Dostupni linkovi

logo-print

(Ne)kultura komuniciranja u javnom prostoru


Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

Iako je govor mržnje u Srbiji svoje “zlatne doba” imao tokom Miloševićevog režima, kada su mediji u tri smene štancovali tekstove i priloge protiv Hrvata, muslimana, Albanaca i “domicilnih ništarija”, ovdašnji javni prostor i dalje je zagađen verbalnim nasiljem, ali i tabloidnim “žutilom” koje opstaje bez obzira na to koja stranka ima skupštinsku većinu. Umesto tolerancije prema drugima i drugačijima, neguje se tolirancija prema nasilju i uvredama. Istraživali smo kome odgovara ovaj primitivizam u javnom prostoru.

Etiketiranja i uvrede gotovo da su postale neizostavni deo javnog prostora, pa je auditorijum u Srbiji nedavno svedočio okršaju između premijera Aleksandra Vučića i poslanika opozicije u sali Narodne skupštine. Najpre je predsednik Vlade urlao na opoziciju, a potom je uvredom uzvratio lider Nove stranke Zoran Živković:

Kakofonija u parlamentu Srbije možda je i najbolja ilustracija žaborkečine koja je prekrila javni prostor. Listajući novinske naslovnice iz nekoliko prethodnih sedmica nailazimo i na ove naslove: “Šiptari linčovali Srbe”, “Nele Karajlić u strahu od balija morao da pod pretnjom policije pobegne iz Sarajeva”, “Srbima polupali glave na Uskrs”.

Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić smatra da ovakav diskurs potiče prvenstveno iz političke sfere koja ovde, kako kaže naš sagovornik, utiče na živote pojedinaca.

“To je, nažalost, dodatno favorizovano kroz medije koji su od naših političara napravili prave tabloidne zvezde, odnosno selebritije, što naravno nije nikako normalna situacija, te se javni diskurs usmerava upravo prema tim takozvanim selebritijima, odnosno političarima. A politički diskurs je često kod nas sveden na ogoljeno nasilje, etiketiranje i blaćenje političkih protivnika”, smatra Gruhonjić.

Paralelno sa blaćenjem političkih protivnika, deo tabloida kontinuirano održava paranoju u javnosti trudeći se da prikaže da neke grupe – spolja i iznutra – žele da naude državi oličenoj u premijeru Vučiću. Jedan te isti tabloid objavljuje naslove tipa: “Zapad lomi kičmu Vučiću”, “Banda ruši državu”, “Vučića udaviti u poplavama”.

Lazar Stojanović

Lazar Stojanović

Za reditelja Lazara Stojanovića stanje u javnom prostoru nije ništa novo i seže mnogo dalje od devedesetih. On podseća da su se od završetka Drugog svetskog rata na ovim prostorima potezale diskvalifikacije koje su samo menjale predznak, u zavisnosti od društveno-političkih okolnosti. On, međutim, napominje da je Srbija, prvi put od pada Miloševićevog režima u situaciji homogenizacije vlasti.

“E, onda ti instrumenti počinju da se koriste preciznije, mržnja postaje više ciljana, vidi se ko su bolje plaćeni ‘pesnici’ koji će ‘opevavati’ režim i vidi se ko su botovi. Mi tu reč ranije nismo imali, ali je ona neobično nedostajala u devedesetim. Znate, kad neko slavi predsednika svoje partije zbog toga što nije išao u klozet četrnaest sati, onda stvarno imamo posla sa nečim što smo gledali još pod Josipom Brozom, objašnjava Stojanović.

Dodatno svetlo na taj amalgam u kojem se prepliću širenje mržnje i paranoje, baca i ovogodišnji izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije koji je izrazio zabrinutost da je medijska scena u Srbiji "devastirana" kroz tabloidizaciju i relativizaciju ozbiljnih društvenih i političkih problema.

Još jedan od problema predstavljenih u izveštaju Saveta je i povezanost medija sa pojedinim finansijskim centrima moći, što je veza na koju ukazuje i Ivana Kronja, teoretičarka medija i filma.

“Različite interesne grupe, kako finansijske tako i političke – jer je ovde politika instrumentalizovana dosta za dolaženje do finansijske i klasne moći i položaja – imaju suviše direktan upliv u javno mnjenje. To je ono što nije regulisano u našem društvu. Veoma se otvoreno mogu primetiti nastojanja da se stvarnost predstavi u pravcu interesa nekih grupa, pojedinaca, lobija i tako dalje”, ističe naša sagovornica.

A, među tim interesima je i obesmišljavanje stvarnosti i svođenje svakodnevice na banalnost. U takvoj atmosferi danima se raspravlja o tome treba li televiziji sa nacionalnom frekvencijom dozvoliti da emituje “Parove”, besmisleni rijaliti program u kojem se nekakvi poluanonimusi i estradne zvezde u pokušaju pred kamerama svađaju, mire, zaljubljuju, tuku i vode ljubav.

Podsećanja radi, “Parovi” oko kojih se ovih dana lome koplja, nisu ništa novo. Prvi rijaliti program u Srbiji, “Veliki brat”, emitovan je pre gotovo jedne decenije i to na TV B92, čime su otvorena vrata “Farmi” i sličnim emisijama koje se do danas takmiče u tome koja će u etičkim standardima pasti niže.

Lazar Stojanović podseća da je ova “apoteoza prigradskog ukusa” logična posledica degradacije srednje klase koja je nastupila u Miloševićevom režimu.

“To je ono što je potpuno prirodno. To je na nivou od amebe do šimpanze. Jedini motiv je – hoću da preživim, da zaradim svojih 20 evra i da ih potrošim na pevačice i jeftinu rakiju. To, moram da kažem, nije srpski specijalitet. To imate diljem regiona i van njega, u svim onim ugroženim postkomunističkim sredinama u kojima vlast nije definisana”, kaže Lazar Stojanović.

Neretko se u javnosti postavlja pitanje – da li su mediji ti koji nameću neukus auditorijumu ili samo isporučuju ono što ta publika traži: tračeve, brutalne naslove u “crnim hronikama” i poneki seks skandalčić?

Ivana Kronja napominje da mediji treba da se vode time da se kroz njih vaspitava publika.

“Način na koji se vaspitava ovdašnja publika je zaista skandalozan, jer se ona vaspitava u pogledu najgorih ljudskih vrednosti, tolerisanja nepoštenja, nemorala, nasilja… Dakle, mislim da mediji imaju mogućnost veoma aktivnog vaspitavanja stanovništva, koje se vaspitava u smislu nekritične potrošnje, kako robe tako i političkih neistina ili pak nemoralnog i nečovečnog ponašanja”, smatra naša sagovornica.

U takvim okolnostima ne čudi što je u Srbiji kultura komuniciranja u javnom prostoru zakržljala. Dinko Gruhonjić zaključuje da ovdašnje društvo tek treba da nauči kulturu slušanja drugih i drugačijih mišljenja.

“Onda će proisteći i taj osnovni oblik tolerancije da svako ima pravo da kaže svoje mišljenje i da to jeste sloboda govora sve do onog momenta kada ta sloboda ne zadire u nečiju ličnu slobodu i kada počne da je ugrožava, onda je to govor mržnje. Dakle, to su oni osnovni pojmovi koje mi tek treba da naučimo, odnosno da priznamo samima sebi da radije ubeđujemo nego što smo spremni da slušamo”, zaključuje predsednik NDNV.

  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG