Dostupni linkovi

logo-print

(Komentar *)

Otkad se Aleksandru Vučiću, do tada smernom srpskom radikalu, učinilo da je u sebi otkrio protestantski duh i "nemačku" političku filozofiju, njegov vladarski ideal mogao se opisati sintagmom "gvozdeni kancelar", svojevremeno patentiranom za Bizmarka. Tako se nekako trudio i da vlada, u granicama svojih mogućnosti – a te granice je širio u svim pravcima, ne obazirući se mnogo na kolateralnu štetu u obliku krhke srpske demokratije.

Samo, ima jedna razlika, pokazaće se ne baš nebitnom, između fon Bizmarka i kancelara Srbije: Nemačka onog vremena bila je monarhija, Srbija je republika. A republici je potreban i predsednik. Njegova ovlašćenja mogu biti i prilično protokolarne naravi, ali to ne znači nužno da je predsednik tek simbolička figura, naročito ako je biran na neposrednim izborima, što znači da mandat dobija direktno od građana. A to predsedniku daje specifičnu političku težinu, mada ne nužno i snagu. Podsetimo se, uostalom, da je vlada koja je još od sredine 2012. de facto vlada Aleksandra Vučića zapravo formirana zahvaljujući prethodnoj pobedi Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima.

U čemu je sada Vučićev problem?

U tome što mu "štaka" poput tadašnje Nikolićeve pobede više uopšte nije potrebna, on je svoj cilj ostvario, institucionalizovao poluge moći, maksimalno se raskomotio na svom "kancelarskom" posedu s kojeg ima takoreći savršenu kontrolu situacije. Avaj, njegove potrebe i potrebe Republike ipak još nisu slivene u jedno te isto: Vučiću predsednik više ne treba, ali Republici treba, a Ustav nalaže da ga se ima birati neosredno. Bilo je, doduše, nekih nagoveštaja da bi Vučić voleo da se Ustav promeni tako da izbor predsednika pripadne Skupštini – čime bi mu se, predsedniku, bitno umanjila specifična težina, ali tu stvar nije uspeo da izgura, pokazala se prezahtevnom.

I tako su se sasvim približili predsednički izbori, s Vučićevog stanovišta zapravo savršeno suvišni. Na njima on ne može da dobije ništa što već nema i ništa što mu stvarno treba, a mogao bi – barem teoretski – da izgubi sve. Čak i ako taj gubitak ne bi bio odmah vidljiv, to jest, ne bi proizveo trenutne konsekvence.

Gde nas sve ovo dovodi?

Vučiću zaista nije padalo na pamet da se kandiduje na predsedničkim izborima, jer mu je savršeno dobro tu gde već jeste, u svom "gvozdenom" kabinetu. Pokazalo se, međutim, da ne može više imati stoodstotno poverenje bilo u Tomislava Nikolića, bilo u Nikolićev kapacitet da glatko i bez velike neizvesnosti pobedi na izborima, nakon petogodišnjeg mandata u kojem su mu uspešni i "neblamantni" dani bili samo oni u kojima ništa nije radio, nikuda nije išao i ni o čemu se nije oglašavao.

Otuda ova preduga i već bizarna agonija s misterijom oko naprednjačkog predsedničkog kandidata: kao da se Vučić i dalje nada da će se dogoditi neko čudo – a "čudo" se, doduše, može i organizovati – koje bi iznedrilo dobitnu kombinaciju bez ikakvog rizika, a da se Vučić ne mora lično upustiti u kandidaturu, nego spokojno nastaviti s činodejstvovanjem sa sadašnje pozicije. To je, međutim, sve manje verovatno.

Samim tim, rastu šanse da se teška srca ipak lično prihvati predsedničke kandidature, mada to ne bi želeo iz mnogih razloga, među kojima možda nije mnogo istaknut ali je za javni interes važan baš ovaj: time bi sasvim ogoleo narav poretka koji je uspostavio, a koji se svodi na personalnu vladavinu jednog čoveka, kojem se sistem uslužno prilagođava u hodu.

Rastu šanse da se teška srca ipak lično prihvati predsedničke kandidature, mada to ne bi želeo iz mnogih razloga: Pančić (na slici: premijer Srbije)

Rastu šanse da se teška srca ipak lično prihvati predsedničke kandidature, mada to ne bi želeo iz mnogih razloga: Pančić (na slici: premijer Srbije)


Hoće li Vučić tom izazovu ipak odoleti, i upustiti se u rizik – ionako za njega još uvek ne preterano velik, a za očuvanje kakvih-takvih institucija Republike blagotvoran? Ili će ipak popustiti preventivnom impulsu samoodržanja i kandidovati se?

U potonjem slučaju, nategnutu "bizmarkovštinu" kao karakteristiku njegovog upravljanja Srbijom zamenile bi neke druge, ne samo savremenije nego i Vučićevom političkom instinktu i stilu mnogo primerenije paralele. Pogledajmo kako se u XXI veku vlada Rusijom i Turskom: tako što se jedan te isti čovek, Vladimir Putin odnosno Redžep Tajip Erdogan, seli s predsedničke na premijersku funkciju, ili pak obrnuto, a s njim se seli i sva politička moć, unutar, a po potrebi i izvan granica Ustava – koji tu moć ionako posle stigne i "overi", kad mu se u tome malo pripomogne.

Putinovsko-erdoganovski model vladavine Republikom ima u sebi nečega starinsko monarhističkog, iz onih vremena kada monarh nije bio tek simbolička figura koja deli ordenje i nakinđurena prisustvuje utakmicama nacionalnog tima, nego i te kako delatni vladar, bez pravog ograničenja mandata, u vremenskom i svakom drugom smislu.

Eventualnom predsedničkom kandidaturom, Vučić bi i formalno potvrdio ono što je suštinski ionako odavno vidljivo: da u Moskvi i Ankari, a ne u današnjem Berlinu, obitavaju njegovi vladarski uzori, obrasci i učitelji. Teško je reći jesu li mu najverniji prijatelji ili najpodmukliji neprijatelji oni koji ga uporno ohrabruju da pređe taj Rubikon.

* Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Radija Slobodna Evropa
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG