Dostupni linkovi

logo-print

Mirko Simić: Memorandum SANU, crna tačka srpske istorije


Mirko Simić je zajedno sa još 17 akademika, napisao antimemorandum u kome se pobijaju teze o ugroženosti srpskog naroda

Mirko Simić je zajedno sa još 17 akademika, napisao antimemorandum u kome se pobijaju teze o ugroženosti srpskog naroda

U intervjuu nedelje sagovornik RSE, profesor Mirko Simić govori o Memorandumu grupe članova Srpske akademije nauka i umetnosti, dokumentu koji je pre tačno 30 godina izazvao veliki politički skandal, koji se i danas različito vrednuje.

Memorandum se pojavio u javnosti 1986. godine kao „nedovršeni dokument“ grupe akademika. Doživeo je osudu tadašnjeg rukovodstva. Zatim je u Srbiji smenjen Ivan Stambolić i 1987. Slobodan Milošević je preuzeo vlast i na Gazimestanu svečano obećao rasplet oružjem. Prvo na redu je bilo Kosovo. Sa Kosovom se krvavi rat i raspad Jugoslavije i okončao.

Dok je i danas većinsko mišljenje da je taj doument koji je ukazao na krizu postitovskog socijalističkog društva doživeo nepravednu osudu tadašnjeg režima, drugi ukazuju da je to tekst koji je tvrdnjom da je srpski narod u tadašnjoj Jugoslaviji bio eksploatisan i politički obespravljen, otvorio put za bujanje srpskog nacionalizma i ratove 90-ih u kojima je pokušano ostvarivanje ideje Velike Srbije.

Jedan od tadašnjih dopisnih članova SANU, profesor Medicinskog fakulteta dr Miroslav (Mirko) Simić je zajedno sa još 17 akademika, napisao antimemorandum u kome se pobijaju teze o ugroženosti srpskog naroda.

Smena i preuzimanje vlasti: Ivan Stambolić i Slobodan Milošević 1987. godine

Smena i preuzimanje vlasti: Ivan Stambolić i Slobodan Milošević 1987. godine

To je naišlo na osudu vrha Akademije. Simić je potom napisao knjigu „Goodbuye SANU“ u kojoj je objasnio zašto napušta društvo srpskih akademika.

Profesor Simić je sada u dubokoj starosti ( rođen 1924.godine) i od 1993. živi u Engleskoj sa suprugom, takođe profesorkom Mediciskog fakulteta Radmilom Mileusnić.

Za RSE on se priseća kada je prvi put video tekst Memoranduma, koja pitanja je uputio tadašnjem Predsednišrvu SANU, i komentariše današnje pokušaje rehabilitacije tog dokumenta.

Simić: Prvi put sam video taj tekst Memoranduma uoči vanredne skupštine Srpske akademije nauka i umetnosti održane 18. decembra 1986. godine. Taj tekst je bio izložen na stolu u jednoj od prostorija SANU. Svaki akademik je mogao da prelista taj dokument. To je bio način kako je taj dokument u Akademiji došao na videlo.


RSE: Vi ste jedan od retkih akademika koji nije podržao Memorandum. Zašto ste se ogradili od tog dokumenta i na kraju 1995. godine izašli iz SANU?

Simić: Kao ubeđeni Jugosloven, bio sam od samog početka protivnik stavova i ideja iznetih u pisaniju nazvanom „Memorandum SANU“. Naime, smatrao sam da je to jedno konfuzno i sa naučne tačke gledišta, nedorađeno, bezvredno intelektualno nedonošče, ali koje je istovremeno i veoma opasno. Opasno zato što nacionalističkim raspamećivanjima Srba idejama „Velike Srbije“ i „svi Srbi u jednoj državi“, predstavlja tempiranu bombu za razaranje moje domovine Jugoslavije.

Svoju osudu Memoranduma iskazao sam kroz tri otvorena pitanja, koja sam na zvaničan način dostavio tadašnjem Predsedništvu SANU sa molbom da mi na ta pitanja odgovore, da bi se na bazi mojih pitanja razvila diskusija, koja bi onemogućila to raspamećivanje, koje je ta grupa, vrlo aktivna u Akademiji, činila. U svojoj kasnijoj ostavci sam hteo da se ogradim i nisam više hteo da budem u društvu takvih ljudi, niti da ponesem odgovornost za ono što se dešavalo.

Sa akademikom Ljubišom Rakićem sam bio dobar prijatelj. Imao sam običaj da svratim kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Došavši kod njega 1991. godine, video sam da na stolu ima jednu veliku mapu Hrvatske i Krajine. Pitao sam ga šta to znači? Rekao je da je dobio zadatak da predloži bolnicu za 1.500 ranjenika.

To su već bile pripreme za rat.

RSE: Koja su tri pitanja koja ste uputili rukovodstvu Akademije?

Simić: Prvo pitanje je bilo zašto je Predsedništvo dozvolilo da SANU, kao vodeća naučna i kulturna institucija srpskog naroda, kao nacionalna savest koja bi trebalo da brižljivo čuva pamet, obraz i čast svog naroda, zataji. Da organizovanjem pisanja i potom objavljivanjem Memoranduma dovede do toga da na SANU, u našoj i svetskoj javnosti, padne ljaga, koja će se teško izbrisati.

Drugo pitanje je bilo zašto Predsedništvo SANU, umesto Memoranduma, nije pokretalo ama baš nikakve inicijative da se zaustavi rat. Rat, koji se ničim ne može opravdati i koji preti da nas za dugo vreme izbaci iz zajednice civilizovanih naroda.

I konačno, treće pitanje je bilo zašto Predsedništvo nije ništa učinilo da pravovremeno distancira SANU od ratoborne politike srpske vlasti i od rasplamsavanja mržnje koju je nacionalizam agresivnih ljudi, bez savesti i morala i ikakve duhovne vrednosti, stalno podsticao.

RSE: Da li ste dobili odgovor, bilo kakvu reakciju?

Simić: Odgovor na moja pitanja nikada nisam dobio, sem jednog kratkog pisamceta od Aleksandra Despića, tadašnjeg potpredsednika SANU, u kome mi poručuje: „Mirko, spusti loptu”. Naravno da nisam „spustio loptu” već sam podstakao i podržao inicijativu da se napiše i objavi „Apel SANU protiv rata”, koji je potpisalo 18 akademika.

Ovaj, u suštini anti-memorandumski tekst, napisan i objavljen u vreme kada je velika većina članova SANU bila zadojena nacionalističkim idejama iz Memoranduma, pokazuje da je u vreme žestokih rušilačkih ratnih dejstava u Jugoslaviji, u SANU ipak postojala šačica dovoljno hrabrih i pametnih članova, spremnih da javno digne svoj glas protiv tog strašnog rata. Da digne svoj glas u ime mirnog rešavanja sukoba.

RSE: Da li je na anti-memorandum bilo reakcija?

Simić: Naravno da jeste. SANU se odmah od Apela ogradila saopštenjem Dejana Medakovića, tadašnjeg generalnog sekretara SANU, da „izjava osamnaestorice članova SANU, predstavlja njihovo lično mišljenje i da se ono ne može smatrati kao zvanično mišljenje Akademije.”

RSE: Vi ste tada bili dopisni član SANU. Kada ste izašli iz SANU?

Simić: Jesam, bio sam dopisni član SANU. Nisu me predlagali za redovnog člana kao disidenta u odnosu na Akademiju. Bio sam dobar sa Gojkom Nikolišem, koji je bio otvoren sa mnom o koji mi je rekao: Mirko, Papo (Isidor) je protiv tebe do te mere, da te neće predložiti i da ne može da prođe tvoje unapređenje u redovnog člana. Ono što je navodno bila moja greška je to što sam osudio agresiju na Hrvatsku kad su tenkovi sa buketima cveća oduševljenih Srba vozili prema Vukovaru.

RSE: Prošlo je 30 godina od pojave Memoranduma. Da li je danas na delu rehabilitacija stavova iz tog dokumenta?

Simić: Mislim da jeste. Istovremeno smatram da je ta rehabilitacija stavova iz Memoranduma opasna rabota. Opasna, zato što su se pisci Memoranduma pozivali na mitove i na nacionalističke mantre kao na primer: „Svi Srbi u jednoj državi“ i što su koristiti laži, kao na primer da je Srbija u Titovoj Jugoslaviji ekonomski zloupotrebljavana. To će Memorandum uvek činiti opasnim političkim pamfletom.

Tekst Memoranduma je bio izložen na stolu u jednoj od prostorija SANU i svaki akademik mogao je da ga prelista

Tekst Memoranduma je bio izložen na stolu u jednoj od prostorija SANU i svaki akademik mogao je da ga prelista

RSE: Sadašnji predsednik Akademije je rekao da je Memorandum hipoteka koja je nametnuta Akademiji?

Simić: Vlada Kostića poznajem dugo godina. On jeste dobar naučnik i dobar lekar i dobar organizator. On ima sve kvalitete čoveka koji treba da bude na čelu jedne ustanove, kao što je Akademija nauka. Očekivao sam da će on u tom smislu govoriti i delovati. On, međutim,u svom intervjuu kaže da se Akademija nikada nije bavila politikom, što nije istina. Tadašnje rukovodstvo sa Dušanom Kanazirom, kao predsednikom, i Antonijem Isakovićem, kao potpredsednikom, itekako je sarađivalo sa Miloševićevom partijom i podržavalo Miloševića. To jeste bilo mešanje u politiku.

Istina je da nije Akademija, kao institucija, formirala taj stav, nego je u Akademiji bila grupa ljudi koja je plasirala takve ideje i raspamećivala srpski narod. Moje je ubeđenje bilo da je Akademija i njena reč od značaja za srpski narod. Akademija je neka vrsta ustanove koja treba da opamećuje srpski narod, a ne da ga gura u nacionalizam koji će dovesti do prljavog rata. Grupa ljudi u Akademiji, koja je vodila glavnu reč, kroz Memorandum, počela je raspamećivanje koje je dovelo do prljavog i suludog rata. Nisam se s time slagao.

RSE: Da li je bilo razloga da se u Jugoslaviji otvori srpsko nacionalno pitanje?

Simić: Teško je odgovoriti na tako postavljeno pitanje. U to vreme su Slovenci otvarali svoje pitanje, a i druge republike su bile na to spremne. Da je bilo problema, bilo je, ali su oni bili zajednički za celu tadašnju Jugoslaviju. Titov režim je dospeo u krizu i doživeo svoj kraj.

Teza da su da u tom propadanju Jugoslavije, Srbi bili u najgoroj situaciji, da su ekonomski eksploatisani i tako dalje, nije bila istina, a to je bila jedna od vrlo važnih teza za otvaranje srpskog pitanja. Mislim da je otvaranje bilo kojeg nacionalnog pitanja, bilo srpskog, bilo hrvatskog ili bosanskog ili albanskog, u vreme prljave politike koja se vodila na svim prostorima bivše Jugoslavije, bilo jako opasna. Otvaranje srpskog pitanja na način na koje je postavljeno u Memorandumu moglo se jedino protumačiti kao direktan poziv na razaranje Jugoslavije.

RSE: Da li je stav u Memorandumu da Beograd u tadašnjoj Jugoslaviji nije imao nikakvog uticaja na položaj Srba van Srbije, prikrivena ideja o Velikoj Srbiji?

Izbegli iz Srebrenice, jul 1995.

Izbegli iz Srebrenice, jul 1995.

Simić: U osnovi Memoranduma je ideja da treba ostvariti Veliku Srbiju: gde postoji srpska zajednica, ona treba da bude priključena Srbiji i da čini celinu u kojoj će svi Srbi biti u jednoj državi.

RSE: Nakon što je došao Slobodan Miloševiće na vlast, posle VIII sednice CK SKS 1987. godine, da li je Srbija krenula u politiku ostvarivanja Memoranduma?

Simić: Jeste.

RSE: Dok retki glasovi upozoravaju na to da je Memorandum otvorio Pandorinu kutiju takozvanog „srpskog nacionalnog pitanja” i pripremio krvavi raspad Jugoslavije, drugi smatraju da Memorandum nije razbijao, već hteo da očuva Jugoslaviju, kao što je rekao akademik Vasilije Krestić. Da li je preuveličan značaj Memoranduma?

Izbegli iz Hrvatske na ulazu u Banjaluku, avgust 1995.

Izbegli iz Hrvatske na ulazu u Banjaluku, avgust 1995.

Simić: Naravno da nije. Intuitivno osećam da je osnovno zlo koje je Memorandum naneo Srbima bilo u tome što je ta paškvila, i to pretežno kod tadašnje takozvane srpske intelektualne elite, svesrdno opravdavala, pomagala i podržavala politiku tadašnje ratoborne srpske vlasti, koja je, između ostalog, konačno dovela do čišćenja Hrvatske od Srba, proterivanjem 150.000 Srba sa svojih ognjišta, kao i do genocidnog pokolja Bošnjaka u Srebrenici i tragičnih događaja na Kosovu.

I zato smatram da Memorandum nikako nije „svetla tačka” srpske istorije, već više „crna mrlja”, koja će se teško izbrisati. Isto tako verujem da bi Srbija, bez te crne mrlje, već davno bila uvaženi i poštovani član Evropske unije.

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG