Dostupni linkovi

logo-print

Iza Dodika maršira hiljade 'novih Dodika'


Skretanje pažnje sve nezadovoljnijih građana: Milorad Dodik

Skretanje pažnje sve nezadovoljnijih građana: Milorad Dodik

Jedan od pokazatelja da sadašnja situacija podseća na 1990-e godine prošlog veka, jesu i uzavrele strasti oko najavljenog referenduma u Republici Srpskoj (RS). I sada kao i tada pripadnici jedne nacije su se homogenizovali u podršci nekom pitanju dok su se drugi narodi svrstavali protiv. Takvi referendumi su umesto iznalaženju rešenja i kompromisa, vodili dodatnoj polarizaciji različitih naroda, zaoštavajući njihove odnose do ratnih sukoba.

Naravno, nesporno je da je referendum demokratsko sredstvo iz repertoara neposredne, odnosno direktne demokratije, koja se vezuje za koncept narodne suverenosti, polazeći od premise da vrhovna vlast pripada građanima koji svoju volju izražavaju posredno preko izabranih predstavnika ili neposredno.

Međutim, da bi osim formalne demokratičnosti, referendum bio i suštinski liberalan nužno je da se obezbede određeni uslovi kao što su ozbiljna i slobodna javna rasprava, odnosno referendumska kampanja kao i sagledavanje posledica njegovih rezultata, uz standardne pretpostavke kao što je jasno definisano referendumsko pitanje, što pokazuje primer referenduma u Škotskoj 2014.

(Video: Odmeravanje preko referendumskog "nišana")

Neliberalni (neslobodni) referendumi u bivšoj Jugoslaviji

Ako se imaju u vidu ovakvi kriterijumi, nema sumnje da su gotovo svi referendumi na kojima su se bivši jugoslovenski narodi izjašnjavali o svom statusu bili neslobodni. To pokazuje i gotovo unisona, bolje rečeno horska podrška za određenu opciju, dok se gotovo nisu mogli čuti drugačiji glasovi u okviru iste nacije jer su bili ućutkani besomučnom propagandom u kojoj su etiketirani kao "izdajnici". Istovremeno, pripadnici drugih naroda koji su se zalagali za nezavisnost, nazivani su "separatistima", dok su pobornici očuvanja zajedničke države obeleženi kao "agresori".

Jedino je referendum o nezavisnosti Crne Gore 2006. godine bio do kraja rezultatski neizvestan i u kampanji su se mogli čuti različiti argumenti "za" i "protiv" iako je na obema stranama bilo prljave propagande.

To znači da je građanin na biralištu više ličio na vojnika koji bespogovorno sluša "zov" nacije nego na individuu koja svesno i svojom voljom glasa za određenu opciju.

Referendumi – uvertira za rat u bivšoj Jugoslaviji

Dakle, umesto racionalne debate o različitim opcijama izlaska iz jugoslovenske krize i mogućem konsenzusu, razgovaralo se, kako ističe Dejan Jović, "preko nišana", a referendumi su poslužili kao uvertira za rat pošto su demonstrirali moć prema drugima, tako što su bili nadglasavani i isključivani iz političkog procesa a tokom rata i fizički eliminisani.

Međutim, samo nekoliko godina pre raspada Jugoslavije, u drugoj polovini 1980-ih sva ozbiljna istraživanja javnog mnjenja pokazivala su, kako navodi sociolog Sergej Flere, da su građani Hrvatske bili skloniji ostanku u jugoslovenskoj državi nego nezavisnosti, a u Sloveniji je (1990.) tek neznatna većina bila za samostalnost. Međutim, strah od srpskog nacionalizma koje su elite u ove dve republike vešto koristile, ubrzo je doveo do gotovo jednodušne podrške njihovoj nezavisnosti.

Sergej Flere: Nije sve bila fikcija – uskoro će se dogoditi i stvarno nasilje, i to masovno.

Sergej Flere: Nije sve bila fikcija – uskoro će se dogoditi i stvarno nasilje, i to masovno.


"Onaj tko poznaje metodologiju društvenih znanosti zna da su takva ispitivanja objektivnija od referenduma, koji su uvijek posljedica određene propagande, a ta propaganda je u 1990. bila neizdrživa. Ne toliko zbog samog zagovaranja otcjepljenja, koliko zbog najgorih zastrašivanja o tome što 'onaj drugi' smjera, kako će nas uništiti, pa su se tada čak pojavljivale i vijesti o fiktivnim masovnim bolestima koje uzrokuje taj 'drugi'. No, nije sve bila fikcija – uskoro će se dogoditi i stvarno nasilje, i to masovno", navodi Flere.

Farsa neposredne, fasadne demokratije

To znači da su nacionalne političke i intelektualne elite raspirivale mržnju i podsticale iskonske strahove kod svojih sunarodnika koji su bili laki plen za manipulaciju.

Na taj način su vlasti dobijali dodatni legitimitet za svoje odluke zaklanjajući se iza volje naroda, istovremeno prebacujući odgovornost na njega iako je očito da vrhovna vlast nije u rukama građana. Naprotiv, oni su samo pijuni u "farsi navodne, neposredne i direktne demokratije2, koja je u suštini bila fasadna.

To pokazuje primer referenduma u Srbiji u aprilu 1998. godine, održan ekspresno na predlog Slobodana Miloševića, na kome su građani gotovo jednoglasno odbacili učešće "stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu" – samo dva dana pre sastanka Kontakt grupe.

Međutim, već dve sedmice nakon proglašenja rezultata, u Beograd stiže američki izaslanik Ričard Holbruk (Richard Holbrooke) organizujući susret Miloševića i Ibrahima Rugove, a u međuvremenu izaslanik ruskog predsednika Igor Ivanov najavljuje nakon susreta sa jugoslovenskim predsednikom mogućnost dolaska misije OEBS-a (Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju) na Kosovo. To se na kraju i desilo u jesen iste godine, kada je na osnovu dogovora Holbruk-Milošević stiglo dve hiljade verifikatora sa Vilijamom Vokerom (William Walker) na čelu.

Ričard Holbruk i Slobodan Milošević, Beograd

Ričard Holbruk i Slobodan Milošević, Beograd


Dakle, iako formalno demokratsko sredstvo, referendum je krajnje problematičan o statusnim pitanjima u multietničkim društvima kao što je bila bivša Jugoslavija ili sada Bosna i Hercegovina. On je često samo paravan za megalomanske i neodgovorne nacionalne projekte, čime vlasti traže izgovor za svoju politiku, istovremeno homogenizujući javnost u referendumskoj kampanji i skrećući njenu pažnju sa važnijih problema.

Referendumovanje u Srba

Srpski lideri u bivšoj Jugoslaviji su bili skloni da svaki čas posegnu za referendumom tvrdeći da teški istorijski trenuci nadilaze kapacitete bilo kog političara ili institucije da se uhvate u koštac te da je neophodno da "progovore kolektivna volja i mudrost naroda".

Prvi referendum Srbi su održali u Hrvatskoj 17. avgusta 1990. godine povodom ustavnih promena koje su vlasti u Zagrebu nameravale da sprovedu. U maju sledeće godine Srbi su raspisali još jedan referendum izražavajući želju da ostanu u Jugoslaviji u slučaju proglašenja nezavisnosti Hrvatske.

Za ovim instrumentom su posegli i Srbi u Bosni i Hercegovini. Na najavu bošnjačkih lidera o održavanju referenduma o osamostaljivanju BiH, Srbi su odgovorili plebiscitom 10. novembra 1991. o ostanku u Jugoslaviji.

Lideri bosanskih Srba učestalo su se pozivali na volju naroda kada je trebalo odlučivati o mirovnim inicijativama. Tako je na referendumu 1993. odbačen Vens-Ovenov plan. Iste godine, data je plebiscitarna podrška ujedinjenju teritorija na kojima žive Srbi u BiH i Hrvatskoj.

Sledeće 1994. godine takođe na referendumu odbačen je mirovni plan Kontakt grupe.

I u samoj Srbiji referendumi su bili omiljeno sredstvo politike: počev od odluke naroda u julu 1990. da se prvo donese novi Ustav, a potom održe prvi višestranački izbori, preko pomenutog referenduma iz 1998. godine, pa do izjašnjavanja građana o aktuelnom Ustavu 2006. godine.

U gotovo svim ovim situacijama narod je služio kao "topovska hrana", paravan za donošenje odluka, koje su kasnije često menjane. Što je najžalosnije, taj isti izmanipulisani narod koji je dao legitimitet avanturističkim potezima – snoseći deo odgovornosti jer su u njegovo ime počinjeni mnogi zločini – na kraju je platio najveću cenu politike koju je podržao na referendumima.

Rizik od bumeranga po RS

Zalaganje predsednika Republike Srpke Milorada Dodika za održavanje referenduma je na tragu njegove višegodišnje politike da je Bosna i Hercegovina neodrživa država, te da i ovaj entitet ima pravo da se izjasni o svom statusu. U ovoj fazi je odabrao ne toliko bitno pitanje – Dan RS – o čemu se dogovor mogao postići i u institucijama. Međutim, Dodik očito želi da testira kako reakciju u Sarajevu, tako i međunarodne zajednice.

Tačno je da mu ovaj referendum i te kako služi i za skretanje pažnje sve nezadovoljnijih građana sve gorim standardom i rasprostranjenom korupcijom za koju se sumnjiči i on sam. Takođe, Dodik time nastoji da neutralizuje i sve jaču opoziciju koja bi mogla da na lokalnim izborima čak bolje prođe od njegovog vladajućeg Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) a da ih na opštim izborima za dve godine i potpuno ukloni sa vlasti.

Međutim, prilično je pojednostavljena tvrdnja da Dodik organizuje referendum pre svega da bi sačuvao političku poziciju koja je sve uzdrmanija. Priča o referendumu je produkt i posledica etnifikacije politike koja održava homogenizaciju srpskog naroda u RS, koja nije ni prestajala od 1990-ih. To će se svakako pokazati i na referendumu, ako bude održan, na kome će glasati veliki broj građana srpske nacionalnosti i skoro stoprocentno podržati odluku vlasti u Banjaluci.

Sa protesta opozicije u RS-u, Banjaluka.

Sa protesta opozicije u RS-u, Banjaluka.


Tačno je da pričom u referendumu Dodik uhvatio opoziciju u raskoraku koja mora da podrži ovakvo izjašnjavanje naroda – u suprotnom rizikuje da bude optužena za izdaju. Međutim, da je to istoj opoziciji zaista stalo da funkcionalne Bosne u Hercegovine, ona bi se i te kako distancirala od Dodikove nacionalističke politike bez obzira na rizike. Međutim, opozicija u RS se razlikuje od vladajuće partije samo u taktici a ne i ciljevima kada je reč o položaju ovog entiteta u BiH.

Dakle, etnicitet u RS je mera i vrednost sama po sebi, što po sistemu spojenih sudova izaziva kontrareakciju odnosno sličnu homogenizaciju među Bošnjacima i Hrvatima. Zbog toga ne postoji mogućnost obnove društvenog tkiva (social fabric), odnosno uspostavljanja istinskog bosanskog, građanskog društva kao preduslova za demokratiju i na kraju funkcionalnu BiH, jer ona ne može da bude održiva samo dogovorom elita iz tri naroda.

Jedan od pokazatelja te etnifikacije politike jesu i paralelni nastavni programi tako da mladi uče oprečne narative. Zbog toga deluje krajnje ostvarivo pesimistična prognoza da – i kada Dodik jednog dana ode sa vlasti – u bližoj i daljoj budućnosti će na javnu scenu stupiti hiljade "novih Dodika" koji će u osnovi nastaviti njegovu politiku.

(Fotogalerija – Istorija na Balkanu: Šta učimo jedni o drugima?)

Naravno, RS se igra vatrom ukoliko održi ovakav referendum jer nije predviđen Dejtonskim sporazumom, već konsensualni dogovor tri konstitutivna naroda, na šta se vlasti u Banjaluci stalno pozivaju kada procene da su ugroženi interesi srpskog entiteta.

Međutim, raspakivanje Dejtona otvora Pandorinu kutiju da se, recimo, Srebrenica u kojoj su Bošnjaci u većini izjasni za izdvajanje iz RS. Moguće je i da Bošnjaci i Hrvati nadglasaju Srbe, kao i na početku rata, na nivou cele Bosne i Hercegovine što bi moglo da ugrozi opstanak same RS.

Naravno, taj scenario nije u ovom trenutku previše realan jer i Hrvati teže stvaranju trećeg entiteta pa im je za ostvarivanje tog cilja Banjaluka bliži saveznik nego Sarajevo. Međutim, referendumske igre koje podstiče Dodik su rizične jer, kao što kaže narodna izreka – "batina ima dva kraja".

Srbiji odgovara referendum u RS

Odluka Srbije da ne podrži referendum u RS je bila jedino moguća sve dok je ulazak u Evropsku uniju (EU) njen glavni spoljnopolitički cilj. Istovremeno, stav da neće ni tražiti od vlasti u Banjaluci da odustanu od ovog poteza, u skladu je sa politikom balansiranja zvaničnog Beograda: na međunarodnom planu između Brisela i Moskve, a na regionalnom to se iskazuje makar formalnom podrškom teritorijalnom integritetu BiH, ali i jačanjem veza sa RS.

Iako je premijer Srbije Aleksandar Vučić čak prekorio Dodika što je mimo dogovora saopštio stav o referendumu pre njihovog susreta u Beogradu, te kazao da čak ne vidi smisao tog sastanka – nema sumnje da najavljeno izjašnjavanje naroda u RS, Vučića ne samo da ne dovodi u nezgodnu situaciju već mu čak i odgovara. Najpre, za posredovanje kod vođstva bosanskih Srba što se desilo u nekoliko navrata u prošlosti kada je "zamolio" Dodika da odloži referendum – može da računa na simpatije u Briselu.

(Video: Lideri bosanskih Srba: Referendum, pa sve ostalo)

Istovremeno, Vučić kalkuliše da će to rezultirati i smanjenjem pritiska EU da Srbija učini za nju bolne ustupke na Kosovu. Dugoročno gledano, Republika Srpska je jedini dobitak za Srbiju u ratovima 1990-ih i ona očito nastoji da ga učvrsti, služeći i kao neka vrsta kompenzacije za gubitak Kosova.

Neko bi to nazvao titoističkom politikom balansiranja, a možda je slikovitiji opis – Pašićevska politika vrludanja po bespućima tadašnje balkanske i svetske politike. Međutim, mnogi Srbi su tada prilično uvereno tvrdili da "zna Baja (nadimak Nikole Pašića) šta radi". Pitanje je, međutim, da li sadašnja vlast u Srbiji osim tog dnevnopolitičkog vrdalamisanja ima jasnu dugovočnu viziju kuda sve ovo vodi.

Možda se ništa neće spektakularno desiti 26. septembra, dan nakon predviđenog referenduma, kako predviđa hrvatski član Predsedništva BiH Dragan Čović. Međutim, sasvim je izvesno da će to produbiti tenzije i animozitete u Bosni i Hercegovini, otškrinuti vrata i pojačati apetite vlasti u RS za neke megalomanskije opcije. To će istovremeno, izazvati dodatno podozrenje, nezadovoljstvo i homogenizaciju druga dva naroda, pre svega bošnjačkog.

Dakle, konop koji se od rata stalno nateže – sve je napregnutiji i samo je pitanje dana kada će da pukne.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG