitanje "nacionalne ravnopravnosti" bilo u temelju dubokih političkih konflikata koji su rastočili posttitovsku Jugoslaviju, ili je reč o drugim nerešenim pitanjima, ili kombinaciji drugih socijalnih problema sa nacionalnim frustracijama?
Major: Mislim da je raspad Jugoslavije usledio zbog sticaja spleta uzročnika. Najpre, podsetiću vas da smo krajem sedamdesetih godina imali svetsku ekonomsku krizu izazvanu potrebom prelaska s industrijskog sistema proizvodnje, koju su simbolizovali veliki fabrički dimnjaci, na proizvodnju upriličenu pomoću elektronskih računara. Izlaz iz krize iziskivalo je veliku akumulaciju, pa koncentraciju i preraspodelu kapitala između vodećih grana industrije i značajno preoblikovanje društvenih slojeva i klasa. U Americi se to ostvarilo preseljavanjem osnovnih proizvodnih snaga s istočne na zapadnu obalu zemlje. Sovjetski tip realnog socijalizma nije bio u stanju da tu akumulaciju i koncentraciju kapitala izvrši i zato više nije mogao da opstane kao paralelni, alternativni sistem kapitalno-trzišnom načinu proizvodnje, kao što je jedno vreme figurirao. Naravno, iza svega toga stoji još dublja činjenica: pokazalo se da, uprkos voluntarističkim naprezanjima u socijalističkim zemljama, nema prelaska u obećano besklasno društvo. Istorija poznaje slične slučajeve: kada ljudske težnje vode u ćorsokak. A raspad realnog socijalizma sovjetskog tipa, što je ujedno značio i raspad dvopolnog međunarodnog sistema - tu, pokraj Jugoslavije - zatekao je Jugoslaviju u stanju kad je njena centralna vlast sve više gubila delotvornu političku moć. To je bio odlučujući sticaj za ubrzanje raspada Jugoslavije. Moćne političke snage Srbije koje u duši nikad nisu prihvatile položaj Srba i Srbije koji je proizašao iz ustava usvojenog 1974. godine, a na čije čelo se - igrom slučaja - stavio Milošević, ocenile su da je to pogodan trenutak da se u Jugoslaviji restaurira nekadašnja centralizovana federacija koja bi obezbedila dominaciju Srbije. To je, dakako, u svim republikama prouzrokovalo promenu odnosa snaga u korist onih koji su se, suočeni s takvom perspektivom, radije opredelili za nezavisnost njihove republike. Podsećam na zabeleške Bore Jovića, tadašnjeg šefa države: Janez Stanovnik i Andrej Marinc već su ga početkom 1989. godine upozorili da im je u Sloveniji zbog tadašnje srpske politike sve teže braniti jugoslovensku orijentaciju. Sve je to ignorisano u vladajućim krugovima Srbije. Ubrzo se ispostavilo da međunarodna zajednica, uprkos tome što je Jugoslavija izgubila raniji značaj, preferira očuvanje celovitosti zemlje, ali samo mirnim putem, a ne upotrebom vojne sile. To nije odgovaralo Miloševiću. Međutim, Milošević, suočen nemogućnošću da restaurira centralističku federaciju, ratove i nije pokrenuo radi očuvanja Jugoslavije nego radi priključenja krajeva Srbiji koje su Srbi smatrali svojim zemljama. I mada su Srbi te zemlje, pa i više od toga, oružjem zaposeli, međunarodna zajednica im nije dala da ih i zadrže. Tako je došlo do lančanog poraza Srbije. Time sam, nadam se, ujedno i rangirao uzroke raspada Jugoslavije. Prvo svetski ekonomski preobražaj, pa raspad realnog socijalizma i dvopolnog međunarodnog sistema, zatim, paralelno s tim, nemoć centralne vlasti u zemlji i, na kraju, nezadovoljstvo pre svega Srba svojim nacionalnim položajem u Jugoslaviji koja je sve više klizila ka konfederaciji. Dodao bih još i vladarsku ličnost samog Miloševića. On je, izgleda mi, i lično sklon ratovanju i destrukciji kao metodu rešavanja političkih problema. Neki od tih uzročnika su više, a neki manje nužni, neki su i slučajni. U svakom slučaju, drugim spletom činilaca možda smo mogli da sačuvamo Jugoslaviju.

Polemika Ćosić-Pirjevac o socijalističkom jugoslovenstvu


RSE: Kao dugogodišnji vojvođanski politički funkcioner bili ste u prilici da iz dana u dan pratite stalne sukobe unutar Srbije, sukobe koji su nastajali na izvesnoj konstitucionalnoj dvosmislici posle ustava iz 1974. godine, po kojoj su Vojvodina i Kosovo bile autonomne pokrajine u sastavu Srbije, ali su istovremeno bile i konstitutivni delovi federacije, što će reći federalne jedinice "sa sopstvenom odgovornošću za razvoj". Kada ste shvatili da će zahtev Srbije za "redefinisanje odnosa unutar republike" prerasti u političku akciju za "redefinisanje Jugoslavije" po gotovo imperijalnoj, staroj koncepciji povređenog srpskog nacionalizma? Ili, opreznije rečeno, da li se u vreme ustavnih rasprava u Srbiji polovinom osamdesetih, pa i ranijih rasprava o "Plavoj knjizi" srpskog rukovodstva o odnosima unutar Srbije, mogao osetiti pritisak za drugačiju koncepciju jugoslovenskog federalizma od onog koji je uspostavljen Titovom "decentralizacijom" početkom osamdesetih?
Major: Srbijansko rukovodstvo u ime ravnopravnosti Srbije s ostalim republikama neprekidno je težilo ka sužavanju autonomija pokrajina, ali u raspravama o ustavnim odnosima unutar Srbije nikada nije zahtevana drugačija koncepcija jugoslovenskog federalizma. U privatnim razgovorima, dakako, bilo je često i takvih zalaganja. Međutim, i na osnovu žestoke javne kritike da je vlast u zemlji navodno dospela u ruke nacionalne oligarhije, instalirane u republikama i pokrajinama, te povika protiv ustanove međurepubličkog dogovaranja i sistema veta, moglo se zaključiti da se razmišlja i o redefinisanje Jugoslavije. Naime, u drugim republikama iste pojave nisu izložene tako žestokoj kritici i animozitetu kao u Srbiji. Znam samo za jedan slučaj kada je federacija iz Rankovićevih vremena javno veličana kao "jugoslovenski socijalizam", odnosno "socijalizam XX veka", a ona iz ustava 1974. godine kuđena kao "regionalistički socijalizam", odnosno "socijalizam XIX veka", pa je zagovaran povratak na socijalizam od pre 1966. godine. Tako se izjasnio Sreten Petrović, tada predsednik ideološke komisije srbijanske državne partije, u jednom intervjuu datom omladinskom listu u Vojvodini, u martu 1984. godine. Zvučao je kao prethodnica budućeg Memoranduma SANU. Niko mu - sem mene - nije uputio javnu kritiku. Pokušaću da razjasnim šta je karakterisalo federaciju koja je ovde povezana s imenom Rankovića. Počeću s time da je Titova Jugoslavija sa stanovišta razvoja državnog uređenja imala tri perioda. U prvom, do početka pedesetih godina, uprkos tome što je zemlja bila federacija, sva je moć bila koncentrisana u rukama centralne vlasti, kao i u svim staljinskim zemljama. U drugom, od početka pedesetih godina, državna vlast je i dalje koncentrisana na federalnom vrhu, ali - da bi se razlikovalo od sovjeta - stvorene su komune u kojima bi građani oblicima neposredne demokratije sami upravljali u domenu zadovoljavanja svakodnevnih potreba. Višepartijski sistem pod Titom nije dolazio u obzir, pa su korišćeni oblici neposredne demokratije. Komunisti su imali iluzije o njenim stvarnim vrednostima. Naravno, i ja sam gajio iste iluzije. Dugo je izgledalo da će komuna biti osnovni oblik zajednice u Jugoslaviji. U čitavom periodu sve do sredine šezdesetih godina izgledalo je da će srednji oblici između federacije i komuna, naime republike i pokrajine, stagnirati. Možda će se čak i unazaditi. Položaj pokrajine je, naprimjer, iz ustava u ustav, 1946., 1953. i 1965. godine sve više slabio. Postojali su i ideološki razlozi za blago potiskivanje srednjih oblika organizovanosti. Naime, proleterski internacionalizam je kao imperijalno sredstvo sovjetske države odbačen, tačnije, zamenjen domaćim internacionalizmom, naime socijalističkim jugoslovenstvom. Razvijanju tog socijalističkog jugoslovenstva služili su sve raznovrsniji oblici međurepubličke kulturne saradnje i sve više forsirano međusobno prožimanje nacija i njihovih kultura. Kada se sve to spoji sa maglovitom pretpostavkom o odumiranju država, rađa se vizija o prirodnom stapanju svih u to socijalističko jugoslovenstvo, navodno radi savladavanja nacionalne isključivosti. Tako se počela širiti zamisao da će se Jugoslavija razvijati u pravcu preobražaja iz federacije republika u federaciju komuna. Dileme i protivrečnosti te ideje otkrivene su u čuvenoj polemici izmedu Dobrice Ćosića, tadašnjeg ideologa socijalističkog jugoslovensta, kome je u jednom intervjuu omakla izjava da će međurepubličke saradnje biti sve dotle dok bude republika, i Dušana Pirjevca, književnika iz Slovenije početkom šezdesetih godina. Pirjevec je zamerao da se socijalističko jugoslovenstvo shvata kao nadnacionalna integracija u kojoj se, kao prvi korak, Slovenci i Makedonci imaju stopiti u srpsko-hrvatsku jezičku zajednicu. Međutim, prema Pirjevcu, socijalističko jugoslovenstvo kao nadnacionalna integracija potpuno je izlišna, s obzirom da se sve nacije neposredno integrišu u procese čovečanstva i sveta. Zato Slovenci nemaju potrebu da se preko tog jugoslovenstva integrišu u čovečanstvo. Pirjevec je socijalističko jugoslovenstvo izjednačio sa tzv. integralnim jugoslovenstvom iz doba stvaranja prve Jugoslavije, jer su obe trebale da posluže kao sredstvo asimilacije u korist najbrojnije nacije. Prema Pirjevcu, razlika između ta dva pojma sastoji se u tome da prema integralnom jugoslovenstvu troimeni jedinstveni narod već postoji, dočim prema socijalističkom jugoslovenstvu, nova, stopljena nacija treba tek da se stvori. Prema Pirjevcu, ako jugoslovenstvo išta znači, značiće uvek ono u šta će se republike i pokrajine dogovoriti. Tada je Ćosić odbacio Pirjevčevu interpretaciju socijalističkog jugoslovenstva, ali kada je došlo do napuštanja centralizma, Ćosić se, zbog položaja Srba na Kosovu, sukobio sa državnom partijom. Prema sopstvenom kasnijem priznanju, Ćosić se oprostio od jugoslovenstva upravo onda kada je shvatio da ga Kardelj, navodno, tumači ne kao novi i trajni vid - i kvalitet - u integraciji, nego kao trenutnu i prolaznu stanicu. Njega takvo jugoslovenstvo nije interesovalo. Prema tome, glavne karakteristike jugoslovenske federacije rankovićevskog tipa predstavljaju socijalističko jugoslovenstvo i vizija o federaciji komuna. Bio je to hod ka dvopolnoj državi: na vrhu ostaje centralizovana državna vlast, a u bazi je široka samouprava. U sredini je nešto prolazno: republike i pokrajine. U Srbiji je uvek preferirana federacija koja se približava ovom tipu državne organizacije. I restauracija koju je Milošević krajem osamdesetih godina nagovestio stremila je u istom pravcu. U trećoj fazi Titove Jugoslavije, u suprotnosti s drugom fazom, najjaču poziciju su imale republike i pokrajine; one su, s jedne strane, zatvarale u sebe komune, a s druge strane, iz republika i pokrajina je izvedena federacija, koja je, ipak, bila zamišljena kao država. To nije bilo daleko od toga za šta se Pirjevec zalagao.

Zabezeknuti kolektivni šef države
RSE: Krajem osamdesetih često ste učestvovali u radu Predsedništva SFRJ. Koliko je to telo bilo jugoslovenski "kolektivni šef države", a koliko samo "najviše predstavničko telo", to jest samo skup republičkih reprezenata sa limitiranim mandatom? Da li ste po radu tog organa mogli pretpostaviti da je kraj SFRJ na vidiku, to jest da je ono nemoćno da savlada groznicu "istorijske emancipacije" njenih delova?
Major: Predsedništvo Jugoslavije nije predstavljalo sopstvenu senku; ono je bilo odista "kolektivni šef države". Imalo je neuobičajeno velika ovlašćenja za tu funkciju. Predsedništvo je odlučivalo o upotrebi oružanih snaga, pod njegovim patronatom delovala je služba državne bezbednosti. Predsedništvo je odlučivalo o pitanjima vanrednog stanja, a u uslovima vanrednog stanja imalo je dodatna ovlašćenja. U demokratskim zemljama sve ovo spada u nadležnost vlade ili parlamenta. Ja sam u svojstvu predsednika Predsedništva Vojvodine, na osnovu ustavnih ovlašćenja, od maja 1988. godine do pada vojvođanskog rukovodstva u oktobru 1988. godine zamenjivao u Predsedništvu Jugoslavije Radovana Vlajkovića, člana "kolektivnog šefa države" iz Vojvodine, s obzirom da je on bio na lečenju. U tom, za nas delikatnom periodu, "iznutra" sam poznavao rad "kolektivnog šefa države". Reći ću vam: i kroz njegov rad osećalo se da koračamo ka rasulu. Sve je više bilo nervoze, nemoći i pretvaranja. Naprimer, na sastanku koji je sazvan radi smirivanja suprotnosti između srbijanskog i vojvođanskog rukovodstva u leto 1988. godine, izneo sam ocenu da se zvanično sve instance ograđuju od serije mitinga kosovskih Srba koji su nedeljama talasali po Vojvodini. Dok se ti mitinzi usmeravaju iz srbijanskog rukovodstva, prećutno ih tolerišu u federalnom rukovodstvu, a očekuju neka čuda od vojvođanskog rukovodstva. Svi su negodovali zbog te ocene, ali niko nije predložio šta da se čini da bi ti mitinzi prestali. Tada sam čak predložio da bismo mi mogli da prihvatimo ustavne promene koje traži Srbija kad bismo znali da će se na tome stati, ali šta će biti ako prilikom svođenja javne rasprave Srbija proširuje listu zahteva? General Ljubičić je naivno izleteo tvrdnjom da se ništa drugo neće tražiti. A Milošević ga je odmah dezavuisao rečima da niko unapred ne može da zna kakvi će biti rezultati javne rasprave. Pitao sam prisutne: "Ako je tako, zna li neko gde je zahtevima kraj?" Naravno, nije bilo odgovora. Tako je "kolektivni šef države" mogao da vidi u čemu je problem: Miloševiću je odgovarala kriza i uopšte nije želeo da se ona smiri. S njim nije bilo moguće doći do čvrstog političkog dogovora koji već sutra ne bi mogao da ruši. I uprkos svemu, jugoslovenski "kolektivni šef države" ništa nije mogao da čini radi smirivanja situacije. Naprotiv, nekoliko nedelja kasnije, za vreme jednog vikenda dva člana kolektivnog šefa države su u svojim javnim istupima - Stane Dolanc i Veselin Đuranović - istakli da pokrajine treba da prihvataju ustavne promene u Srbiji. S obzirom da su novine to objavile, kosovski mitingaši su još istog dana svuda po Vojvodini trubili da je Predsedništvo Jugoslavije protiv vojvođanskog rukovodstva. S obzirom da Predsedništvo Jugoslavije nije o tom pitanju utvrdilo svoj stav, niti je bilo nadležno da to učini, na prvoj zvaničnoj sednici tražio sam da se "kolektivni šef države" ogradi od privatnih stavova svojih članova i od interpretacija kroz štampu. Sedeli smo za istim stolom i svi su bili zabezeknuti. Moj zahtev je, dakako, odbijen. Ja sam sve to doživeo kao atmosferu konačnog razlaza. Čitam ovih dana memoare Raifa Dizdarevića, tadašnjeg predsednika "kolektivnog šefa države". Vidim da je on upamtio druge elemente o tim događajima. Svi smo mi upamtili ono što je za nas osobno tada bilo najvažnije. Mene su mučile jedne, druge od nas - druge brige. Naravno, ni Raifu Dizdareviću nije bilo lako. On se mnogo trudio da izgladi suprotnosti. Kamo sreće da je u tome imao veće uspehe.

Jugoslovenski orijentisane Albance zbrisali su Miloševićevi ljudi

RSE: U vreme postavljanja pozicije za definitivni unutrašnji politički rasplet posle Tita bili ste vodeći političar mađarske narodnosti u Vojvodini, odnosno Srbiji. Da li ste u tom smislu bolje razumevali neka krupna kosovska pitanja ili su problemi Albanaca na Kosovu i u Srbiji bili sasvim drugačiji od pitanja koja su bila bitna za položaj mađarske narodnosti u Vojvodini i Srbiji, to jest u SFRJ?
Major: Kosovo je prevelika priča za naš ograničeni razgovor. Treba reći da su Albanci, oslobodivši se srpske dominacije pod Rankovićem, tražili status republike za Kosovo. To nije bilo nikakvo čudo za zemlju gde su oni predstavljali bar 70 odsto stanovništva. To bi učinio i svaki drugi narod bilo gde u svetu. Ali, Albanci na odgovornim položajima shvatili su da ima bar dva razloga zbog kojih Kosovo ne može postati republika: prvo, zato što su Srbi nacionalnim mitom isuviše vezani za Kosovo, drugo zato što republike imaju pravo na otcepljenje. Rukovodioci Albanci, uvažavajući razloge, mirili su se time da Kosovo bude pokrajina. Ali za uzvrat isforsirali su da pokrajine stiču status sličan republici, bez prava na otcepljenje. Tako je došlo do toga da pokrajine donekle ostanu u republici, a donekle postanu činioci federacije. To je prelomljeno jednim ustavnim amandmanom još 1968. godine, a detaljno realizovano ustavom iz 1974. godine. Pri tome Vojvodina - kao ranija jedina pokrajina - trebala je biti kočnica koja će smirivati - smanjivati - zahteve Albanaca za status pokrajina, dakle i Kosova. Sećate li se izjave jednog tadašnjeg vojvođanskog rukovodioca da Vojvodina "neće na šalter federacije"? On je izrazio tadašnje raspoloženje Srba iz Vojvodine koji nisu hteli preveliku autonomiju. Na kraju su pokrajine, ipak, stekle federalni status. Otud je status koji su Vojvođani, među njima i manjinci, stekli ustavom iz 1974. godine, usko povezan s borbom Albanaca za autonomiju na Kosovu. S obzirom na ranije težnje Albanaca, bilo je preterano okvalifikovati kontrarevolucijom zahtev grupe albanskih đaka 1981. godine u jednoj menzi u Prištini da Kosovo stekne status republike. Taj bunt se mogao rešiti i bez velike buke, razumnim političkim i administrativnim merama. Daleko od toga da je na Kosovu sve bilo u redu. Tada sam bio izvršni sekretar u jugoslovenskom centru državne partije i zbog tih događaja često sam boravio na Kosovu. Učestvovao sam i u izradi čuvene platforme za Kosovo s Milojkom Drulovićem. Naprimjer, na prištinskom univerzitetu bilo je petnaestak zaposlenih profesora iz Tirane koji su širili i iredentističke ideje. Ili, nekritički je uvezeno dosta udžbenika iz Tirane u kojima je, takođe, bilo iredentističkih prohteva. Ili, neka kulturna društva iz Albanije obilazila su sela na Kosovu i stvarala revanšističko raspoloženje. Ali, identifikovane su grupe u kojima je sve ovo naišlo na odjek i smišljenim akcijama dalo se sve to izolovati i sanirati. Tim pre što je na Kosovu tada već bilo dosta jugoslovenski orijentisanih Albanaca. Šire rukovodstvo Albanaca i krugovi oko njih čak su prihvatili i ocenu da je tu reč o kontrarevoluciji i da svemu tome treba stati na kraj. Ali, u Srbiji je to drugačije ocenjeno. Učinjena su dva fatalna proširenja. Prvo, na sednici srbijanskog rukovodstva državne partije početkom 1982. godine lansirana je teza da je kosovskoj kontrarevoluciji uzrok prevelika autonomija pokrajina, uz prizvuk da je tome kriva i Vojvodina, jer da je 1976. godine prihvatila zahteve za prikraćivanjem autonomije izložene u takozvanoj "Plavoj knjizi", do svega ovoga ne bi ni došlo. To je u Vojvodini s indignacijom odbačeno ukazivanjem na sređeno stanje u pokrajini, što samo po sebi dokazuje da uzrok nije u ustavnom položaju. Uzrok je u pogrešnoj politici na Kosovu. Drugo, istican je težak položaj Srba na Kosovu koji je povezan s delovanjem albanske iredente u pokrajini. Ta je teza, za dve-tri godine već proširena, potisnula u drugi plan prvobitne zamerke zbog navodne kontrarevolucije. Naime, za par godina na Kosovu više nije bilo iredentističkih udžbenika, nije bilo revanšističkih predstava, nije bilo javnih zahteva za republikom. Pojave zbog kojih je platforma o Kosovu prvobitno sačinjena, do 1985 godine uglavnom su sanirane i stanje je vidno poboljšano. Bilo je čak bolje nego pre događaja iz 1981. godine. Istina, s vremenom na vreme su se oglasile neke maoističke grupice iz duboke ilegale, ali one niti su imale uticaja, niti su bilo šta preduzimale. A koja zemlja nije imala slične grupice? Medutim, čim je rečeno da se Srbi iseljavaju zbog smišljene politike iredentističkih snaga, senka sumnje je neminovno pala i na albanski deo kosovskog rukovodstva. A kada je rečeno da će meru uspešnosti borbe protiv albanske iredente predstavljati prestanak iseljavanja Srba, jasno je bilo da je tenzija ovekovečena, jer niti će kosovsko rukovodstvo moći, niti bi bilo koje drugo rukovodstvo moglo da zaustavi iseljavanje Srba. činjenica je da su Srbi na Kosovu, u spontanoj svakidašnjici u to vreme često šikanirani. Ali, tada uspostavljeni kriterij za poboljšanje njihove situacije bio je nemoguć i nedostižan. Na kraju, ni Miloševićeva strahovlada u devedesetim godinama nije sprečila iseljavanje Srba, pa ni posle donošenja izrazito diskriminativnog zakona prema kojem je Srbima zabranjeno da Albancima prodaju nepokretnosti. Treba ipak reći da su u sasecanju kosovske autonomije bili zainteresovani, pa su se u ovim procesima i istakli, i Makedonci i Crnogorci, jer su i u njihovoj republici živele poveće nacionalne zajednica Albanaca, a one su se oslanjale na Kosovo maltene kao na svoju maticu. Računica se sastojala u tome da će im slabije Kosovo biti slabiji oslonac. Na čelu komisije koja je 1987. godine o stanju na Kosovu formulisala one stroge, nedostižne zaključke nalazio se Marko Orlandić iz Crne Gore, kome su kosovski Srbi nešto kasnije, kad ih je otišao smirivati, na javnom mitingu okretali svi odreda leđa. Bio je to jeziv prizor koji Orlandić od njih nije zaslužio. S druge strane, Srbi ni u Makedoniji, pa čak ni u Hrvatskoj - tamo gde su u fizičkom smislu predstavljali manjinu - nisu imali izrazito bolji položaj od Srba na Kosovu. 1987. godine, kada je jugoslovensko rukovodstvo državne partije razmotrilo stanje na Kosovu, predložio sam da se naša platforma o Kosovu dopuni, s obzirom da se sada u redovima Srba javljaju slične ekstremne težnje kao ranije u redovima Albanaca. Tekst sam 1988. godine i objavio u jednoj od mojih knjiga, možete ga i danas pročitati. Naveo sam četiri - pet takva ekstremna zalaganja, među njima i zahtev za ukidanjem "ogavne" autonomije i zahtev za razbucanjem kosovskog rukovodstva kao centra albanske iredente. Smatrao sam da ako zahtev za republikom predstavlja kontrarevoluciju, onda zahtev za ukidanjem autonomije takođe predstavlja kontrarevoluciju. Međutim, opsednutost Srba time da na Kosovu deluje albanski iredentistički centar i da taj centar sačinjavaju upravo jugoslovenski orijentisani albanski funkcioneri, bila je toliko rasprostranjena da su bilo čije, naravno i moje reči, ostale bez ikakvog odjeka. Koliko su te pretpostavke bile smešne, ispostavilo se tek kada su se krajem devedesetih godina albanski iredentisti masovno latili oružja. To su, naravno bili neki novi klinci. Jugoslovenski orijentisane Albance zbrisali su Miloševićevi ljudi. Jugoslovenska federacija kao da je bila slepa i gluva, ništa nije učinila da bi sprečila manipulacije s položajem kosovskih Srba u cilju rušenja pokrajinskih autonomija. Kada su kosovski Srbi u julu 1988. godine prvi put demonstrirali u Novom Sadu, ulicama je odjekivalo: "Ubićemo Vlasija! Ubićemo Vlasija!" Niko se u Jugoslaviji nije zapitao imaju li demonstracije na kojima se javno preti ubistvima ikakve veze sa demokratijom. A Vlasi je bio prvi čovek u kosovskom rukovodstvu. Srbi tada nisu više tražili ravnopravnost za manjinu i većinu, nego hegemoniju za one koji čine fizičku manjinu. Posledice takvih zahteva su za Srbe na Kosovu danas katastrofalne. Položaj Srba u vreme kada su mitinzi započeti ne da se uporediti sa njihovim sadašnjim položajem.
RSE: Bez obzira koji rang u lestvici prioritetnih događaja koji su vodili ka raspadu SFRJ dajemo Osmoj sednici CK SKS, ona se po opštem mišljenju nalazi u redu tih ključnih događaja. Kako ste vi doživeli tu sednicu i šta nam možete reći o sve dosada kontroverznim svedočenjima o ulozi Vojvođana na njoj? Da li ste učestvovali na pripremnim sastancima u Novom Sadu, jeste li iznosili mišljenje o taktičkom postavljanju prema sukobu koji je na toj sednici CK SKS i na prethodnoj sednici Predsedništva CK SKS trebalo da se razreši i šta sa decenijske distance mislite o značaju pobede Miloševićeve struje?
Major: Ja od 1978. godine pa nadalje nisam biran u vojvođansko rukovodstvo državne partije, pa tako nisam ni učestvovao u njegovom operativnom radu. Radio sam u takozvanom državnom predsedništvu Vojvodine, gde sam dve godine obavljao i dužnost predsednika. Ti organi mnogo više su se držali sopstvene nadležnosti nego što se pretpostavlja. 1986. godine Đorđe Stojšić je bio na čelu partijskog rukovodstva. Mene je iznenadilo to što su se Vojvođani uzdržali od glasanja kada je odlučeno o premoći Miloševića. Odmah sutradan rekao sam Stojšiću da mislim da je učinjena greška. On mi je odgovorio da se očekuje da će se Milošević doslednije boriti protiv srpskog nacionalizma od Ivana Stambolića, ali je on ipak mislio da je u političkom smislu bolje da se odluka o tome ne prelomi glasovima iz Vojvodine. S druge strane, uveravao me je da se Milošević ni tri meseca neće uspeti da održi na toj funkciji. Nisam uvažio njegove argumente. Ali je tačno da su u vojvođanskom rukovodstvu svi, možda sem Krunića, mislili da će Milošević biti odlučniji u odnosu na srpski nacionalizam. General Ljubičić je to obećavao mnogim Vojvođanima. Osma sednica je postala prekretnica zbog toga što je omogućila Miloševiću da iz svih rukovodstava tadašnje Srbije otera sve one koji su mu smetali i da posadi sopstvene čvrstorukaše. To je svakako postala organizaciona osnova kasnijoj Miloševićevoj agresivnoj politici. Ali, oko značaja Osme sednice ne treba preterivati. Pod pretpostavkom da je Ivan Stambolić tada pobedio, možda bi nam sudbina bila donekle drugačija. U pogledu odnosa unutar Srbije, dakle u odnosu na autonomiju, između Ivana Stambolića i Miloševića razlike su bile neznatne. Ivan Stambolić je, koga sam ja cenio, ako se ne varam, bio jugoslovenski čvrsto opredeljen čovek, a nije bio sklon bezobzirnom nasilju. Teško da bi Srbiju poveo u rat protiv drugih republika. Možda bismo s njim u nekakvom obliku i za neko vreme i sačuvali Jugoslaviju. Međutim, ako ne na Osmoj sednici, njega su mogli da obore i kasnije. Ako ne Milošević, možda neko drugi. I mogli smo opet da dospemo tamo gde se danas nalazimo. Imajte u vidu da su u Srbiji i opozicioni lideri bili opredeljeni za rat. Naime u Srbiji je tada sve vrilo. I mošti cara Lazara su prošli kroz sve srpske krajeve. I Srpska akademija je dovršila svoj Memorandum. Pitanje je šta bi bilo i sa Miloševićem da nije usvojio tradicionalnu srpsku nacionalnu politiku. Imajmo u vidu da je on imao bezbroj obračuna; nije on najurio samo stambolićevce, nego i svoje drugove - komuniste iz Vojvodine, pa sa Kosova, pa iz Crne Gore, zatim je vodio rat u Hrvatskoj, pa u Bosni i Hercegovini, na kraju na Kosovu, pa i protiv NATO-a. Ali je imao bar tri opasna sukoba i sa srbijanskom opozicijom. A slične sukobe ni Ivan Stambolić - ili neko drugi umesto njega - ne bi mogao da izbegne. Samo podsećanja radi, posle raspada državne partije na 14. kongresu, desničarsko krilo mitingaške družine je u februaru 1990. godine na Trgu Republike pokušalo reprizu praške "revolucije": pročitali su listu ministara vlade nacionalnog spasa, pročitali su imena bivših rukovodilaca - komunista Srbije koje su kanili izvesti pred sud, a Miloševića su pozvali da napusti komuniste i da stane na čelo njihovog pokreta.Čudili su se kad ih je Milošević uveče dao razjuriti s milicijom. Tako se Milošević razišao sa svojim mitingašima. Zatim je usledila Draškovićeva nimalo naivna bitka protiv "TV - Bastilje" u proleće 1991. godine, kada je policija pucala na demonstrante, a na ulice Beograda vojska je izašla s tenkovima. Milošević je i tada ostao na konju. Kasnije ponovo, u junu 1993. godine, Drašković je angažovao čak i prestolonaslednika kao govornika nagoveštavajući krunisanje i umarširanje u Beli dvor, uz okupaciju Pionirskog parka u srcu Beograda, pa logorovanja tu punih sedam dana - a na kraju su proradili šmrkovi. U međuvremenu, nemojmo zaboraviti, Milošević je i Draškovića i Šešelja dao i prebiti i zatvarati, pa ih je kasnije i u svoju vladu primio. Sve ovo nameće mi ocenu da je Osma sednica s jedne strane bila nekakva prekretnica, ali s druge strane ona je bila samo jedna - i to prva - u nizu Miloševićevih silovitih obračuna s njegovim konkurentima. Iz te perspektive Osma sednica nije značajnija od kasnijih Miloševićevih obračuna u kojima je, uprkos svom jezivom vladanju, sve do danas sačuvao vlast.

Pad Berlinskog zida – i vojvođanskog rukovodstva

RSE: Između jeseni 1987., kada je Milošević došao do pune vlasti u Srbiji, i jeseni 1988. godine, kada je srušeno vojvođansko rukovodstvo u prvom naletu takozvane "antibirokratske revolucije" na dotadašnju jugoslovensku konstituciju, bili ste svedok dramatične nemoći svih jugoslovenskih partijskih i državnih federalnih organa da se odluče za put izlaska iz krize, za način spasavanja Titove Jugoslavije. Možete li izdvojiti neke od tih pokušaja kao pokušaje koji su bili naročito značajni i objasniti zašto i kako nisu uspeli? Jednostavnije rečeno, pošto ste u to vreme bili partijski savezni funkcioner, je li u to vreme Savez komunista već bio izgubio ulogu suprarepubličkog vezivnog materijala Jugoslavije i šta je u to vreme ostalo od načela "demokratskog centralizma" u toj monopolnoj političkoj organizaciji?
Major: Savez komunista je samo u ustavu figurirao kao suprarepubličko vezivno tkivo Jugoslavije, međutim, demokratski centralizam nije funkcionisao već ni početkom osamdesetih godina, što se vidi - kao što sam već rekao - na osnovu sudbine Krajgerove ekonomske reforme koja nikad nije do kraja realizovana. Jugoslovenska državna partija je na X kongresu 1974. godine ustanovljena kao savez republičkih i pokrajinskih partija, čije federalno rukovodstvo nije birano na federalnom kongresu, nego na republičkim i pokrajinskim kongresima, a jugoslovenski kongres je samo potvrdio ili odbio one koji su već izabrani. Dakle, državna partija je uspostavljena po istoj logici po kojoj i partijska država, s očiglednim ciljem da ona više ne bude u poziciji da neopozivo diriguje državnim organima i telima. Nemojmo ovu okolnost olako osuditi, jer je Jugoslavija time bila upućena na razvoj ka vladavini zakona, ka pravnoj državi, ka napuštanju jednopartijskog političkog monopola. Kao prelazno rešenje za razvoj političkog sistema već je na X kongresu 1974. godine usvojeno uvođenje takozvane bespartijske demokratije ili bespartijskog pluralizma, što je podrazumevalo stvaranje različitih političkih platformi, dakle okupljanja oko tih platformi u okviru Socijalističkog saveza. To je za današnja shvatanja naivna zamisao, ali je ona tada upućivala ka napuštanju jednopartijskog monopola. Međutim, sve do raspada Jugoslavije ni to nije realizovano. Mada demokratski centralizam više nije funkcionisao, jugoslovenska državna partija nije bila voljna da i formalno učini korak u pravcu demontiranja sopstvenog političkog monopola. U periodu između Osme sednice 1987. godine i pada vojvođanskog rukovodstva 1988. godine, sem međukongresne jugoslovenske partijske konferencije u maju 1988. godine, nije bilo značajnijeg pokušaja da se spasi Titova Jugoslavija. A o toj konferenciji već sam govorio. Ona je izneverila očekivanja. Ja sam bio u komisiji za pripremu te konferencije. Učestvovao sam u radu radne grupe za razvoj partije. Sa svoje strane, već na prvom sastanku dao sam predlog da se napusti takozvana vodeća uloga partije i pređe na sistem vladavine zakona. Služio sam se pragmatičnim argumentima: postojanje "idejne usmeravajuće uloge" sprečava federalni parlament da preuzme odgovornost za sudbinu zemlje; ona čas čeka impulse iz partijskog centra, čas se bori protiv dobijenih impulsa, i zato politički sistem karakterišu tromost, neodgovornost i parazitizam. Niko se nije direktno suprotstavio predlogu, ali su se svi zalagali za nešto suprotno. Jedino je Ivan Brigić, član Predsedništva iz Bosne, šef radne grupe, pokazao simpatiju za predlog, pa je i zatražio da mu to formulišem kao mogući deo rezolucije. Ja sam to učinio na stranici i po. Ali kad je nacrt rezolucije uobličen, od suštine predloga nije ništa ostalo. Mislim da je nemoć i besplodnost majske konferencije ponukala Miloševića da u julu pokrene putujući miting kosovskih Srba u Novi Sad. Ističem da je to bio prvi pokretni opozicioni miting u Jugoslaviji. Jugoslovenski partijski centar je to oštro i nedvosmisleno osudio. Otud zaključujem da Milošević još nije imao saglasnost za obaranje pokrajinskog rukovodstva. Međutim, putujući mitinzi su se redali sve do oktobra, pa se situacija u Vojvodini promenila. Kosovski Srbi su došli s jasnom porukom vojvođanskim Srbima: oni su na Kosovu potlačeni, a da bi vladali kao što Srbi vladaju u Srbiji, radi Kosova mora se rušiti autonomija u obema pokrajinama. Pod dejstvom tromesečne intenzivne kampanje najaktivniji deo Srba u Vojvodini je to uvažio, pa je zato vojvođansko rukovodstvo uzalud pokušalo da organizuje kontramitinge. Kada je u oktobru konačno oboreno vojvođansko rukovodstvo, već ga je i jugoslovenski partijski centar osudio zbog birokratizacije. A birokratizacija je u rečniku komunista bila uobičajena formulacija za sva, s razlogom ili bez razloga, žrtvovana rukovodstva. Ustvari, u federalnom rukovodstvu su se svi čudom čudili kako je vojvođansko rukovodstvo tako lako rušeno. I Raif Dizdarević se u svojim memoarima zadržava na tome. Naprosto nisu hteli da shvate razorno dejstvo nacionalističke mitingaške kampanje koja je pripremana godinama, a odigrala se pred njihovim očima. Ali su zato ponovo oštro osudili pokušaj obaranja crnogorskog republičkog rukovodstva samo desetak dana posle obaranja vojvođanskog rukovodstva. Za spas tog republičkog rukovodstva korišćene su čak i specijalne policijske snage: one su palicama razjurili mitingaše na Žutoj Gredi. Ali, time su samo za dva-tri meseca, do januara 1989. godine, uspeli da odlože pad crnogorskog rukovodstva. Tu je već prekoračena granica Srbije. Više niko u federalnom rukovodstvu nije mogao pretvarati se da ne zna o čemu je reč. Da bi se video pravac kretanja, vredi pogledati uporedni pregled događaja. Mesec dana posle obaranja vojvođanskog rukovodstva, u novembru 1988. godine državna partija u Mađarskoj započinje pregovore s ilegalnom demokratskom opozicijom, koji krajem sledeće godine dovode do uspostavljanja višepartijskog sistema. U julu 1989. godine Milošević drži govor milionskoj masi na Gazimestanu i najavljuje moguće ratove Srbije. Mesec dana kasnije, u avgustu 1989. godine, u Mađarskoj vlada otvara granicu prema Austriji pred ogromnom masom istočnih Nemaca, posle čega, u roku od tri meseca, ruši se Berlinski zid, a u Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj pada sistem realsocijalizma. čak je u Rumuniji i Čaušesku streljan. Ko se još danas čudi da su u januaru 1990. godine Slovenci i Hrvati napustili 14. kongres jugoslovenske državne partije, jer nisu hteli da prihvate Miloševićev bezobzirni diktat? Jugoslavija se, bez busole, kretala put Nedođije.
RSE: Kako ste doživeli takozvanu "jogurt revoluciju" u Vojvodini. Da li je u trenutku njenog pokretanja bilo kasno za neku jugoslovensku akciju, to jest da li je Milošević pokrenuo "događanje naroda" u Vojvodini kao upozorenje Jugoslaviji ili ga je pokrenuo tek onda kada je shvatio da je od te Jugoslavije dobio prećutnu saglasnost da uspostavi monopol svoje vlasti i na Kosovu i u Vojvodini, a da ostale federalne jedinice ostavi na miru, to jest da im da vremena da se generalno odrede prema jugoslovenskoj stvari?
Major: Ako tu mislite na oktobarske događaje, a ne na period između jula i oktobra, moj odgovor je da je Milošević već znao da mu Federacija ne može ništa, a nije ga više ni interesovalo da li bi ga Federacija htela ograničiti samo na pokrajine. To se vidi po tome što je jedva završio posao u Vojvodini, već je navalio na Crnu Goru. Dakle, u vreme oktobarskih događaja prekasno je bilo očekivati bilo kakvu jugoslovensku akciju. Mogu vam reći da sam dosta hladno doživeo oktobarske događaje. Tog dana bio sam u Beogradu, na sednici jugoslovenskog "kolektivnog šefa države". Odatle su me telefonom vratili, a stigao sam u pokrajinsko sediste državne partije u vreme kada su mitingaši iz cele Srbije upravo opkoljavali zgradu. Bio sam na sastanku pokrajinskog partijskog rukovodstva, ali nisam hteo da učestvujem u razgovorima sa delegacijama mitingaša. Zahteve su uputili partijskom rukovodstvu, pa sam smatrao neka oni i pregovaraju sa njima. Dva puta sam telefonom razgovarao sa Raifom Dizdarevićem, predsednikom "kolektivnog šefa države" i u svoje ime rekao sam mu da smo taoci mitingaša, kojih ima mnogo, dosta su agresivni i ne znam šta će da bude ukoliko probiju policijski kordon i provale u zgradu. U drugom razgovoru sam isto to ponovio. U Beogradu - ili su znali da mitingaši neće provaliti, ili im je bilo svejedno šta će da bude ako provale. Bio sam ubeđen da sve ono što radimo više ne daje rezultate. Šetao sam se po hodnicima i pričao s ljudima koji su tu gubili vreme. Mitingaši su tražili ostavku partijskog rukovodstva, a deo članova tog rukovodstva nije hteo da se Pokrajinski komitet sazove za sutrašnji dan. Satima su se međusobno ubeđivali, a nikako da dođu do opredeljenja. Dosta posle pola noći sugerisao sam pred svima Milovanu Šogorovu, tadašnjem predsedniku pokrajinskog partijskog rukovodstva, neka svoj predlog najzad stavi na glasanje. Čim je doneta potvrdna odluka, Đorđe Stojšić je na licu mesta vratio člansku kartu, a neko je otišao da saopšti odluku mitingašima. Odmah sam napustio zgradu pokrajinskog partijskog centra. Ujutru sam sazvao Predsedništvo Vojvodine, usvojili smo informaciju o prilikama u Novom Sadu, koje smo okarakterisali kao vanredne i poslali je "kolektivnom šefu države" u Beogradu. Sada su zgrade skupštine i vlade bile opkoljene. Bilo je porazbijenih prozora. Nismo tražili nikakvu intervenciju. Meni je drago što to nismo učinili. Nešto kasnije, policijska intervencija ni crnogorskom rukovodstvu nije pomogla. Iza brda su se valjale krupne stvari, jače od nas. Odmah posle usvajanja informacije podneo sam ostavku na položaj predsednika Predsedništva Vojvodine, bez da je to iko od mene tražio. Učinio sam to prvi u Vojvodini. Mislim da sam ispravno postupio. Isti dan, pod opsadom razularenih mitingaša, održana je sednica pokrajinskog partijskog rukovodstva. Sledile su ostavke. Na tu sednicu nisam ni otišao.

Mađari u srpskim nacionalističkim partijama
RSE: Nijedan mađarski političar u Vojvodini nije ni pre ni posle "jogurt revolucije" demonizovan u Miloševićevim medijima ili na tzv. "narodnim mitinzima", ali, sem famoznog Kertesa, gotovo da nema nijednog Mađara u vladajućim srpskim strukturama. Kako objašnjavate ovu okolnost i da li je ona ostavila dubokog traga na kasnije delovanje mađarskih političkih stranaka u Vojvodini?
Major: Mislim da je zabluda da autonomaški političari Mađari nisu demonizovani; tačno je, medutim, da su oni pre svega u medijima izdatim na mađarskom jeziku "raskrinkani". Ali stvar nije samo u tome. Znam za neke Mađare koji uprkos zakonskim propisima, pa i uprkos pravosnažnim sudskim odlukama, nisu vraćeni na njihovo ranije radno mesto. Video sam crno na belo odluku jednog radničkog saveta koji je odbio da obnovi raniji radni odnos, a kao razlog navedena je sugestija pokrajinskog rukovodstva Socijalističkog saveza da se radni odnos ne obnovi. Nekim Mađarima u Vojvodini nisu objavili tekstove, pa su ih, dok se zemlja nije raspala, objavljivali u drugim republikama. Neki su, pak, morali dugo da se služe pseudonimom. Nerado govorim o tome. Prosudite sami može li sve to da prođe kao pošteda od strane Miloševićevaca, ili je to ipak bio izraz njihove demonizacije. Ali sve to danas nema više nikakvog značaja. Mađara danas, to je tačno, malo ima u vladajućim srpskim strukturama. Ali ih ipak ima. Ja mislim da je razlika u odnosu na ranije stanje u tome što je nekada učešće Mađara rešavano nacionalnim ključevima, što je većem broju Mađara pružalo priliku da se uzdiže, dok u uslovima višepartizma to je stvar onih partija koje su na vlasti. A Mađara - valjda - ima premalo u srpskim nacionalističkim partijama, bilo da su one na vlasti ili u opoziciji. Ali ih ima, kao što znate, čak i u Šešeljevoj radikalnoj stranci. Mađarske političke stranke danas ravnaju se prema logici manjinskih zajednica, a u očima Srba to što oni s te tačke gledišta čine pokatkad izgleda nelogičnim. Medutim, njihovo ponašanje proističe iz logike postojanja nacionalne države i višestranačke demokratije.
XS
SM
MD
LG