Dostupni linkovi

logo-print

Pančić: 'Mučenje crnaca' i polemika sa ambasadorom SAD


U jeku polemike: Ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović

U jeku polemike: Ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović

Sada nam to možda izgleda nezamislivo, ali jednom će čak i ovo biti prošlost. Srpska napredna stranka i njen osebujni lider jednom će prestati da budu vlast u Srbiji, makar i tek zato što ništa nije trajalo doveka, pa neće ni ovo. E, kada „ovo“, dakle, postane prošlost, brzo ćemo zaboraviti galeriju više ili manje živopisnih likova koji su se rojili oko Aleksandra Vučića, ali jednog sigurno nećemo: dr Nebojšu Stefanovića, trenutno ministra unutrašnjih poslova, a trajno čoveka koji verno i bez suvišnih – to će reći bilo kojih – potpitanja sledi političku zvezdu Aleksandra Vučića: kud jedan, tu i drugi.

Zašto baš njega, u ovako oštroj – mada ne i oštroumnoj – konkurenciji nećemo moći da zaboravimo? Zato što je baš on uporno postavljao nove standarde: u javnom i otvorenom divljenju svom vođi, u neodustajnom gađanju političkih neistomišljenika, protivnika i konkurenata besprekorno zatupljenim verbalnim oružjem, ili naprosto u generalnoj bizarnosti političkog rezonovanja. Ovo potonje već i zato što je spomenuti doktor nauka u gotovo svakoj prilici uspevao da dokaže kako mu ni znanje ni ukus nimalo ne smetaju da se izblamira, izazivajući kod slušalaca svojih eskapada fenomen „transfera neprijatnosti“, onaj isti koji je pre neki dan spomeuo i sam premijer Vučić, doduše misleći na nekoga drugog.

Mada javnost još nije ni stigla da se pošteno oporavi od nedavnog bisera iz Stefanovićeve radionice po kojem se OEBS „meša u unutrašnje stvari Srbije“ (kao da mu to nije posao i svrha!), dr Stefanović je iznova zablistao, i to u jednostranoj polemici sa američkim ambasadorom Kajlom Skatom. Dotični se ambasador drznuo primetiti kako građanski protesti oko famoznog slučaja bespravnog rušenja u beogradskoj Savamali (kao i projekta „Beograd na vodi“ generalno) ukazuju na nepoverenje u vlast jednog dela građana, što je naprosto truizam kojem se ne može sadržinski ništa predbaciti, i koji realno ne iskače iz diplomatskih okvira. Na to je dr Stefanović iznova upotrebio svoj po svoj prilici omiljeni refren o neprimerenom „mešanju u unutrašnje stvari“ a onda, valjda da bi dokazao kako bi i on to mogao samo da hoće, izrazio nespokojstvo zbog tretmana crnačkog stanovništva u SAD. Mlađima ovo možda ništa ne znači, ali malo stariji i iskusniji morali bi da bez greške i od prve prepoznaju ovu matricu: radi se o prastarom, vrlo znamenitom vicu apokrifnog „Radio Jerevana“ – koji je, dakako, ironična hladnoratovska izmišljotina – u kojem tamo neki Amerikanci optuže Sovjete za čitav niz vrlo konkretnih kršenja ljudskih prava, a onda im ovi pravednički uzvrate: „A to što vi mučite crnce?“

Kako je moguće završiti u najordinarnijem hladnoratovskom klišeu, upravo u vicu, a ne biti toga čak ni svestan? Jer, da svestan jeste, dr bi nam Stefanović to nekako već signalizovao, napravio bi nekakav ironijski odmak. Međutim, ne: čovek je mrtav, basterkitonovski ozbiljan. Neko koga ozbiljni ljudi optužuju da je plagirao bitne delove sopstvene doktorske disertacije ležerno je, dakle, isplagirao i ceo jedan retorički obrazac, pri tome baš onaj koji ga smešta s onu stranu ozbiljnosti.

Nekako u isto vreme, premijer Vučić je, odgovarajući na novinarsko pitanje, spomenuo „tupavi humor američkih marinaca“, koji su navodno na proslavi Noći veštica nosili fantomke i majice s natpisom „Savamala demolition team“. Čovek koji je na javnoj sceni preko dvadeset godina a da za sve to vreme nije rekao ništa duhovito tako nam se predstavio kao superioni recenzent tuđeg smisla za humor – u čemu možda isto ima nečega nesvesno smešnog.

Važnije je nešto drugo: čemu sve ove eskapade i egzibicije? Jesu li sve to samo kolaterani učinci generalne diletantizacije politike i vlasti u Srbiji, ili tu ima i nečega ozbiljnijeg i promišljenijeg? I jedna i druga pretpostavka mogla bi se solidno braniti, ali važnije je uzeti u obzir mogućnost da je u pitanju nešto s koliko-toliko racionalnim uzrokom i korenom, pa možda i s nekim „mudrim planom“ u pozadini.

Malo je previše, naime, istovremenih indicija da bi se moglo poverovati u čistu slučajnost. Vlast hapsi - to jest „drži pod kontrolom“ čekajući da odnekud iskrsnu sudski relevantni dokazi - misterioznog policijskog funkcionera tvrdeći da ga je uhvatila in flagranti tokom predaje poverljive dokumentacije agentu „jedne zapadne službe“, antizapadna retorika ne samo da je sveprisutna nego joj pribegavaju i prvi ljudi države, istovremeno demonstrirajući napadnu bliskost s tzv.drugom stranom. Premijer, doduše, ipak tvrdi da „idemo u evropsku, a ne evroazijsku uniju“, što je možda utešno, ali bi bilo ubedljivije kad bi bilo praćeno bilo čime što ilustruje punu i nedvosmislenu zasnovanost te tvrdnje; umesto toga, imamo nove i nove izlive koji kao da podsećaju na dane koje su današnji najviši funkcioneri države Srbije proveli šegrtujući u senci dr Vojislava Šešelja, odnosno Slobodana Miloševića. U redu, iz senke su izašli, što znači da su sada na čistini. Ali, ni Srbija ni Evropa ni SAD, a uostalom ni Rusija, s njima nisu načisto, ako razumete šta hoću da kažem.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG