Dostupni linkovi

logo-print

Teodor Meron i osporavanja: Gde se krije haški cilj


Teodor Meron

Teodor Meron

Ako ne možete da izdržite vrućinu, nemojte ići u kuhinju“! Tako je na kritike koje mu se upućuju, u intervjuu za Radio-televiziju Srbije, odgovorio predsednik Haškog tribunala Teodor Meron. Suočen je sa ozbiljnim optužbama, od kojih je najteža ona za nedozvoljene kontakte sa američkim zvaničnicima (što je izneo danski sudija Frederik Harof). Takođe, pre tri sedmice, grupa nevladinih organizacija iz regiona zatražila je od generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Ban Ki Muna da se preispitaju slučajevi koji su, kako su naveli, narušili kredibilitet Haškog suda. Meron odgovara da čak i ako bi neka država bila toliko „glupa“ da pokuša da pritiska, sudije to odbile.

„Integritet ovog suda i svakog od nas je u pitanju“, pod teretom kritika kojima je izložen podvlači Meron. Analizirajući sve što je u opširnom intervjuu izneo, prvi čovek Saveza logoraša Bosne i Hercegovine Jasmin Mešković zaključuje: „Izjava gospodina Merona svodi se na to da svi mogu pogrešiti, osim njega“.

Među potpisnicima pisma Ban Ki Munu je i organizacija koju predstavlja Mešković. Svi traže preispitivanje slučajeva koji su izgradili uverenje o snažnoj politizaciji Suda koji je, pre dvadeset godina formiran sa zadatkom da pomogne proces pomirenja.

Meron bez zadrške navodi da je Tribunal u Hagu to i uspeo i to „mnogo više nego što su mnogi spremni da prizanju“. Naš sagovornik, međutim, skloniji je uverenju da Tribunal krije tajne koje običnom svetu nisu dostupne.

Verovatno postoji nešto što je u Haškom tribunalu krajnji cilj. Nešto ima što verovatno mi obični građani, da li u ovoj zemlji ili izvan BiH, još uvek ne mogu dokučiti. Ne mogu znati šta je suština svih ovih odluka“.

Kritike, Meron demantuje statistikama koja pokazuje da je tek svaki peti optuženik oslobođen, a uz to pravi poređenje sa Sudom za Ruandu, gde je doneto oko 17 odsto oslobađajućih presuda, dok ih je pred onim za bivšu Jugoslaviju samo tri procenta više.
Sudnica Haškog tribunala

Sudnica Haškog tribunala


Protiv ove paralele ustaje Bljerim Bljakaj iz Fonda za humanitarno pravo na Kosovu, uz napomenu da sudija Meron zanemaruje poznate okolnosti:

Pitanje mu je bilo jasno postavljeno. Kako to da je prvostepeno veće je gde su optuženi osuđeni na višedecenijske kazne, a onda drugostepeni potpuno obara te presude. Vrlo je čudno to što sudija Meron kaže da su u drugom stepenu imali priliku da slušaju obe strane. Zapravo oni su imali priliku i na prvostepenom suđenju da čuju obe strane“.

Primeri koji zbunjuju. Sudije zaista još uvek promišljaju o što kreativnijim odgovorom na pitanje, kako se dogodilo da se hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač, posle prve presude na 24 odnosno 18 godina zatvora, oslobode svake krivice.

Bila je oluja u ratu, ovo je pravna oluja“, poručivao je Gotovina polovinom novembra prošle godine iz Zagreba, a krajem meseca iste godine, uprkos nizu spornih pitanja (pre svega vezanih za subinu svedoka), oslobođen je svake krivice i bivši komandant Oslobodilačke Vojske Kosova Ramuš Haradinaj.

I u finalu, februara ove godine posle presude presude na 27 godina robije, bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilo Perišić je oslobođen, a na kraju maja ove godine nekadašnji šef tajne policije Jovica Stanišić i njegov najbliži saradnik Franko Simatović, kao slobodni ljudi, vratili su se u Beograd.

Politika na višem nivou

Ova poslednja odluka, verovatno i najapsurdnija, postala je potvrda da srpska Državna bezbednost nije imala ništa sa formiranjem paravojnih formacija. Tako se upravo u Hagu, šta god sudije rekle, pišu stranice nove istorija, koja je zapravo revizija poznatog o devedesetim. To je i samom Simatoviću omogućilo da bez ustezanja u jedinom intervjuu koji je dao po izasku iz pritvora na ovako formulisano pitanje novinarke „Večernjih novosti“:

Kako je stvoren mit da je Državna bezbednost osnovala i podržavala sve paravojne formacije koje su ikada kročile u Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu? I ’Škorpione’ i Srpsku dobrovoljačku gardu....“

Kratko odgovori: „Sud je utvrdio da ne postoji nikakva veza između tih paravojnih formacija i mene kao okrivljenog. To se, naravono, odnosi i na Jovicu Stanišića“.

Kako tumačiti ulogu Stanišića i Simatovića, a time i iskušenja u kojima se našao Tribunal na čelu sa sudijom Meronom? Iz Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko:

„Vrlo je teško komentarisati kakvo je to suđenje bilo. Mnogi dokumenti su zatamljeni, zbog nacionalnog interesa Srbije“.

RSE: Ima li osnova za razmišljanja o tome, da li su bili zatamljeni zbog interesa drugih država, nekog iz međunarodne zajednice? To se nameće s obzirom na same ličnosti Simatovića i Stanišića.

Sonja Biserko, foto: Vesna Anđić

Sonja Biserko, foto: Vesna Anđić

Sigurno da toga može da ima i to treba istražiti. S druge strane Meron pominje Tužilaštvo i činjenicu da nije bilo dovoljno dokaza. To može da bude slučaj. Jer, recimo, da su Perišića osudili za Mostar ili Zadar, sigurno bi imali dokaze. Oni su se više skoncentrisali na zločinački poduhvat, a čudno je da ni to nije dokazano. Ni u jednom slučaju kada se radi o Beogradu. I to u sadašnjem momentu stvara komplikacije jer Srbija, sa ovakvom vlašću koju danas imamo, nema razloga da se bavi sa tom prošlošću. Zato što Srbija, navodno, isključena iz svega toga. Naravno, istorijski gledano to nije tako“.

Istorija Merona zanima taman toliko koliko obećava pozamašnu građu koju za sobom ostavlja Haški sud, ali i u meri u kojoj se u intervjuu RTS-u, kako sam kaže, kao veliki poštovalac srpske istorije, pozitivno izražava o otporu koji su Srbi dali nacistima u Drugom svetskom ratu. Kada je o praksi Tribunala reč, insistira da se ona posmatra kroz prizmu individualizacije krivice.

Da nije uspostavljen Tribunal, ljudi bi krivicu posmatrali kao kolektivnu stvar. Nemci su to uradili, Srbi su to uradili, Izarelci su to uradili ... Mi kažemo, ’ne’. Mora se utvrditi da li je neka odrđena osoba kirva za zločine ili nije, i to izvan svake sumnje. Mnogi misle, kada nekog oslobodimo na sudu, da mi kažemo za takvu osobu da je nevina. Ne, mi samo utvrđujemo da li je ta osoba kriva izvan razumne sumnje“, rekao je on.

Individualizacija krivice svakako je ono na čemu se mora insistirati. Ali može li se istorijski kontekst uopšte utvrditi, ukoliko se i sama individualna krivica ne precizira? Razdvajanjem tih pojmova sudija Meron, možda pokazuje, da ne shvata njihovu uvezanost.

Vrlo dobro znamo kako se režim iz Beograda ponašao“, podseća Sonja Biserko. „Sećamo se kako su se određene elite, koje su i dan danas na vlasti, ponašale sve to vreme. One koje su davale punu podršku takvoj politici“.

I na kraju, na teze sudije Harofa o nedozvoljenim kontaktima sa američkim zvaničnicima Teodor Meron odgovara da radi sa neutralnim, objektivnim i profesionalnim sudijama na koje je nemoguće uticati. Ubeđen je da nisu učinili ništa pogrešno, a svako ko ih optužuje to čini na osnovu glasina.

To je ipak jedna vrsta politike na višem nivou“, kaže Jasmin Mešković.

Bljerim Bljakaj ukazuje da Meron na tu vrstu pitanja odgovara konstatacijama da takve stvari sudije ne treba da komentarišu. „Ja mislim da na tako ozbiljne optužbe, treba ozbiljno da se odgovara“, kaže Bljakaj.

Sigurno je bilo pritisaka, kao što ih u svim suđenjima ima“, navodi Sonja Biserko. Ona zaključuje, shodno i tome, da je jako bitno pokrenuti razgovor i o „odgovornosti Haškog tribunala“.
  • 16x9 Image

    Miloš Teodorović

    Glavni i odgovorni urednik u beogradskom dopisništvu RSE od decembra 2014. Višestruko nagrađivan za rezultate postignute u istraživačkom novinskom, radio i TV novinarstvu.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG