Dostupni linkovi

logo-print

Pančić: Nikolić, Vučić i trgovina starim gvožđem


Jedna od spekulacija ide u pravcu „rokade“: da Nikolić, bar privremeno, zauzme premijersko mesto

(Komentar *)

Prošle nedelje govorili smo o dilemi Aleksandra Vučića, simbolički je smestivši između bizmarkovskog i putinovsko-erdoganovskog puta dugoročnog održavanja na vlasti.

Ni jedan ni drugi put, da ne bude nejasnoća, sa današnjim standardima demokratskog vođenja države i ustrojstva društva nemaju veze, ali ipak nisu identični: ovaj potonji je karakterističniji za autoritarno-harizmatsku vladavinu koja se vrti oko jednog čoveka, a konkretne funkcije, kao i institucije uopšte, zapravo su nevažne. U najneobičnijim slučajevima ne mora se čak ni biti na bilo kakvoj istaknutoj državnoj funkciji, a ipak držati sve ključne poluge vlasti, kao Jaroslav Kačinjski u Poljskoj.

I baš za taj put definitivno se opredelio Aleksandar Vučić. Njegovo "popuštanje željama" vladajuće partije, vladajuće koalicije i uopšte celog naprednog čovečanstva, njegovo "pristajanje" da – razume se, isključivo zbog dobrobiti Srbije – usred još jednog u seriji kusih premijerskih mandata (oni prethodni naprasno su okončavani veštački izazivanim vanrednim parlamentarnim izborima) trči predsedničku trku, tvrdo nameran da je dobije u prvom krugu (sve drugo za njega bi bio ozbiljan poraz, što je već po sebi pokazatelj jednog duboko autoritarno-narcisističkog shvatanja i politike i sopstvenog mesta i uloge u njoj) označava nepovratni prelazak Rubikona, odnosno ozvaničenje jednog već davnašnjeg faktičkog stanja: činjenice da je Vučić Srbiju "stavio u džep" i da je tretira kao neku vrstu lične imovine, u najmanju ruku u političkom smislu.

Siniša Mali Vučića doveo u takvu nepriliku da im je silna prašina oko predsedničkih izbora dobro došla za odvraćanje pažnje javnosti

Siniša Mali Vučića doveo u takvu nepriliku da im je silna prašina oko predsedničkih izbora dobro došla za odvraćanje pažnje javnosti

Što se tiče nekih njegovih najbližih saradnika, oni s pitanjem imovine imaju znatno manje ideološki, a više pragmatičan odnos, o čemu svedoči i najnoviji slučaj oko gradonačelnika Beograda Siniše Malog, koji je Vučića realno doveo u takvu nepriliku da im je silna prašina oko predsedničkih izbora bar u ovom smislu dobro došla za odvraćanje pažnje javnosti.

Nema sumnje da će Vučić na tim izborima biti apsolutni favorit; to je činjenica, a tek nakon što je nedvosmisleno konstatujemo možemo da se bavimo time kako je do toga došlo, te da li je uopšte moguće govoriti o makar najelementarnije fer i ravnopravnoj izbornoj trci u situaciji u kojoj jedan od kandidata ima carski povlašten tretman doslovno svugde i u svemu, od glavnine medija pa nadalje, dok se opozicioni kandidati tretiraju kao javna opasnost ili elementarna nepogoda. Zbog koje se Vučić, uostalom, na koncu teška srca i odlučio da se rastane od svoje omiljene kancelarske kancelarije.

Da, možda neupućenom zvuči šašavo, ali Vučić i njegovi trabanti utrošiće naredne dane i na ispiranje mozga nacije predstavljanjem predsedničke kandidature budućeg bivšeg premijera kao ništa manje nego – žrtve.

Dakle, nije da je njemu do apsolutne kontrole, apsolutne vlasti i preventivnog zatiranja bilo kakve mogućnosti da se bilo ko drugi sa bilo kojeg institucionalnog mesta pita za bilo šta u Srbiji. Pardon, da "zvoca". Jer, zašto bi Vučić trpeo makar i najmanju mogućnost da bude onaj kome se zvoca, kad može da bude onaj koji zvoca?

A odavno je dokazao da bar to ume da radi – mnogo pre nego što je i pokušao da dokaže da zna da radi bilo šta drugo, pošto je njegova radna biografija pre ulaska u Vladu (u četrdeset trećoj godini života) jedva postojeća.

Ne, taman posla, baš je obrnuto: Vučiću je strašno teško što usred velikog premijerskog posla – koji mu, naravno, po vlastitom priznanju sjajno ide, i na to će vas do poslednjeg daha i dana uredno podsećati u svakom javnom nastupu, da slučajno ne zaboravite i da se ne uspavate na tuđim, tj. njegovim lovorikama – mora da pređe na drugu, mnogo manje operativnu dužnost. Ali, to se (kvazišahovski) zove žrtvovanjem sebe-pešaka radi čuvanja sebe-kralja.

Hteli-ne hteli, ovime ćemo se još mnogo baviti u nedeljama koje dolaze. Vučić postojano ostaje glavna ličnost svih drama koje ionako sam kreira, piše scenario i režira ih, i tako će biti sve dok se jednom "dramaturški" ne preigra. Što se, inače, pre ili kasnije desilo svima od te sorte, čak i mnogo kvalitetnijim igračima od njega.

Ali, šta ćemo s Tomislavom Nikolićem? Hoće li taj čovek, mada cepti od želje da nastavi gde je stao, na proleće stvarno u političku penziju? Ne pripisuje li se obično baš njemu stvaranje Srpske napredne stranke, koja se pokazala kao ona dugo uzalud sanjana dobitnička kombinacija za nekadašnje Šešeljeve radikale, to jest njihov većinski deo kojem je, kako je prva dekada XXI veka odmicala, bilo dojadilo da bude hor ili dekor za Vojvodine ekscentrične egzibicije? Koje razgaljuju mnoge birače, ali trajno rasteruju još "mnogije".

Tomislav Nikolić kao da je već Bivši

Tomislav Nikolić kao da je već Bivši

Koliko juče, pred kamerama, odvaljujući svaku reč iz usta tešku kao stenu, Nikolić je delovao kao čovek koji gleda brodolomu u lice, ali je istovremeno i prilično odlučan da se bori, da skupo proda svoju kožu, da stavi do znanja da se na njega mora računati, i to ne kao na neko "levo smetalo" i pripravnika za političko groblje.

Ni dvadeset i četiri časa kasnije, Tomislav Nikolić kao da je već Bivši. Dobro, neki će reći da je on postao Bivši mnogo ranije, to jest najkasnije onda kada je abdicirao s mesta predsednika stranke koju je stvorio, i predao je na upravljanje i preoblikovanje svom najbližem mlađem saradniku.

Kako sada stvari stoje – mada ovaj tekst nastaje usred turbulencija i previranja, i uvek je moguće da već sa osvanjivanjem narednog dana neke stvari mogu da se okrenu za sto osamdeset stepeni – Nikolić se neće kandidovati paralelno s Vučićem, što bi suštinski značilo protiv njega.

Mada mu je jako, jako bilo stalo da naglasi da bi svakako pobedio ako bi bio kandidat SNS-a. A danas je već toliko sigurno da on to neće biti da bi valjda manje iznenađenje nastalo kad bi SNS odjednom podržao udružene kandidature Saše Jankovića i Vuka Jeremića.

Šta onda sledi? Nikolić je bio više nego jasan da nije raspoložen za odlazak u "staro gvožđe". Ima li ikakvih mogućnosti, volje i snage da se suprotsavi Vučiću i stranci koju (mu) je napravio, ili će na posletku, ako ne odmah onda posle malo ritualnog durenja, "leći na rudu", uz odgovarajuću protivuslugu?

Da li to znači da njegov "amin" za Vučićevu kandidaturu mora nekako glasno, pompezno, svima vidljivo i razumljivo biti kompenzovan, što da mu zaleči ranjeni politički ego, što iz mnogo prizemnijih i lukrativnijih motiva?

Jedna od spekulacija te vrste ide u pravcu "rokade": da Nikolić, bar privremeno, zauzme premijersko mesto. Koje bi, dakako, u smislu realne političke moći odmah splasnulo tačno onoliko koliko je potrebno da se naglasi vrlo neravnopravna politička težina nih dvojice.

Tako bi Nikolić i zvanično postao Vučiću ono što je Vladimiru Putinu izvesni Medvedev: čovek koji sve privremeno napuštane Putinove fotelje održava u stanju zagrejanosti, što je uglavnom jedino što radi. Ali, ne deluje jako uverljivo da je Nikolić spreman da na takav način zaokruži svoju karijeru. Pa dobro, ako ne to, onda šta? I mnogo važnije: ako ne Nikolić (na mestu "Medvedeva"), onda ko?

Neko iz špila Vučićevih džokera, entuzijastičnih javnih obožavalaca lika i dela, koji dokazano ne znaju za granice, naročito one donje? Ili ipak Ivica Dačić, kako poneko nazire iz Dačićeve iznova probuđene javne drčnosti (naravno, ne drčnosti prema Vučiću, nego prema ostatku sveta)? I u tome bi bilo neke uvrnute ironije, jer nije li "vučićevska" faza Srbije i počela s Dačićem na mestu premijera koji to zapravo nije, jer je to – Vučić? Dakle, navikao se čovek, ne bi mu ta situacija bila nova, i znao bi odlično šta se od njega očekuje.

A možda su sve ovo suvišne spekulacije bez utemeljenja i perspektive u stvarnosti, naprosto zato što će opozicija na predsedničkim, te i dalje mogućim paramentarnim izborima, glasačkim listićima ionako naprosto "staviti tačku" i na Vučića i na Nikolića i na Dačića?

Verujem da u to ne veruju baš ozbiljno čak ni najzagriženiji opozicionari, pa ipak, nije zgorega podsetiti da je i to legalno, moguće, izvedivo, dostižno. Sve što je potrebno jeste da dovoljan broj ljudi to poželi, i onda učini nešto vrlo lako, jednostavno, bezopasno i legalno, pa da se to i desi.

Zašto je to važno u svakom trenutku znati? Zato da se desi ako se desi, a ako se ne desi, da se zna da se moglo desiti, pa ako nije, da za to neko mora da bude odgovoran. Dakle, ne nešto (zla sreća i još gora sudba, loš raspored zvezda, retrogradni Merkur i ostala čudesa) nego neko. Ko? Pa, kao i uvek, nema ko drugi da bude nego mi, građani: ništa što nam se dešava ne nastaje i ne održava se bez našeg suštinskog pristanka.

* Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Radija Slobodna Evropa

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG