Dostupni linkovi

logo-print

Pančić: Poznavanje prirode i društva i Aleksandra Vučića


Vladimir Putin i Aleksandar Vučić u Moskvi, maj 2016.

Vladimir Putin i Aleksandar Vučić u Moskvi, maj 2016.

Premijer tehničke i mandatar buduće vlade Srbije Aleksandar Vučić otišao je u Moskvu, ali neće da nam kaže zašto jer je to bila "privatna poseta"; izaći će nam u susret samo toliko da će reći da razlog nije zdravstvene prirode, kako se nagađalo u nedostatku bilo kakvih informacija. Tamo se video s Vladimirom Putinom, ali to ne znači, daleko bilo, da Putin može bilo kako da utiče na stranački i personalni sastav buduće vlade Srbije. Vučić (s dozom karakterističnog samozadovoljstva koje odavno nije u stanju da kontroliše, a pitanje je da li uopšte i pokušava) kaže da je to jasno svakome ko ga poznaje, a i oni koji ga poznaju, a pri tome su slučajno baš njegovi najbliži i najverniji saradnici koji su bili politički anonimni dok ih on nije inaugurisao, takođe kažu da je to jasno svakome ko ga poznaje.

Premijer i mandatar takođe kaže da još ne zna hoće li, recimo, Socijalistička partija Srbije biti u novoj vladajućoj koaliciji, usput napominjući i da bi joj bilo bolje da se o tome ne raspituje prenapadno, pa onda još dodaje da lider socijalista Ivica Dačić to ionako ne čini, zato što ga dobro poznaje (Vučića, naime) i zna koliko ga to nervira. Zato se, uzgred, ni razni naprednjački asovi i pretendenti mnogo ne raspituju kod šefa za svoj budući položaj u naprednom sazvežđu, jer - poznajući narav svog predsednika - znaju da bi to bilo kontraproduktivno. Nedavno su, uostalom, promešane i karte u samoj Srpskoj naprednoj stranci, svi dosadašnji potpredsednici su smenjeni, a ovi novi su nekim čudom ili bizarnom slučajnošću baš oni koje je Vučić u poslednje vreme isticao i hvalio. Ima li i to neke veze s poznavanjem, ne prirode i društva nego Aleksandra Vučića (izgleda da je on do daljeg i naša priroda i naše društvo), biće da i nije tako teško zaključiti.

Protivzakonito rušenje objekata u beogradskoj Savamali po Vučićevom mišljenju em po sebi nije tako loša stvar (loš je samo stil i tajming, on bi to uradio danju i pred očima svih), em je mnogo manje važno od onoga za šta Vučić misli da je važno, a s obzirom da mu je takva narav, i da to ni ne krije, Vučić će nam rado pred kamerama objasniti šta je to što je važnije i što bi trebalo više da nas zanima (da nismo samo tako nedokazani).

U nekim običnijim zemljama političari imaju savetnike, a ovima je posao da bar ponekad upoznaju svoje šefove s činjenicama koje im nisu po volji, recimo s tim da je političar civilni službenik (civil servant) koji je tu da javnosti skrušeno referiše o onome što javnost zanima, a ne da toj istoj javnosti popuje i određuje šta treba da je zanima više a šta manje, a šta ne treba da je ne zanima uopšte. Od Vučića takvu "žrtvu" više ne očekuju ni najnaivniji. Zašto? Zato što su čak i oni dovoljno upoznali njegovu narav.

Osim o svemu ostalom između neba i zemlje, premijer i mandatar Vučić ima merodavno mišljenje i o uređivanju Dnevnika Radio televizije Srbije, ergo javnog servisa: sarkastično je zamerao urednicima te emisije što navodno nisu otvorili izvesno (ispostaviće se - ponoćno; poznato je da premijer i mandatar nikada ne spava) izdanje Dnevnika njegovim razgovorom s Putinom, nego su prednost dali tamo nekom hrvatskom analitičaru, pa sad eto ispade da je taj neki Davor Gjenero "važniji od Putina" (kaže Vučić), a možda i samog Vučića (ne kaže Vučić, ali se to ipak jasno čuje u sublimnom delu njegove osorne rečenice). A onda se prozvane kolege s RTS načisto ubiju dokazujući da je prilog o moskovskom samitu ipak bio prvi, umesto da mu objasne da on nema baš nikakve uređivačke ingerencije nad informativnim programom javnog servisa koji direktno - kao i njega, Vučića, ostalom - izdržavaju građanke i građani Srbije. Ali neće to da mu objasne, zato što - šta? Naravno, zato što poznaju Vučićevu narav.

Uopšte, izgleda da je dubinsko poznavanje naravi Aleksandra Vučića, i pasivno-pokorno prilagođavanje njenim nijasama i hirovima, postalo najpouzdanije merilo društvene inteligencije u Srbiji. U onim nešto običnijim zemljama postoji ta žilava mediokritetska ideja da je političar prolazna i čak pomalo depersonalizovana pojava koja se ima prilagoditi gabaritima institucija i okvirima ustava i zakona, dočim je u današnjoj Srbiji stvar postavljena radikalno (sic!) drugačije: ako ste iole razumni i pametni, nećete insistirati na "prisilnom" uterivanju Vučića u institucionalne i zakonske okvire nego ćete, naprotiv, te okvire benevolentno širiti onoliko i u onim pravcima kako već bude potrebno ne bi li se nekako uklopili u premijerove i mandatarove običaje, navike, namere, stil, potrebe i uopšte u tu njegovu, kako se ono zove, narav.

Šta je logičan i neminovan ishod svega ovoga? Depolitizacija političkog, raspartizacija partijskog, obesmišljavanje demokratskog, parodiranje zakonskog, privatizacija javnog, personalizacija opšteg, singularizacija pluralističkog. Da, dobrodošli u Srbiju 2016. A Vlada još nije ni formirana! Da, pa šta? Osećate li neku prazninu? Ne, zato što je vlada zapravo formirana još u leto 2012, i mandat joj još uveliko traje. Ta vlada, ona stvarna, ima samo jednog člana, jer joj više od njega nije ni potrebno. Zato je Vučićevo neprestano "ja pa ja" savršeno primereno mestu, vremenu i okolnostima, ono je jedini nesputani javni govor današnje Srbije, ono se nezamislivom brzinom širi u svim pravcima, baš kao svemir od trenutka Velikog praska. Doduše, izvan svemira nema ničega što bismo bili u stanju da zamislimo, pa nam je u tom smislu analogija malo šepava, ali radi se (pitajte, recimo, novinare RTV) na tome da se i ta sitna nesavršenost otkloni.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG